Izvorište naše želje za brzom, kaleidoskopskom razbibrigom nije razvoj World Wide Weba. Ona je već decenijama prisutna i sve jača, kako se ritam našeg života na poslu i u kući ubrzava i kako nam mediji kao što su radio i televizija nude oluju programa, poruka i oglasa. Internet, iako na mnoge načine obeležava radikalni razlaz s tradicionalnim medijima, predstavlja i nastavak intelektualnih i društvenih tendencija koje su se javile usled prihvatanja električnih medija 20. veka, i koje otad oblikuju naš život i mišljenje. U našem životu je već dugo sve više stvari koje nam ometaju pažnju, ali još nikad nije postojao medij programiran da je raspršuje toliko široko i toliko uporno kao što to čini Mreža.
Dejvid Levi u knjizi Scrolling Forward opisuje jedan sastanak kojem je prisustvovao u slavnom Xeroxovom istraživačkom centru Palo Alto (PARC) sredinom sedamdesetih godina, u vreme kad su inženjeri i programeri u laboratorijama za visoku tehnologiju smišljali mnoge mogućnosti koje danas u našim personalnim računarima uzimamo zdravo za gotovo. Grupa istaknutih informatičara pozvana je na PARC na demonstraciju novog operativnog sistema koji olakšava istovremeno izvršavanje više zadataka – multitasking. Za razliku od tradicionalnih operativnih sistema, koji u jednom trenutku mogu da prikažu samo jedan zadatak, novi sistem podelio je ekran na više „prozora“, i to tako da svaki prikazuje drugi dokument ili da u njemu radi neki drugi program. Da bi ilustrovao fleksibilnost tog sistema, Xeroxov moderator prezentacije pritisnuo je iz prozora u kom je programirao na prozor koji je prikazivao pristiglu poruku e-mailom. Na brzinu ju je pročitao i poslao odgovor, da bi se zatim vratio u prozor za programiranje i nastavio da kuca. Deo publike je zapljeskao novom sistemu. Videli su da će on omogućiti ljudima da se ekonomičnije služe računarima. Drugi su ustuknuli: „Zašto bi, pobogu, čovek hteo da ga e-mail prekida – i ometa – dok programira?“, ljutito se bunio jedan od prisutnih naučnika.
Danas to pitanje zvuči čudno. Interfejs s prozorima odomaćio se na svim personalnim računarima, a i na većini drugih računarskih uređaja. Na Mreži imamo prozore u prozorima u prozorima, da ne pominjem duge nizove međuprozora složenih u kartice, koji samo čekaju da preko njih otvorimo nove prozore. Multitasking računara i naša podeljena pažnja postali su tako rutinski pa bi većini od nas bilo neprihvatljivo da se vratimo računarima koji rade samo s jednim programom ili koji otvaraju samo po jedan dokument u isto vreme. A ipak, makar pitanje bilo nesuvislo, ono je vitalno i danas, kao što je bilo vitalno i pre trideset pet godina. Ono ukazuje na, kako kaže Levi „sukob dva različita načina rada i dva različita shvatanja poželjne upotrebe tehnologije koja bi trebalo da potpomogne tom radu“. Dok je Xeroxov istraživač „entuzijastično žonglirao s nekoliko niti posla istovremeno“, skeptični posmatrač na svoj rad je gledao kao na „koncentraciju jedne osobe na samo jednu stvar“. U odlukama koje smo, bilo svesno bilo nesvesno, doneli o tome kako ćemo se služiti svojim računarom, odbacili smo intelektualnu tradiciju usamljeničke koncentracije na jednu stvar, etiku koju smo nasledili od knjige. Na tim izborima svoj glas poverili smo žongleru.
Džon Sveler, australijski psiholog obrazovanja, proveo je tri decenije proučavajući kako naš um obrađuje informacije i, naročito, kako učimo. Njegov rad nudi deo odgovora na pitanje kako Mreža i drugi mediji utiču na stil i dubinu našeg mišljenja. Naš mozak, objašnjava on, ima dve sasvim različite vrste pamćenja: kratkoročno i dugoročno. Naše neposredne utiske, čulne podražaje i misli držimo u kratkoročnom pamćenju koje obično traje tek nekoliko sekundi. Sve što smo naučili o svetu, bilo svesno bilo nesvesno, arhivirano je kao dugoročno pamćenje koje može da ostane u našem mozgu više dana, godina, čak i čitav život. Jedna naročita vrsta kratkoročnog pamćenja, takozvano radno pamćenje, ima ključnu ulogu u prenosu informacija u dugoročno pamćenje pa utoliko i u stvaranju naše lične zalihe znanja. Radno pamćenje u veoma realnom smislu stvara sadržaj naše svesti u bilo kom datom trenutku. „Mi smo svesni onoga što je u radnom pamćenju a nismo svesni ničega izvan njega“, kaže Sveler.
Ako je našem umu radno pamćenje neka vrsta bloka za pisanje, onda mu je dugoročno pamćenje sistem arhiviranja. Sadržaj našeg dugoročnog pamćenja uglavnom leži izvan naše svesti. Da bismo mogli da razmišljamo o nečemu o čemu smo prethodno učili ili što smo doživeli, naš mozak mora da prebaci sećanja iz dugoročnog u radno pamćenje. „Da je nešto uskladišteno u dugoročnom pamćenju, svesni smo jedino onda kad se to dovede u radno pamćenje“, objašnjava Sveler. Nekada se pretpostavljalo da dugoročno pamćenje služi tek kao puko skladište činjenica, utisaka i događaja, da „ima neznatnu ulogu u kompleksnim kognitivnim procesima poput mišljenja i rešavanja problema“. No, istraživači mozga došli su do spoznaje da je dugoročno pamćenje zapravo sedište razumevanja. Ono skladišti ne samo činjenice nego i kompleksne pojmove ili „sheme“. Organizujući raštrkane komadiće informacija u obrasce znanja, sheme našem mišljenju daju dubinu i bogatstvo. „Naša intelektualna spretnost najvećim delom proizlazi iz shema koje smo prikupili u dugim vremenskim razdobljima“, kaže Sveler. „Mi razumemo pojmove iz našeg područja kompetencije zato što imamo sheme povezane s tim pojmovima.“
Dubina naše inteligencije zavisi od naše sposobnosti da prenosimo informacije iz radnog pamćenja u dugoročno pamćenje i prepletemo ih u pojmovne sheme. Međutim, prelaz iz radnog u dugoročno pamćenje istovremeno je i jedno od najužih grla našeg mozga. Za razliku od dugoročnog pamćenja, čiji je kapacitet ogroman, radno pamćenje može da drži tek veoma malu količinu informacija. U slavnom članku iz 1956. naslovljenom „Magični broj sedam, dva manje ili više“, psiholog s Prinstona Džordž Miler primetio je da u radnom pamćenje tipično možemo da držimo samo sedam elemenata informacija. Danas se čak i to smatra precenjenim. Prema Sveleru, trenutni dokazi ukazuju na to da „u datom trenutku možemo da obrađujemo ne više od dva do četiri elementa, s tim da je stvaran broj verovatno taj niži a ne viši“. A i to malo elemenata koje smo u stanju da držimo u radnom pamćenju ubrzo će iščeznuti „osim ako ih ne osvežimo vežbanjem“.
Zamislite da treba da napunite kadu za kupanje vodom pomoću šivaćeg naprstka; to je izazov koji treba da ispuni prenos informacija iz radnog u dugoročno pamćenje. Regulisanjem brzine i intenziteta toka informacija, mediji veoma snažno utiču na taj proces. Kad čitamo knjigu, slavina s informacijama stalno pomalo curka, a jačinu mlaza možemo da regulišemo brzinom čitanja. Kad pažnju usmerimo samo na jedno, mi prenosimo sve ili gotovo sve informacije, naprstak po naprstak, u dugoročno pamćenje i stvaramo bogate asocijacije bitne za obrazovanje shema. Na Mreži se pak susrećemo s više informacionih slavina koje sve teku punim mlazom. Naš mali naprstak preliva se dok brzamo od jedne do druge slavine. U dugoročno pamćenje uspevamo da prenesemo tek mali deo informacija, a i to što smo preneli kapi su iz različitih slavina a ne sastojci stalnog, koherentnog toka iz istog izvora.
Informacije koje u bilo kom datom trenutku teku u naše radno pamćenje nazivaju se kognitivno opterećenje. Kad to opterećenje premaši sposobnosti našeg uma da smesti i obradi informacije – kad voda počne da se preliva iz naprstka – te informacije više ne uspevamo da zadržimo niti da ih povežemo s drugim informacijama koje odranije imamo u dugoročnom pamćenju. Ne možemo da povežemo nove informacije sa shemama. Pritom trpi sposobnost učenja, a razumevanje nam ostaje plitko. Budući da naša sposobnost održavanja pažnje takođe zavisi od radnog pamćenja – „moramo da se setimo na šta ono treba da se koncentrišemo“, kako kaže Torkel Klingberg – veliko kognitivno opterećenje čini nas rastresenijima. Kad je naš mozak preopterećen, „ono što nas dekoncentriše još nas više dekoncentriše“. (Neke studije povezuju poremećaj pažnje ili ADD, s preopterećivanjem radnog pamćenja.) Opiti ukazuju na sledeće: što se više približavamo granici opterećenja radnog pamćenja, sve nam je teže da razlikujemo bitne informacije od nebitnih, signal od šuma. Postajemo bezumni konzumenti podataka.
Čini se da su teškoće u razvoju razumevanja nekog predmeta ili pojma, piše Sveler „izrazito određene opterećenjem radnog pamćenja“, i što je materija koju pokušavamo da naučimo kompleksnija, to su teži penali koje plaćamo zbog preopterećenja. Više je mogućih izvora kognitivnog preopterećenja, ali dva najvažnija su, prema Sveleru, „rešavanje spoljnih problema“ i „podeljena pažnja“. A upravo su to dva glavna obeležja Mreže kao informacionog medija. Upotrebom interneta možda vežbamo mozak, kako smatra Geri Smol, slično kao kad rešavamo ukrštenice. Ali tako intenzivna vežba, kad nam postane primarni način mišljenja, može da oteža dubinsko učenje i mišljenje. Pokušajte da čitate knjigu dok rešavate ukrštenicu; to je intelektualna sredina interneta.
Francuski oftalmolog Luj Emil Žaval 1879. je godine otkrio da oči čitača ne prelaze po rečima savršeno kontinuirano. Vizuelni fokus se kreće u kratkim skokovima, takozvanim sakadama, uz kratke pauze na pojedinim mestima duž svakog reda. Jedan od Žavalovih kolega s Pariskog univerziteta nedugo nakon toga došao je do još jednog otkrića: da obrazac pauza, ili „očnih fiksacija“, može jako da varira u zavisnosti od toga šta se čita i ko čita. U osvit tih otkrića, istraživači mozga su počeli da se služe eksperimentima u kojima su pratili kretanja očiju da bi saznali nešto više o tome kako čitamo i kako radi naš um. Takve studije pokazale su se vrednim i kad su korišćene u proučavanju efekata Mreže na pažnju i kogniciju.
Jakob Nilsen, dugogodišnji konsultant na dizajnu Web stranica koji proučava čitanje na Webu još od devedesetih godina, 2006. je sproveo istraživanje praćenja kretanja očiju korisnika Weba. U njemu je 232 ljudi nosilo malu kameru koja prati kretanje očiju prilikom čitanja stranica teksta i pregledanja drugih sadržaja. Nilsen je otkrio da gotovo nijedan ispitanik ne čita tekst s ekrana metodično, red po red, kako su tipično čitali stranice teksta u knjizi. Ogromna većina brzo je prelazila po tekstu, a oči su im se kretale Web stranicom prema obrascu koji ugrubo podseća na slovo F. Prvo bi bacili pogled na prva dva ili tri reda teksta. Zatim bi im se oči malo spustile i pregledale još nekoliko redova s polovine stranice. Na kraju bi im oči ovlaš prešle još malo niže preko levog dela Web stranice. Taj obrazac čitanja na Webu potvrdila je i sledeća studija praćenja kretanja očiju koju je sprovela Laboratorija za istraživanje upotrebljivosti softvera pri Državnom univerzitetu Vičita.
„F“, piše Nilsen u sažetku istraživanja napisanog za njegove klijente, „kao fast. (engl. brzo – prim. prev.) Tako korisnici čitaju vaš dragocen sadržaj. U nekoliko sekundi njihove oči kreću se zapanjujućom brzinom po rečima na Web stranici, po obrascu koji se znatno razlikuje od onog koji ste savladali u školi.“35 Svojoj studiji praćenja kretanja očiju, Nilsen je dodao i analizu ogromne baze podataka o ponašanju korisnika Weba koju je sastavila ekipa nemačkih istraživača. Oni su beležili rad računara dvadeset i petoro ljudi prosečno oko sto dana, prateći pritom vreme koje ispitanici provode gledajući ukupno oko pedeset hiljada Web stranica. Proučavajući dobijene podatke, Nilsen je otkrio da se s povećanjem broja reči na stranici zaista povećava i vreme koje posetilac provede na toj stranici, ali to povećanje je sasvim neznatno. Na svakih sto hiljada dodatnih reči, prosečan gledalac provodi na stranici samo 4,4 sekunde više. Budući da čak i najveštiji čitalac može da pročita tek oko osamnaest reči u 4,4 sekunde, Nilsen je svojim klijentima poručio da „možete pretpostaviti, ako na stranicu stavljate višak suvišnih reči, kako će vaši posetioci da pročitaju oko 18% tih reči“. A to je, upozorava, gotovo sigurno preoptimistična ocena. Nije verovatno da su ljudi na kojima je sprovedeno ispitivanje provodili sve vreme čitajući: po svoj prilici su gledali i slike, video-materijale, oglase i druge tipove sadržaja.
Nilsenovu analizu podupiru i zaključci samih autora navedenog nemačkog istraživanja. Oni su predočili da se većina Web stranica gleda deset sekundi ili manje. Ni deset posto slučajeva gledanja stranice ne prelazi dva minuta, od čega značajan udeo, čini se, otpada na „prozore pretraživača koji su ostali otvoreni … u pozadini“. Istraživači su uočili da se „čak i nove stranice s obiljem informacija i mnogo hiperveza obično gledaju tek nakratko“. Rezultati, kažu oni, „potvrđuju da je pregledanje Weba interaktivna aktivnost u brzom tempu“.37 Rezultati osim toga potkrepljuju i nešto što je Nilsen napisao još 1997, posle svog prvog istraživanja čitanja na internetu. „Kako korisnici čitaju na Webu?“, tada je upitao. Lakonski odgovor je glasio: „Ne čitaju.“
Web stranice rutinski prikupljaju detaljne podatke o ponašanju svojih posetilaca i te statistike samo pojačavaju utisak o tome koliko brzo skakućemo po stranicama na internetu. U dva meseca 2008. godine izraelska kompanija ClickTale, koja radi program za analizu korišćenja korporativnih Web stranica, prikupila je podatke o ponašanju miliona posetilaca stranica koje održavaju njihovi klijenti širom sveta. Otkrili su da u većini zemalja ljudi prosečno gledaju stranicu između 19 i 27 sekundi pre nego što pređu na sledeću, a u to je uključeno i vreme potrebno da se stranica učita u čitač Weba. Nemački i kanadski surferi provode oko 20 sekundi na svakoj stranici, surferi iz SAD-a i Velike Britanije oko 21 sekundu, Indijci i Australijanci oko 24, a Francuzi oko 25 sekundi. Surfovanje iz dokolice? Na Webu toga nema: želimo da dođemo do što više informacija koliko god nam to fizički omogućuju naše oči i prsti.
To vredi čak i za naučne sadržaje. Kao deo petogodišnjeg istraživanja koje je dovršeno početkom 2008. godine, radna grupa s Londonskog univerzitetskog koledža proučavala je datoteke kojima računari inače beleže ponašanje posetilaca dva popularna naučna sajta, od kojih jedan vodi Britanska nacionalna biblioteka a drugi pripada jednom tamošnjem obrazovnom konzorcijumu. Oba sajta svojim korisnicima nude pristup člancima naučnih časopisa, e-knjigama i drugim izvorima pisanih informacija. Naučnici su otkrili da ljudi koji koriste te sajtove iskazuju veoma izrazit „oblik letimičnog čitanja“ pri čemu hitro skakuću s jednog izvora na drugi i retko se vraćaju na bilo koji izvor koji su prethodno posetili. Oni tipično pročitaju najviše jednu ili dve stranice članka ili knjige pre nego što „skoknu“ na sledeću Web stranicu. „Jasno je da korisnici na internetu ne čitaju u tradicionalnom smislu“, izveštavaju autori studije; „štaviše, ima nagoveštaja da se, kako iskusni korisnici vodoravno ’pregledaju’ naslove, sadržaje i sažetke tražeći brz pogodak, javljaju novi oblici ‘čitanja’. Gotovo da ispada da su na internet i došli da bi izbegli čitanje u tradicionalnom smislu.“
Kako pokazuju mnoga istraživanja hiperteksta i hipermedija, naša sposobnost učenja može se značajno umanjiti kad nam se mozak preoptereti raznorodnim podražajima s interneta. Više informacija može značiti manje znanja. A šta je s efektima mnogih softverskih alata kojima se služimo? Kako utiču sve te domišljate aplikacije na koje se oslanjamo da bismo pronašli i ocenili informacije, uobličili i preneli svoje misli, i obavili druge svakodnevne kognitivne zadatke, na to šta i kako učimo? Danski klinički psiholog Kristof van Nimvegen 2003. godine otpočeo je fascinantnu studiju učenja uz pomoć računara, koju će pisac s BBC-ja kasnije prozvati „jednom od najzanimljivijih ispitivanja aktuelnog korišćenja računara i potencijalnih mana našeg sve jačeg oslanjanja na interakciju s informacionim sistemima zasnovanu na ekranu.“26 Van Nimvegen je dvema grupama dobrovoljaca dao da rešavaju jednu tešku logičku zagonetku na računaru. Zagonetka se sastoji od prenošenja obojenih kugli iz jedne kutije u drugu u skladu sa skupom pravila o tome koja kugla kada sme da se pomakne. Jedna grupa se služila softverom koji je dizajniran tako da pomaže korisniku najviše što se može. Nudi pomoć na ekranu za vreme rešavanja zagonetke u obliku vizuelnih pomagala – na primer, obeležava dopuštene poteze. Druga grupa se služila osnovnom verzijom programa, bez ikakvih saveta i druge pomoći.
U ranim fazama rešavanja zagonetke, grupa koja se služila softverom koji pomaže brže je vukla poteze od druge grupe, što bi se i očekivalo. Ali kako se test nastavljao, članovi grupe koja se služila osnovnim programom brže su ovladavali zagonetkom. Na kraju su oni koji su se služili softverom koji ne pomaže uspevali da reše zagonetku brže i s manje pogrešnih poteza. Ređe su dolazili i u pat-poziciju, u kojoj više nema dopuštenih poteza, od onih koji su se služili softverom koji pomaže. Prema Van Nimvegenu, rezultati ukazuju na to da su oni koji su se služili softverom koji ne pomaže uspevali da bolje planiraju poteze unapred i stvaraju strategiju, dok su se oni koji su se služili softverom koji pomaže radije opredeljivali za pokušaje i pogreške. Štaviše, oni sa softverom koji pomaže često su „besciljno nasumce pritiskali“ pokušavajući da odgonetnu rešenje.27
Osam meseci posle tog eksperimenta Van Nimvegen je ponovo okupio grupe i još jednom im je dao da rešavaju zagonetku s obojenim kuglama, te jednu njenu varijaciju. Ustanovio je da su ljudi koji su se u prvom rešavanju služili softverom koji ne pomaže uspevali da reše zagonetke gotovo dvaput brže od onih koji su se tada služili softverom koji pomaže. Na još jednom testiranju, zadao je drugoj grupi dobrovoljaca da uz pomoć običnog softvera za vođenje kalendara organizuju zamršen niz sastanaka. I opet se jedna grupa služila softverom koji pomaže, a druga softverom koji ne pomaže. Rezultati su bili isti. Ispitanici koji su se služili programom koji ne pomaže „rešili su probleme s manje suvišnih radnji [i] na jednostavniji način“, te su iskazali više „ponašanja koje se zasniva na planiranju“ i „boljim putevima rešavanja problema“.28
U svom izveštaju o tom istraživanju, Van Nimvegen naglašava da je kontrolisao varijacije u osnovnim kognitivnim veštinama učesnika. Upravo su razlike u dizajnu softvera objašnjavale razlike u rezultatima i u učenju. Ispitanici koji su se služili osnovnim softverom konzistentno su iskazivali „više usredsređenosti, direktnija i ekonomičnija rešenja, bolje strategije i bolje usvajanje znanja“. Što su se više ljudi oslanjali na eksplicitnu pomoć softvera, to su manje bili angažovani na samom zadatku i na kraju su naučili manje. Ti rezultati ukazuju na to, zaključuje Nimvegen, da „eksternalizovanjem“ rešavanja problema i drugih rutinskih kognitivnih zadataka na računare, umanjujemo sposobnost sopstvenog mozga da „gradi stabilne strukture znanja“ – drugim rečima, sheme – koje se kasnije mogu „primeniti na nove situacije“.29 Polemičar bi to formulisao upečatljivije: što je softver pametniji, korisnik je tuplji.
Naše intelektualno sazrevanje kao pojedinaca može se pratiti po tome kako izrađujemo crteže, ili karte, svoje okoline. Počinjemo primitivnim, doslovnim prikazivanjem obeležja zemlje koja nas okružuje i napredujemo prema sve preciznijim, ali i apstraktnijim prikazima geografskog i topografskog prostora. Drugim rečima, na početku crtamo ono što vidimo a na kraju ono što znamo. Vinsent Virga, stručnjak za kartografiju i saradnik Kongresne biblioteke, primetio je da faze razvoja naše kartografske veštine teku gotovo sasvim uporedo s opštim fazama kognitivnog razvoja dece, kako ih je opisao švajcarski psiholog Žan Pijaže. Od dečje, potpuno čulne percepcije sveta, napredujemo prema mladalačkoj, apstraktnijoj i objektivnijoj analizi iskustva. „Percepcija i sposobnost prikazivanja“, piše Virga opisujući napredak veštine crtanja karata kod dece, „isprva se ne podudaraju; prikazuju se samo najjednostavniji topografski odnosi bez ikakve brige za perspektivu i rastojanja. Zatim razvijamo intelektualni ‘realizam’; u toj fazi stavljamo na papir sve što znamo, uz sve više proporcionalnih odnosa. Konačno dolazi vizuealni ‘realizam’, a da bismo ga postigli već su nam potrebni i naučni proračuni.“
Dok prolazimo kroz taj proces intelektualnog sazrevanja, mi iznova ispisujemo istoriju kartografije. Prve karte u istoriji čovečanstva, povučene štapom po tlu ili uklesane u kamen drugim kamenom, bile su rudimentarne poput dečjih. S vremenom, crteži su bivali realističniji te se pojavljuju obrisi stvarnih prostornih odnosa, pri čemu je taj prostor sezao mnogo dalje od onoga što se moglo opaziti očima. Realizam je postajao naučni i po preciznosti i po apstraktnosti. Kartografi su počeli da se služe složenim instrumentima; smerove su određivali kompasom a uglove teodolitom, uz primenu matematičkih formula i zakonitosti. Naposletku, s još jednim intelektualnim iskorakom, karte su postale ne samo način da se izuzetno detaljno predstave ogromna prostranstva zemlje i neba, nego i način da se predoče ideje – ratni planovi, analize širenja epidemija, prognoze rasta populacije. „Intelektualni proces kojim smo od prikazivanja iskustva u prostoru stigli do apstrakcije samog prostora, predstavlja revoluciju u načinu mišljenja“, piše Virga.
Istorijski napredak kartografije nije tek odraz razvoja ljudskog uma. Razvoj kartografije podsticao je i usmeravao isti taj intelektualni razvoj koji je dokumentovao. Karta je medij koji čuva i prenosi informacije, ali ona ujedno oličava jedan sasvim određen način viđenja i mišljenja. Kako je kartografija napredovala, s njenim širenjem širio se i poseban kartografski način percepcije i razumevanja sveta. Što su se ljudi češće i intenzivnije služili kartama, njihovi umovi su sve više poimali stvarnost rečnikom kartografije. Uticaj karti nije se završavao njihovom praktičnom primenom pri omeđivanju zemljišta i ucrtavanju puteva. „Upotreba redukovanog, surogatnog prostora umesto realnog samo po sebi je impresivno delo“, objašnjava istoričar kartografije Artur Robinson. Ali još je impresivnije kako je karta „promovisala razvoj apstraktnog mišljenja“ u čitavom društvu. Robinson dalje navodi: „Spoj redukcije stvarnosti i konstrukcije analoškog prostora uistinu je veliko dostignuće u apstraktnom mišljenju, jer omogućava otkrivanje struktura koje bi nam ostale nepoznate da nisu kartografisane.“ Tehnologija karte podarila je čoveku nov, obuhvatniji um, uz koji je lakše razumeti nevidljive sile koje utiču na njegovo okruženje i njegov opstanak.
Ono što je karta učinila za prostor – prevela je prirodni fenomen u veštačku i intelektualnu koncepciju tog fenomena – za vreme je napravio mehanički sat. Najvećim delom svoje istorije ljudi su doživljavali vreme kao kontinuiran, ciklični tok. Ako se uopšte posezalo za „merenjem“, onda su u tu svrhu korišćeni instrumenti koji naglašavaju taj prirodni proces: sunčani satovi oko kojih se kreću senke, peščani satovi kroz koje sipi pesak, klepsidre kroz koje teče voda. Nije bilo nikakve naročite potrebe da se vreme meri precizno, niti da se dan razbije na sitne delove. Većini ljudi kretanje Sunca, Meseca i zvezda predstavljalo je dovoljno dobar sat. Životom su, kako piše francuski medievalist Žak le Gof, „dominirali agrarni ritmovi u kojima žurba ne postoji, a preciznost je bespredmetna“.
Promene su nastupile u drugoj polovini srednjeg veka. Hrišćanski monasi prvi su uvideli potrebu za preciznijim merenjem vremena, jer se njihov život okretao oko rigoroznog rasporeda molitvi. U 6. veku sv. Benedikt je naložio svojim sledbenicima da sedam bogosluženja obavljaju u tačno određeno doba dana. Šest stotina godina kasnije cisterciti iznova naglašavaju značaj tačnosti i dele dan na propisani redosled aktivnosti, a ko to olako shvati ili gubi vreme na bilo koji način, vređa samog Boga. Vođeni potrebom za vremenskom preciznošću, monasi su direktno podstakli razvoj tehnologije za merenje vremena. U manastirima su sastavljeni prvi mehanički satovi s tegovima i klatnima, a crkvena zvona prva su obeležavala sate po kojima će ljudi početi da dele svoj život.
Želja za preciznim merenjem vremena krenula je da se širi i izvan manastira. Evropski dvorci bili su prepuni svakakvih bogatstava, a plemići su cenili najnovije i najdomišljatije spravice; sat im je došao kao poručen pa su počeli da ulažu u usavršavanje i proizvodnju satova. Kako su se selili sa sela u grad, ljudi su počeli da rade na pijacama, u mlinovima i fabrikama umesto na poljima i dani su im bili rascepkani na sve kraće celine, najavljivane zvonjavom crkvenih zvona. Dejvid Lendis u knjizi o istoriji merenja vremena, Revolucija u vremenu, kaže: „Zvona su označavala početak rada, pauzu za ručak, kraj rada, zatvaranje gradske kapije, otvaranje pijace, zatvaranje pijace, okupljanje, opasnost, zasedanje skupštine, prestanak dozvoljenog točenja alkohola, početak čišćenja ulica, policijski čas i tako dalje i tako dalje – sve to uz izuzetnu raznovrsnost naročitih zvukova u svakom pojedinom mestu i gradu.“
Potreba za strožim rasporedom sati i vremenskim usklađivanjem rada, prevoza, bogosluženja, čak i slobodnog vremena, bila je pokretač razvoja tehnologije u proizvodnji satova. Više nije bilo dovoljno da svaki grad ili parohija slede vlastiti sat. Sada je vreme trebalo svuda da bude isto – inače će zaostati proizvodnja i trgovina. Jedinice vremena su standardizovane – sekunde, minute, sati – a satni mehanizmi su se sve preciznije baždarili tako da mere upravo te jedinice. U 14. veku mehaničkih satova bilo je svuda; bio je to univerzalni instrument za koordinaciju delikatnog ustrojstva novog urbanog društva. Gradovi su se međusobno takmičili u tome ko će postaviti najfiniji sat u kulu gradske skupštine, zvonik ili palatu. Istoričarka Lin Vajt je primetila: „Svaka zajednica u Evropi kao da se bojala da će se utopiti ako se u njenom središtu ne budu okretale planete u svojim ciklusima i epiciklima, i da u isto vreme trube anđeli, oglašavaju se petlovi, a apostoli, kraljevi i proroci marširaju na jednu pa na drugu stranu sa svakim odzvanjanjem novog sata.“
Satovi su sve tačniji i sve lepši, ali ne samo to: postaju i sve manji i jeftiniji. Napredak u minijaturizaciji doveo je do razvoja pristupačnih uređaja koji stanu u sobu porodične kuće ili ih čak možemo nositi sa sobom. Ako je širenje javnih satova promenilo način rada, kupovine, igre i drugih vidova ponašanja ljudi kao članova sve izraženije regulisanog društva, širenje ličnijih uređaja za merenje vremena – zidnih satova, džepnih satova i, malo kasnije, ručnih satova – imalo je intimnije posledice. Sopstveni sat postao je, kako piše Lendis, „uvek vidljiv i čujan pratilac i posmatrač“. Stalno podsećajući vlasnika na „utrošeno ili potrošeno, izgubljeno i protraćeno vreme“, sat je postao istovremeno „i obeležje i sredstvo postizanja ličnog uspeha i produktivnosti“. „Personalizacija“ precizno merenog vremena „bila je glavni podstrek individualizmu, tom sve istaknutijem aspektu Zapadne civilizacije“.7
Mehanički sat izmenio je način na koji vidimo sami sebe. Osim toga, baš kao i karta, on je izmenio i način na koji mislimo. Čim smo promenili definiciju vremena u niz odsečaka jednakog trajanja, naš um počeo je da sistematski radi na stvaranju, prepoznavanju i merenju tih odsečaka. U svemu oko sebe stali smo da uočavamo delove koji grade celinu, kao i deliće od kojih su ti delovi sastavljeni. Naše mišljenje postalo je aristotelovsko u tom smislu što se usmerava na prepoznavanje apstraktnih obrazaca koji leže ispod vidljivih površina materijalnog sveta. Sat je odigrao ključnu ulogu utoliko što nas je prebacio iz Srednjeg veka prvo u renesansu a onda i u prosvetiteljstvo. Godine 1934. u knjizi Tehnika i civilizacija, analizi delovanja tehnologije na ljude, Luis Mamford opisuje kako je sat „doprineo stvaranju vere u zaseban svet matematički merljivih sekvenci“. „Apstraktni okvir razdeljenog vremena“ postao je „referentna tačka i za mišljenje i za delovanje“.8 Nezavisno od praktičnih potreba koje su nadahnule stvaranje mašine za merenje vremena i kojima se rukovodila njegova svakodnevna upotreba, metodično otkucavanje sata doprinelo je rađanju naučnog uma i naučnog čoveka.
Odlomak iz knjige „Plitko“ Nikolasa Kara u izdanju Heliksa