… Burek-borci?
Ishrana, posebno brza ishrana, je veliko bojno polje na kome se vode borbe između roditelja i dece, starih i mladih. Brojna istraživanja ukazala su na to da deca i tinejdžeri često koriste hranu za uspostavljanje lične autonomije, kao sredstvo otpora autoritetu odraslih. Na drugoj strani, čini se da roditelji i odrasli takođe nameću svoj autoritet koristeći hranu. Mada u tome ne uspevaju uvek:
Ako je za školsku omladinu (svaka čast izuzecima) jučerašnji dan protekao više u znaku žaljenja za raspustom nego u radosti zbog otvaranja školskih vrata, bilo je i onih koji su zadovoljno bacali pogled ka školskim vratima. Početak nastave je za njih praznik, jer im donosi odličnu zaradu. Sendvič generacije su već juče napunile male pekare u kojima utoljavaju glad burekom, sendvičima, zemičkama, picama i svim drugim jelima koje naša omladina zdravo jede tokom cele školske godine. Još veće oduševljenje primećeno je kod vlasnika milion kafića uglavnom pored srednjih škola, jer je omladina na o-ruk zauzela sve stolove i stolice.[…] Neka živi prvi školski dan, praznik brze hrane i kafića!
Gornji primer ukazuje na to da hrana roditelje i decu razdvaja na više nivoa. Pored disciplinovanja dece i omladine, primetan je poseban status ishrane mladih u ideologiji ishrane. Neka proučavanja su pokazala da hrana koju deca vole ima srazmerno nizak prehrambeni status. Isto bi se moglo reći o omiljenim jelima slovenačke omladine i dece među koja spada i burek, što dokazuju brojni iskazi, ne samo mladih. U članku „Znak da ste odrasli…”, u časopisu Večer pronalazimo i da je znak odrastanja kad: „Ne znate koliko košta burek, a koliko pivo u naj-kul lokalu u gradu.”
Da se vratimo disciplinovanju mladih, njihovom otporu i uživanju bureka. Kao što se pokazalo u razgovoru sa srednjoškolcima, grupe momaka, uglavnom gimnazijalaca, simboličku potrošnju, prikazivačko uživanje masnog bureka koriste kao otpor protiv dominantnog diskursa zdravog života kojim su bombardovani u medijima, oglasima, u formalnom i neformalnom obrazovanju. Naime, diskurs zdravog života i dalje cilja u burek, zgroženo ga posmatra kroz dvostruku perspektivu: ugrožava strejt svet (zbog čega je sumnjiv) i označava zabranjeni identitet.
Za ove, uglavnom momačke, grupe iz iste generacije, svaki burek nije jednako dobar. Dobar, odnosno pravi je samo mastan burek koga pripremaju i prodaju na gradskim ulicama najčešće samo određeni albanski burek-pekari. Burek koji se smatra manje masnim, dakle burek iz „slovenačkih” pekara i industrijskih pogona, nije dobar burek. Kao što se među srednjoškolcima može čuti, dobar burek je samo „ultramastan burek”, čija „masnoća curi kroz papir”. Učenik klasične gimnazije iz Škofija Anže Jesenko priznaje da se, sa burekom u ruci, sprda sa mršavljenjem i brojanjem kalorija i u elektronskom pismu otkriva „da je masniji burek obično bolji… kada dobiješ burek koji vidiš kroz papir, već unapred znaš da će biti dobar”. Učenik Bežigradske gimnazije Jure Vogrinc još je ubojitiji: „Definicija bureka jeste da mora da bude mastan.” O takvoj subverzivnosti potrošnje bureka ne govore samo neposredni iskazi. Uživanje masnog bureka je često začinjeno šalama na račun brojanja unetih kalorija, gojaznosti, žena koje, zbog zdravlja, izbegavaju masnu hranu i svu onu hranu koja goji. Navešćemo nekoliko takvih iskaza koje je podgrejao, idejama dobro potkovani, Jure Vogrinc, a neke sam i ja uhvatio, posmatrajući manje grupe učenika, dok su uživali u bureku jednog prolećnog prepodneva 2007. godine ispred lokala „Dino Burek”, u podzemnom prolazu kod „Plave lagune”: „Ajmo da brojimo kalorije”; „Kolega je [od prodavca bureka] tražio dijetalni burek. Taj uopšte nije ukapirao”; „Ja ne mogu ceo burek, da uzmemo samo jedan. A nas petorica. [Šale se.] Po dve-tri devojke takođe uzmu samo jedan. A ja sam smazao dva”; „Tamo [u uličnoj buregdžinici] je burek mastan, nije zdrav, idemo u Mekdonalds, tamo je zdraviji.”; „Ja ne smem burek, ugojiću se.”
Grupa školskih drugova iz gimnazije Bežigrad, koja povremeno školsku užinu menja za burek, ili ga sebi priušti u obližnjem burek-lokalu posle naporne, nezanimljive, smarajuće nastave, često se zabavlja na račun zaposlene prodavačice. Ona navodno pere ruke samo jednom nedeljno i baš u tom (ne)pranju leži ključ masnoće bureka. Jer, ako u četvrtak uveče opere ruke, u petak ujutru burek je manje mastan, a svaki sledeći dan u nedelji sve masniji.
Masnoća, ta vražja supstanca, taj glavni kamen spoticanja, bar onog fiktivnijeg segmenta diskursa zdravog života, postaje među učenicima kvalitet o kome se govori na sav glas. Naravno da u ovoj priči, bar po mom mišljenju, glavna uloga pripada bureku. I to ne samo zbog poslovične masnoće i čestog druženja sa diskursom zdravog života, već i zbog, ili pre svega zbog toga što je zbog dostupnosti i hranljivosti omiljen kod učenika. Ali da ovu priču počnemo s drugog kraja.
Čini se da odnosi moći ne mogu opstati bez neposlušnosti. Neposlušnost, otpor, kao što je između ostalog rekao već pomenuti Dik Hebdidž, izvodi se i ogleda i na nivou svakodnevnih, prividno banalnih i nevažnih stvari. Tada se nužno ne ogleda i ne protiče kao neposredno suprotstavljanje u obliku velikih ideja. U slučaju učeničke potrošnje bureka, čini se da je taj otpor još nešto prizemniji, materijalizovaniji. Šta podrazumevam pod prizemnošću, materijalizovanošću? Mislim da taj otpor učenika pre svega ne bi trebalo shvatiti kao suprotstavljanje hegemonističkim idejama diskursa zdravog života u kome je burek nekakav medij, semiotičko oružje, obeležje. Smatram da srednjoškolski otpor treba shvatiti više kao otpor sa burekom i za burek, nego kao jasan i planiran otpor diskursu zdravog života. Diskurs zdravog života je nekakav privezak, parazit na omiljenom, jeftinom, gotovo uvek i svuda dostupnom i hranljivom bureku, što još dodatno osmišljava i oslikava taj otpor, sa/za burek(om). To, na kraju krajeva, dokazuju i razgovori sa burek-borcima koji retko i teško vide, prepoznaju, osmišljavaju navodnog velikog neprijatelja – diskurs zdravog života. Miha Čančula, prijatelj i školski drug autora većine gornjih iskaza Jureta Vogrinca, u elektronskom pismu to sprdanje među prijateljima i svoje savezništvo sa burekom komentariše na sledeći način:
Pa, Jure voli da se zeza. Posle se cerekamo. Bar što se mene tiče, šalim se na račun cica koje ful misle da su debele i da moraju da smršaju, i tako to. Ali radi se i o tome da je burek dobar. Nisam ni pomislio na otpor protiv medija, jer uglavnom uopšte ne čitam takve stvari, pa i ako ih pročitam, ne primam se.
Kao što smo već rekli, u dominantnom diskursu burek je znak za zabranjeni identitet koji ugrožava dominantan svet. U toj borbi za burek neki burek-borci – ali nikako svi – više ili manje svesno prepoznaju i ovog neprijatelja bureka koji je, zbog svog sveopšteg prisustva i tesne povezanosti sa devojačkom opsednutošću vitkim i lepim telom – i verovatno zbog još ponečeg – posebno pogodan, zabavan i omiljen neprijatelj. Naravno, čini se da su u svemu tome fore i fazoni, štosevi, zabava, važniji od ozbiljnog otpora, visokih ideala i ciljeva.
Dik Hebdidž smatra da potkulturu ne treba shvatati, čitati kao neposredan otpor dominantnoj kulturi, hegemoniji, konsenzusu koje je nametnula vlast. Otpor se dešava u spektakularnom stilu koji treba shvatiti, naglašava Hebdidž, kao svrhovitu komunikaciju – komunikaciju koja je u potkulturama naglašena i neobična, koja privlači pažnju na sebe, koja pomera, menja, ruši dominantna značenja i upotrebu robe. Naravno da tu svrhovitu komunikaciju – bar kada je reč o potrošnji bureka kod učenika – treba razumeti pre svega kao svrhovitu komunikaciju na nivou potkulture. To, naravno, ne znači da je ona svesno vođena i razumljiva svim pojedincima uključenim u potkulturu.
U raspetljavanju razloga zbog kojih su učenici prisvojili burek, moramo da se vratimo početnoj priči o dostupnosti, jeftinoći i hranljivosti bureka. Tek posle se pojavljuju značenja, diskursi, otpori koji tu potrošnju, prisvajanje, dodatno začine.
Subverzivnost, ili bar ironija u odnosu na hegemonistički diskurs zdravog života, u kontekstu bureka i njegove nezdravosti, masnoće, naravno pronalazimo i van kruga učenika. Već više puta pomenuti ocenjivač o bureku sa bundevom iz Pekare Damajanty Seam u Ljubljani, između ostalog kaže i sledeće:
Utvrditi da li je za suvoću kriv nemastan biljni nadev, ili pak buregdžinica i stav glavnog burek-pekara. […] Bolnički krug daje buregdžinicama prizvuk zdravlja, ili bar zdravstvene zaštite… koja je, po mom mišljenju, i glavni krivac za nemasnoću bureka.
Scenarista Tomaž Cuder u „Subotnjem prilogu” Večera, u rubrici „Pre brisanja”, u kojoj su nabacane izjave više ili manje poznatih ličnosti, kaže: „Ženi iz snova nisu potrebni fitnes i aerobik, ona ide i na burek, zna da promeni gumu na autu i ne koristi poznati, jeftin izgovor da je boli glava.” Da to kažemo i sumornim rečima Mišela Fukoa: „Ako je, naime, tačno da je za održavanje odnosa moći potrebna stalna neposlušnost i nekakva suštinska tvrdokornost principa slobode, onda nema odnosa moći bez sredstava za oslabađanje ili mogućnosti za bežanje.”
Od tih uzvišenih reči vratićemo se na trenutak mladima i njihovom uživanju bureka. Ipak, trebalo bi reći da simbolička potrošnja bureka kod omladine i učenika označava i druge oblike otpora. Kao što je već rečeno, kada je u pitanju učenička potrošnja bureka, radi se nadasve o otporu i naklonosti prema bureku koje valja shvatiti kao nekakvu brkljariju sa različitim značenjima, interesima, asocijacijama. Nema sumnje da se radi ponajviše o otporu protiv amerikanizacije, često simbolizovane kao „mekdonaldizacija” (kao što pokazuju brojne rasprave na internet-stranicama, pa i sam naslov debate „Burek vs. McDonald’s”, kao i sadržaj te rasprave na internet-stranici Slovenačkog Tokinovog društva Gil-galad), o otporu protiv dominantne porodične strukture ishrane i pobuni protiv autoriteta odraslih, o odbijanju jugofobije, balkanofobije i drugih nacionalističkih pojava (što pokazuju rasprave, komentari i izjave na brojnim internet-stranicama, u pričaonicama – u tekstu pod naslovom „Burek hoćeš, a džamije nećeš, a?”, na internet-stranici „Student Info” gde se vodi žestoka rasprava). Takva simbolička značenja bureka među učenicima i mladima uočljiva su i u bogatoj (pod)kulturnoj produkciji: u raznim lingvističkim oblicima, u različitim kontekstima u slengu, u veoma različitim oblicima na internet-stranicama, u vicevima, forama, pričama i još ponegde. Šta mislite, šta znače ove donje škrabotine?
Na arapskom jeziku one znače „Burek je veliki”, kao parafraza „Bog/Alah je veliki”, koju nalazimo na internet-stranici učenika Klasične gimnazije iz Škofija. Na minimalistički oblikovanu glavnu stranicu stavio je i svoj distih:
Od nekad su kao lepe Ljubljančanke slovile,
al nijedna od mesnog bolja nije
I njegov server nosi naziv burek. Njegova elektronska adresa je, dakle, mesni@burek.uni.cc. On o tome, pored ostalog, kaže: „Neki [ljudi koji su posetili moju internet-stranicu i bili oduševljeni] zamolili su me za imejl adresu na mom serveru i naravno da sam im dao. Imati adresu na bureku je pravi statusni simbol.” Na pitanje „Zašto burek?”, na zen način odgovara: „Možda zbog toga što volim da jedem burek.”
Odlomak iz knjige Burek.si?! (Koncepti/recepti) Jerneja Mlekuža u izdanju kuće Clio