Home TekstoviB&F Plus Zašto živeti na Marsu? 2/2

Zašto živeti na Marsu? 2/2

by bifadmin

Crvena planeta je je beživotna, ledena pustinja. Bez vazduha, vode i hrane. Pa, kako je uopšte moguće preživeti na ovakvom negostoljubivom mestu? Koliko je i da li je uopšte moguće ostati iole normalan u uslovima dugotrajne, doživotne izolacije? Kako i da li je moguće da budete zauvek odsečeni, daleko od ‘Majke Zemlje’, svojih porodica i onih koje volite? Kakvi su motivi i razmišljanja onih koji žele da “padnu na Mars” i tamo ostanu do kraja života? Evo šta su za londonski Gardijan rekli neki od kandidata.

mars-maggie

Megi Liu, 23, Britanka koja se nada da će biti primljena u Mars 1 (Fotografija: Karen Robinson za Gardijan)

Megi Liu, 23, doktorant astrofizike

Zašto ste se prijavili?

Mislim da je ova misija zaista dobra prilika za unapređenje nauke. Mogla bi tako puno uticati, ne samo na naučne zajednice već na čitav svet. Poslednji put je čovek otišao na drugu planetu pre više od 40 godina. Bio je to let na Mesec 1972, posle kojeg se tamo nismo vraćali. Ova misija, baš kao i nekadašnja lunarna misija Apolo, imaće sličan efekat na čovekovu maštu.

Da li su se vašim prolaskom iz prve u drugu fazu selekcije promenile emocije u vašoj porodici?

Ovo je sada stvarnije. A oni – uplašeniji. Moja mama je rekla nešto tipa “Nećeš biti u mogućnosti da voziš svoj Mini kad odeš tamo gore. Mogu li da ga dobijem?”

Mislite li da je projekat Mars 1 izvodljiv?

Definitivno je izvodljiv, ali kašnjenja su prilično neizbežna. Jednog dana ćemo biti u stanju da idemo na Mars, ali kada i po kojoj vremenskoj agendi? Kada – tu već nisam tako sigurna.

S obzirom da radite na doktoratu u istraživačkoj grupi za astrofiziku i svemirska istraživanja u Birmingemu, da li mislite kako imate bolju perspektivu na misiju?

Glavni cilj misije Mars 1 nije baš nauka, i to je problem. Ako želite da se naučna zajednica “ukrca na vaš brod”, morate im pružiti neke rezultate, povod da učestvuju. Dakle, odlazak na Mars iz čiste zabave, ili radi profita kroz naplaćivanje TV programa, reklama, sponzorstava itd jeste, zapravo, ono što pokušavaju da naprave od misije. Ovakav koncept bi koštao mnogo, a zauzvrat ne bi pružao puno toga (izuzev zabave). Premda se od nas i ne očekuje da na Marsu obavljamo bilo kakva naučna istraživanja, i to bi lako bilo moguće. Kada ste na Marsu, ne mogu vas prinuditii da radite onako kako oni hoće.

Delujete vrlo sumnjičavo kada su u pitanju pravi ciljevi ovog projekta, pa zašto biste se onda potpisali ispod njega?

Oduševljena sam njim, ali postoji mnogo stvari koje treba razraditi. Očigledno da ne radim za ljude iz projekta Mars 1, nisam njihov čovek pa ne znam šta se dešava iza scene. Međutim, definitivno sam zainteresovana da se u njega umešam, pre svega jer imam uvida u puno dometa savremene nauke – volela bih da inspirišem mlađe generacije da se bave naukom.

Da li biste ovaj segment vaših interesovanja mogli pronaći u ovoj misiji?

Jeste, nešto kao astronaut Kris Hedfild. Mislim da je ono što je učinio u svemiru bilo fantastično.

Da li makar neki deo vas sumnja kako je Mars 1 samo jedan veliki trik ?

Ne, nije trik. Mislim, kada je Nil Armstrong otišao na Mesec, on i njegov tim nisu imali ništa posebno na umu – bilo je to samo testiranje da li bismo mogli da stignemo do Meseca. Sa sobom su u povratku doneli i uzorke mesečevih stena, za koje se ispostavilo da su zaista važni za nauku. Ipak, ne mislim da su imali bilo kakav poseban naučni cilj kada su otišli tamo. Ovaj projekat gledam na isti način, kao na procenu sposobnosti, testiranje čoveka i njegovih mogućnosti.

mars-ryan
Rajan Makdonald: ” Voleo bih da se pronađe način za uzgajanje čaja na Marsu. Ovaj napitak je veoma važan za zdrav razum čitave posade” (Fotografija: Karen Robinson za Observer

Rajan Mekdonald , 20, student

Zašto ste se prijavili ?

Moj glavni razlog je to što mislim da na Marsu mogu postići više nego što bih mogao na Zemlji. Za samo tri sedmice svog boravka, jedna osoba na površini Marsa može ostvariti naučne uvide koliko i svi roveri zajedno u proteklih pet godina. Ako želimo da ikada dobijemo definitivni dokaz postoji li život na Marsu, moraćemo da tamo pošaljemo nekoga.

Kakva su vaša očekivanja u vezi ovog projekta?

Realna stvar koja me ohrabruje jeste faktor inspiracije: od kakvog će uticaja biti moj odlazak na Mars po planetu Zemlju? Zapamtite, Apolo program je inspirisao generacije naučnika i inženjera na Zemlji koji su razvili računare, pametne telefone i svu tehnologiju koja je poboljšala naše živote. Slično tome, misija na Mars bi inspirisala čitavu novu generaciju naučnika na Zemlji, koji bi voleli jedan bolji život za sve ljude na ovoj planeti.

Šta očekujete kada budete prvi sleteli na Mars?

Opstanak će morati da bude prvi prioritet. Prvobitno tokom prve godine boravka tamo – ili otprilike toliki period – kada bismo se, uglavnom bavili izgradnjom baze; poezati sve jedinice i module zajedno, instalirati potrebnu opremu, održavanti solarne panele i slično. Sa sobom ćemo, kao osnovu za prehranu, poneti konzerviranu hranu koju ćemo konzumirati sve dok ne budemo počeli da uzgajamo sopstvenu. Na duge staze, biće to hidroponično uzgajanje povrća i insekata, jer su insekti puni proteina. Potencijalno, u nekoj kasnijoj fazi, mogli bi da na Mars donesemo smrznuta riblja jaja i tamo sagradimo jezerce. Voleo bih da se na Marsu pronađe način za uzgajanje čaja. Mislim da je ovaj napitak veoma važan za zdrav razum čitave posade. Jednom kada se čaj bude “ukorenio” na Marsu, tada će i bavljenje naučnim istraživanjima biti kako treba.

Da li ste barem malo zabrinuti ili uplašeni?

Postoji rizik u svemu što radimo u životu. Prijavio sam se da odem na Mars i tamo živim, a ne da bih tamo umro. Svi ćemo na kraju umreti, naravno. Zapravo – baš usled činjenice da se sve stvari i elementi misije tako strogo kontrolišu, recimo ishrana i vazduh, a pod pretpostavkom da se ne dogodi neki katastrofalni kvar na opremi – ljudi će na Marsu imati duži životni vek nego na Zemlji.

Veoma si mlad. To ti nimalo ne smeta?

Problem sa slanjem nekoga ko je već iskusio najveći deo svog života, a to su oni od oko 60 godina, jeste u tome što želite da vaša posada na raspolaganju ima što duži životni vek – da tamo odu što mlađi kako bi na Marsu ostali što duže. Tako mlada posada može učiniti najviše i najbolje za kosmičku misiju. Najbolja investicija za ljude koji vas šalju jeste angažovanje što mlađih osoba jer bi one bile najefikasnije, a za misiju bi to bilo najkorisnije – i najisplativije… Sveži mladi umovi biće u stanju da se lako utreniraju, obuče i steknu sposobnosti da se nose sa problemima koji bi na mestu kao što je Mars mogli biti jedinstveni i novi.

Gledaš li na ovaj poduhvat više na nekom univerzalnom planu, ili kao na svoju ličnu stvar?

Vidim ga tako što tamo, na kraju, mi (ljudska vrsta) moramo otići. A ako smo mi, ljudi sa Zemlje, jedini inteligentni život u svemiru, onda smo u mnogo čemu kao i naša svest. Samo, preopasno je sav taj ‘bagaž ljudskosti’ čuvati na jednoj planeti.

mars-alison
Alison Rigbi : “Zaključali smo se u našem stanu na dve nedelje preko Božića, čisto da vidimo možemo li da izdržimo” (Fotografija: Karen Robinson za Observer, Gardijan)

Alison Rigbi, 33, laborant

Zašto ste se prijavili ?

To je tako neverovatna prilika – a zašto da to ne učinite? Pravi razlog je što želim da napravim razliku. Ako dokažem sebi da mogu da uradim nešto neverovatno, a ja sam samo obična osoba, onda bi to mogao i bilo ko drugi. Mogla bih doprineti shvatanju da se može da ići i preko granica naših mogućnosti, izaći iz te petlje u kojoj se vrtimo, svakodnevno radeći od devet do pet.

Pa zašto misliš da bi mogla biti idealan kandidat za odlazak na Mars?

Više od svega , imam entuzijazam i motiv. Ovo su dve najvažnije stvari. Već je rečeno da se od ljudi koji bi išli tamo ne očekuju posebna obučenost i nivoi visoke specijalizacije. Ljudi iz misije Mars 1 u potrazi su za ljudima koji su sposobni da žive i rade s drugima, sve ostalo može se naučiti. Takođe, ja sam i školovana naučnica.

Kako planirate pripreme?

Moj partner i ja odlučili smo da se preko božića izolujemo. Ne šalim se, zaključali smo se u stanu sa zalihama hrane dovoljnim sa dve sedmice, čisto da vidimo kako se nosimo s uslovima krajnje redukovane komunikacije sa spoljnim svetom. Isključili smo telefone i jedina komunikacija koju smo imali bila je preko interneta, jer to je sve što bismo imali na Marsu. Bilo je zanimljivo, u najmanju ruku. U početku sam bila okej, ali nakon 10 dana počela sam da kod sebe primećujem simptome straha od skučenog prostora. Definitivno mi je bilo dosta teško da razmišljam kako su zidovi našeg stana čitav naš svet, da moje oko najdalje vidi ono što je na samo 5 metara od mene. Dakle, kada sam nakon dve nedelje izašla napolje, mojim je očima trebalo vremena da se prilagode na spoljni svet, jer je prirodna svetlost mnogo intenzivnija a napolju je sve daleko svetlije. Priprema hrane uzimala nam je dosta vremena, jer nismo mogli da skoknemo do prodavnice. Pili smo samo UHT dugotrajno mleko jer bi se sveže pokvarilo, a morala sam i da pečem hleb. Mislim da moj jelovnik tokom te dve nedelje nije bio baš toliko zanimljiv kao što sam isprva mislila jer sam se, do kraja našeg eksperimenta, baš jako uželela keksića ‘Hobnobs’.

Je li  iskustvo dobrovoljne kućne izolacije promenilo tvoj pogled na projekat Mars 1?

Da, ono je definitivno iskristalisalo moja očekivanja, barem ona početna. Bile su to samo dve sedmice. Mogu da zamislim šta bi bilo nakon prvog meseca, ili prvih šest meseci…ali mislim da bi mi sve stvari u toj sredini, kako vreme bude prolazilo, postajajale sve normalnije, tako da bih se s njima onda lakše nosila. Zaista sam posvećena ovome. Kao što sam već rekla, ovo radim ne bih li bolje razumela izazove s kojima se mogu nositi – a mogu.

Koji bi, po vašem mišljenju, bio najveći izazov vezan u ovom projektu?

Gospode! Zaista nam je potrebna podrška javnosti, tako da je najveći izazov ubediti druge da je sve ovo stvarno. Čak je moje prvo pitanje glavnom medicinskom oficiru misije Norbertu Kraftu bilo: “Je li ovo stvarno?”, zbog kojeg je izgledao prilično iznenađeno.

Dakle, proletelo vam je kroz glavu kako sve ovo može biti veliki PR trik?

Naravno. Ali, umesto što me je udaljio, Norbert mi je omogućio da shvatim dublje uvide u razloge i motive za ovu misiju. Nedavno su dali saopštenje o satelitskoj misiji. Radiće s kompanijom Lockheed Martin kao i sa Surrey Satellites na jugoistoku Engleske (SSTL). Pomerili su datum lansiranja satelita za još dve godine, sa 2016. na 2018, što je kod nekih proizvelo burne reakcije tipa “jel’vidite da ovo neće funkcionisati!”. Ali, dve godine kašnjenja nije neki predugačak zastoj, naročito kada je u pitanju ovako grandiozan projekat.

Ako biste bili izabrani, kako mislite da biste se oslobodili vezanosti za planetu Zemlju?

Razgovarala sam s partnerom o tome, i oboje smo s tim raskrstili. On se takođe kanidovao kao i ja, pa ako on dobije mogućnost da leti- i ja ću preko njega… tako ćemo se susresti na Marsu! U svakom slučaju,  komuniciram s porodicom uglavnom preko telefonom ili sms poruka, tako da sam navikla na našu međusobnu udaljeni. Međutim, ovde očigledno govorimo o dramatičnom povećanju ove udaljenosti, od svih i svega na Zemlji. Očigledno ću morati da se otarasim svojih posesivnosti, što bi bilo veoma katarzično, barem tako mislim.

Šta će se zahtevati od ovih kao i ostalih kandidata koji su ušli u drugi krug izbora za “marsonaute”, još uvek nije ustanovljeno. Ljudi koji stoje iza ovog projekta trenutno sa medijima pregovaraju o prodaji prava za TV prenos procesa selekcije.

Džoš Dejvis, Gardijan

(M.L.)

Pročitajte i ovo...