“U mojoj poslednjoj godini rada na Vol Stritu na ime bonusa dobio sam 3,6 miliona dolara i bio sam veoma ljut zbog toga, jer mi je ta cifra bila mala. Tada sam imao 30 godina, nisam imao decu niti sam bio kreditno zadužen, a nisam trošio ni na filantropiju. Ali sam jako želeo više novca, i to, kako sam naknadno shvatio, iz istih motiva iz kojih alkoholičar želi piće – zbog bolesti zavisnosti”, u Njujork Tajmsu piše Sem Polk, nekadašnji trgovac hedž fondovima a sada osnivač neprofitne organizacije Greoserišips (Groceryships) koja pomaže siromašnim porodicama da počnu da gaje sopstvenu hranu.
Njegova priča dosta podseća na scenario aktuelnog hita u bioskopima “Vuk sa Vol Strita” – počeo je na bostonskom finansijskom tržištu a pošto mu se smučilo siromaštvo imao je veliki motiv da postane milioner. I pre zaposlenja je zloupotrebljavao alkohol, travu (marihuanu), kokain, Ritalin i ekstazi, tako da je bio pravi čovek za Vol Strit, na kojem su “strejt” trgovci izgleda prava retkost. Zbog svega ovoga je dobio nekoliko otkaza pre nego što mu je Bank of America pružila šansu, koju je čvrsto prigrlio i već na kraju prve godine rada dobio je bonus od 40.000 dolara. Vrlo kratko je trajala sreća – kada je otkrio da se njegov kolega zaposlio u C.S.F.B. (Credit Suisse First Boston) i da će primati 900.000 dolara godišnje, počeo je da radi danonoćno kako bi se probio na Vol Strit. Trgovao je obveznicama i dugom, tada veoma isplativim hartijama.
Kako su mu rasli prihodi, rasli su mu i samopouzdanje i želja za moći. Međutim, jednog dana su mu njegovi apsurdno bogati šefovi pomogli da uvidi ograničenja neograničenog bogatstva. Njihovi konstantni strahovi da će izgubiti novac, kojeg imaju na pretek, počeli su da bacaju senku na snove o glamuroznom životu. Počeo je na njih da gleda kao na narkomane koji su u stalnoj apstinencijalnoj krizi: “Nekoliko meseci pred obračunavanje bonusa Vol Strit počinje da liči na geto iz serije The Wire kada nestane heroina”.
Počeo je da uviđa i brojne nepravde, poput enormne zarade trgovaca hartijama u odnosu na ljude koji rade obične poštene poslove, njihovu neuviđavnost, pohlepu i mnoge druge osobine koje su inače društveno neprihvatljive ali se na Vol Stritu nagrađuju.
Kada je shvatio da ne želi tako da živi, nije bilo lako napustiti ovaj posao, baš iz straha od siromaštva. I kada su mu napokon šefovi ponudili 8 miliona dolara bonusa samo da ostane u kompaniji, on se okrenuo i otišao.
Sa zavisnosti od novca skidao se kao i svako sa ovim problemom: prva godina je bila najteža, uz buđenje noću sa napadima panike (zbog ostajanja bez novca) i iščitavanje svih ekonomskih novina u cilju praćenja unapređenja bivših kolega. Vremenom je shvatio da ima i drugih važnih stvari u životu osim novca – u međuvremenu se oženio, pomagao zatvorenicima i deci u popravnim domovima da izleče bolesti zavisnosti koje oni imaju i osnovao Groserišips.
Sada kaže da je mantra Vol Strita “Mi smo pametniji i radimo više od drugih pa zato zaslužujemo mnogo novca” zapravo racionalizacija jedne zavisnosti.
Ovo je samo jedno od mnogih pisama koja su javnost u poslednje tri godine obaveštavala o „toksičnoj atmosferi“ na Vol Stritu, a ove godine je i holivudski film „Vuk sa Vol Strita“ na istu temu novinovan za Oskara u pet najjačih kategorija. Da podsetimo, film je snimljen po istinitoj priči Džordana Belforta, koji je posle premijere izjavio da celokupno ostvarenje sasvim odgovara stvarnosti.