Isti ljudi su na vlasti u čitavoj Evropi – oni su robovi velikih banaka i međunarodnih korporacija, isto se ponašaju i govore – a posledica neoliberalizma je sistem visoke, ali dobro prikrivene korupcije sa demokratskim elementima: „dozvolićemo ti da imaš svoje male demokratske rituale i glasačko pravo sve dok si miran i ne činiš ništa što bi ugrozilo sistem“. Na Balkanu je to poprimilo razmere krajnje parodije – to je, zapravo, pod lupom uveličano stanje koje je trenutno prisutno u čitavoj Evropi, kaže u razgovoru za B&F, Tarik Ali, Pakistanac iz Londona, čuveni levičarski aktivista i pisac, koji je uveren da je organizovano suprotstavljanje takvom stanju moguće, iako zvuči utopijski.
Kažu da je zbog svoje uloge u studentskim protestima 1968. Tarik Ali bio direktna inspiracija Roling Stonsima za pesmu „Street Fighting Man“, a Džonu Lenonu za pesmu „Power to the People“. Po njegovom scenariju Oliver Stoun je pre četiri godine snimio dokumentarni film „Južno od granice“ o savremenim južnoameričkim političkim režimima. I danas Ali često i rado učestvuje u javnim debatama o ulozi Zapada u ratovima vođenim širom sveta u poslednjih nekoliko decenija, kao i o potrebi uspostavljanja novog socijalizma. U Srbiji je u široj javnosti najpoznatiji kao autor kvintalogije „Islamski kvintet“ koju je objavila beogradska „Laguna“.
„Potičem iz jedne vrlo politički angažovane porodice. Moji roditelji su bili socijalisti koji su učestvovali u borbi protiv britanskog imperijalističkog sistema u Indiji“, napominje Ali na početku našeg razgovora. Prema njegovim rečima, porodični dom uvek ispunjen pesnicima, slikarima, piscima, ali i vođama radničkih sindikata i udruženja zemljoradnika, izvršio je presudan uticaj na njega tokom pedesetih godina. Već kao tinejdžer i sam je postao politički aktivista, pa je zbog suprotstavljanja tadašnjem pakistanskom režimu bio prinuđen da pobegne iz Lahorea u Englesku, gde je u Oksfordu studirao istoriju, ekonomiju i politiku.
Tarik Ali: Moji otac i majka bili su ortodoksni komunisti i veoma su verovali u tadašnju SSSR, ali ja – nisam. U tome je bila vrednost vaspitanja i obrazovanja koje su mi oni pružili – što sam više čitao različite izvore i sazrevao, shvatao sam da funkcionisanje jednopartijskih sistema nije dobro i da nekakva demokratija mora da postoji. Kao mlad sam već bio kritičar, ali sa stanovišta levice: socijalizam mora biti demokratski, i to isključivo u smislu ispoljavanja želja naroda, a nikako u vezi sa idejom slobodnog tržišta.
BIF: Bili ste veoma aktivni tokom protesta 1968. Kakav je Vaš stav o optužbama da su se mnogi šezdesetosmaši uspešno preobrazili u neoliberale i predvodnike potrošačkog društva?
T. Ali: Bio sam razočaran time što su mnogi intelektualci iz tog vremena prešli na stranu desnice i da sada zavise od postojećeg sistema. Ti ljudi su postali deo problema protiv koga su se u početku borili – postali su ideolozi sistema i odbacili su sve ono u šta su prvobitno verovali, i to samo zato što nisu bili na pobedničkoj strani. To je bio njihov jedini kriterijum. Poraz ’68 je bio istorijska neminovnost i samo tako se mora prihvatiti: nekada pobedite, a nekada jednostavno izgubite.
Ali neki šezdesetosmaši su aktivni i danas, na jedan tihi način rekao bih, a jedan od primera kada se pokazala njihova brojnost su demonstracije devedesetih protiv rata u Iraku.
BIF: U kojoj meri su onda ideje ’68 ponovo aktuelne, s obzirom na trenutnu situaciju u svetu?
T. Ali: Sada je prisutna jedna velika želja za stvaranjem novog sveta. Pogledajte samo trenutnu geopolitičku situaciju na Balkanu i zemlje koje su nastale raspadom Jugoslavije.
Ekstremni desničarski pokreti iskorišćavaju efekte ekonomske krize u svim ovim zemljama, isto kao kada se između dva svetska rata dešavala ekspanzija fašizma. Ovo me ne iznenađuje – to je nažalost jedan prirodan trend koji istorija stalno iznova potvrđuje.
S druge strane, dešava se vladavina ekstremnog centra, podržavaoca politike štednje i stezanja kaiša, neoliberalnog tržišta, ali i ratova koje vode Sjedinjene Države. Takva je trenutno politička situacija u čitavoj Evropi, i to bez obzira koje su zapravo koalicije na vlasti.
Na Balkanu je to poprimilo razmere krajnje parodije. Političari svih država nastalih posle građansko-nacionalističkog rata u SFRJ govore isti jezik, nose ista odela, imaju istu retoriku, jednako su korumpirani i ispunjavaju želje velikih međunarodnih korporacija. Parodija ide do te mere da ovdašnji političari angažuju strane savetnike sumnjive reputacije sa kojima niko ne želi da komunicira u njihovoj rođenoj zemlji.
To je zapravo pod lupom uveličano stanje koje je trenutno prisutno u čitavoj Evropi. Nemojmo se zavaravati – u Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji takođe se dešavaju veliki slučajevi korupcije, samo su bolje prikriveni. To je sistem koji je direktan proizvod neoliberalnog kapitalizma, ali sa odgovarajućim usvojenim demokratskim elementima: „dozvolićemo ti da imaš svoje male demokratske rituale i glasačko pravo sve dok si miran i ne činiš ništa što bi ugrozilo sistem“.
BIF: Gde onda vidite mogućnost za pravljenje Balkanske federacije, koju predlažete kao perspektivan model za balkanske države?
T. Ali: Konflikt koji je kreiran u Jugoslaviji nije nastao isključivo zbog loše politike u regionu. Intervencija MMF je uticala na to da SFRJ ostane bez novca za održavanje sopstvene vojske, a obnovljena i ponovo ujedinjena Nemačka je u tom trenutku veoma otvoreno ohrabrila slovenačke i hrvatske težnje za nezavisnošću. Srbija je, s druge strane, imala tu nesreću da na vlasti nije imala političare sposobne da se razboritim rasuđivanjem uhvate u koštac s nastalim promenama.
Kada govorim o potrebi da se uspostavi nova zajednica ja zato ne govorim o re-kreiranju stare Jugoslavije, već o stvaranju konfederacije u koju bi bili uključeni Grci i Bugari, kako bi takav, što veći entitet u ekonomskom smislu mogao da zauzme bolji stav u eventualnom odupiranju Evropi i SAD. Nemojmo se zavaravati, veličina jeste bitna, i Jugoslavija je kao velika zemlja imala mnogo veći uticaj nego male države koje su iz nje nastale. Dakle, unija unutar unije, jer EU danas zadovoljava potrebe isključivo Nemačke.
BIF: Mnogo se raspravlja o mogućnostima „leve alternative“ neoliberalizmu, ali se čini da nema jasnog koncepta kakav bi to sistem trebalo da bude. Da li danas postoje sistemi koji bi barem mogli da budu neka vrsta putokaza, kao što često ističete levičarske vlade u Latinskoj Americi?
T. Ali: U Grčkoj je malo nedostajalo da se desi promena, ali samo nedelju dana pre održavanja parlamentarnih izbora dogodila se velika intervencija kapitala, kada je od grčkog naroda bukvalno zatraženo da ne odbijaju zvaničnu evropsku politiku i mere štednje koje su nametnute. Možda je zaista rešenje u onome što danas pokušavaju neke južnoameričke vlade, kao što su bolivijska ili venecuelanska, koje su učinile neke dobre stvari za svoj narod i zauzvrat stekle veliku popularnost. Mislim da je njihov model upotrebljiv i u Evropi, ali da je za to potrebna dobra volja lokalnih političara. Zašto stvarati profit od osnovne potrebe stanovništva da ima vodu, obrazovanje i dobar zdravstveni sistem?
U Brazilu su se desili studentski i narodni protesti zbog preskupe organizacije Svetskog prvenstva u fudbalu u jednom osetljivom ekonomskom trenutku. Bilo je para za fudbal, ali ne za obrazovanje.
Mogao bih i u Srbiji da postavim slično pitanje: zašto ste dali toliko para za jedan most kada ste makar deo toga mogli da uložite u obrazovanje, kulturu, ili odbranu od prodaje jednog od najvećih filmskih studija u Evropi?
BIF: Da li delite ocene da su političari u vreme Vašeg odrastanja i sazrevanja bili mnogo većeg formata u odnosu na današnje?
T. Ali: Apsolutno. I to je važilo za političare bilo koje provenijencije, bez obzira da li se slažete sa njima ili ne. Bili su sposobni da argumentativno raspravljaju, za razliku od današnjih političara koji izgledaju kao da su kreirani u istoj fabrici za masovnu proizvodnju, korporativnih manekena sa pokretne trake. Isti ljudi na vlasti u čitavoj Evropi – njihov govor tela, gestikulacija tokom govora, osmesi to jasno pokazuju. Oni su robovi velikih banaka i međunarodnih korporacija.
BIF: Kako u tom svetlu ocenjujete levicu u savremenom islamskom svetu? Da li je ona, na primer, u Iranu svojevremeno bila prisutnija nego što je to poznato u najširoj zapadnoj javnosti?
T. Ali: Levica je sada veoma slaba u islamskom svetu. Nekada je bilo drugačije: u Iranu je postojala jaka levica kao reakcija na američki marionetski režim Šaha Pahlavija, ali je ona izgubila na kredibilitetu kasnije, kada je uz pomoć Kine, Rusije i nekih radikalnih levičarskih elemenata uspostavljena Narodna republika Iran. Tadašnja revolucija je nazvana i islamskom jer je dovela do klerikalizacije društva, pa je upravo danas glavna opozicija u Iranu ona koja želi da zbaci sa vlasti okorele religiozne velikodostojnike.
Arapsko proleće je došlo kao posledica očajanja stanovništva zbog prevelike korupcije, a u čitavom „ustanku“ kasnije su se najglasnije čule ideje desničarskog Muslimanskog bratstva, jer je ono već godinama najznačajnija politička sila u Severnoj Africi. Međutim, Bratstvo je posle godinu dana na vlasti u Egiptu narod zbacio pa se krug korupcije i nesposobnosti zatvorio u veoma kratkom roku.
BIF: Da li se po Vašem mišljenju može staviti znak jednakosti između arapskog i evropskog prekarijata?
T. Ali: Veoma su slični. Pogledajte po meni najgoru arapsku zemlju, Saudijsku Arabiju, gde niko nije siromašan osim radnika imigranata, što je veoma slično mehanizmu po kojem funkcionišu razvijene evropske zemlje.
BIF: Upozoravate na korumpirane političare i jačanje ekstremne desnice, ali istovremeno zvučite kao optimista koji veruje da je ujedinjavanje protiv takvih društvenih anomalija moguće. Da li zaista mislite da je moguće?
T. Ali: To je jedini način da se prevaziđu problemi, sa verovanjem u ujedinjenje i međusobno razumevanje – koliko god to utopistički zvučalo.
Intervju objavljen u decembarskom izdanju časopisa „Biznis i Finansije“.