Artur Fraj (Arthur Fry), inženjer zaposlen u kompaniji za proizvodnju papirne galanterije, prisustvovao je, u zimu 1974, prezentaciji koju je održao njegov kolega Šeldon Silver, inženjer specijalizovan za tehnologiju proizvodnje lepkova. Pažljivo prateći, pitao se gde bi se i kako mogao primeniti Šeldonov novi proizvod – ekstremno slab lepak za papir. Na koncu, kome treba lepak koji jedva da lepi?
Par meseci kasnije, Silverov lepak iskrsnuće nepozvan u Frajovim mislima, u prilično neočekivanom kontekstu.
U slobodno vreme, Fraj peva u crkvenom horu. Inženjerski preciznog, oduvek ga je činilo nervoznim to što za vreme službe ili probe mora frenetično da lista knjigu pesama kako bi pred sobom imao odgovarajući tekst. Pokušaj da problem reši umetanjem papirića nije se pokazao plodonosnim; lako ispadaju. Elem, za vreme jedne od proba crkvenog hora, sinulo mu je da bi slabi lepak mogao biti savršen za bukmarkovanje. Naslućujete, Frajova ideja pretočena je u neizostavnu rekvizitu radnog okruženja: Post-it Note, Sticky Note.
Frajov izum je klasičan primer eureke – iznenadnog uvida koji vodi rešenju problema, nakon što je isti manje-više odbačen kao nerešiv i “zaboravljen”. Priča o putu koji ga je doveo do pronalaska samolepljivih cedulja predstavlja pak klasičan primer narativa o kreativnom otkriću – nadahnuću koje čak i onome ko ga iskusi ostaje nerazumljivo i deluje kao da je došlo spolja.
Nauka o kreativnosti
Sve do prosvetiteljstva, akt imaginacije povezivan je s višim silama, muzama, odnosno njihovom naklonošću, a kreativni pojedinac smatran je medijumom kroz koji govore i delaju bogovi. Moderna nauka odnegovala je pak svoju pogrešnu premisu – ideju da je kreativnost zaseban entitet, sposobnost-plus u odnosu na čovekov standardni kognitivni aparat, karakteristika izuzetnih pojedinaca.
Obavijena velom mističnosti i nimalo laka za operacionalizaciju, kreativnost je kao tema tavorila na marginama psihološke nauke sve do pred kraj 20. veka. Prema podacima Američke asocijacije psihologa (APA), tek jedan odsto psiholoških radova, objavljenih u naučnim časopisima u periodu 1950-2000, ticalo se kreativnog mišljenja.
Temelji za konstituisanje psihološke nauke o kreativnosti postavljeni su još tokom Drugog svetskog rata. Američko ratno vazduhoplovstvo uočilo je, naime, da broj izgubljenih/sačuvanih ljudskih života i obim materijalnih gubitaka često zavise od snalažljivosti i individualnih karakteristika pilota. Džoj Gilford (Joy P. Guilford), tada profesor psihologije na Univerzitetu Južne Kalifornije i vodeći psihometričar, angažovan je da identifikuje pilote koji bi u uslovima hitnosti ili nezgode bili u stanju da osmisle inovativna rešenja za spas letelice, sebe samih i ostatka posade.
Drugi svetski rat je vreme frenetične popularnosti testova inteligencije i kognitivnih sposobnosti uopšte. Očekivano, Gilford i njegov tim krenuli su od pretpostavke da sposobnost predviđanja i donošenja odluka u uslovima vremenskog tesnaca, te generisanje kreativnih rešenja, nisu ništa drugo do različiti aspekti inteligencije. Elem, dali su se na merenje inteligencije i njenih različitih aspekata stotina američkih pilota. Nekoliko godina kasnije, 1950, govoreći na godišnjoj skupštini APA-e, sažeo je uvide do kojih je došao u radu s pilotima: (i) mada korelacija postoji, nije dovoljna da bi se moglo reći da su inteligencija i kreativnost jedno te isto; (ii) sinonim za kreativnost je divergentno mišljenje – sposobnost generisanja više alternativnih rešenja za jedan problem; (iii) kako testovi inteligencije prevashodno mere sposobnost logičkog mišljenja i zaključivanja – i počivaju na zadacima koji imaju jedno tačno rešenje – oni nisu dobar instrument za merenje kreativnosti.
Na žalost, uz sporadične izuzetke, članovi APA-e ostali su gluvi na Gilfordov poziv da se uključe u istraživanje ovog važnog aspekta ljudske kognicije. Stvari su počele da se menjaju tek pred kraj prošlog veka.
Kreativni mozak
Vijuga za kreativnostPočetkom devedesetih, Mark Biman (Mark Jung-Beeman), tada mladi neuropsiholog i istraživač na Nacionalnom institutu zdravlja SAD, počeo je da radi s pacijentima s povredama desne moždane hemisfere. Neurolozi su takvim pacijentima po pravilu govorili da su imali sreće. Zbog činjenice da povrede desne polovine mozga ne dovode do oštećenja govora i da takvi pacijenti normalno komuniciraju s okolinom, smatralo se da je ona praktično beskorisna.
Nisu samo lekari gajili takvo uverenje. 1981. godine, u govoru povodom Nobelove nagrade koju je netom primio, neuronaučnik Rodžer Speri (Roger W. Sperry) ovako je sumirao dominantna naučna uverenja po pitanju uloge desne hemisfere čovekovog mozga: “…ne samo da je nema i agrafična, već je i disleksična, gluva za reči, apraksična i, generalno, nema ulogu u višim kognitivnim funkcijama.” Mogao je naprosto da kaže da je reč o beskorisnoj gomili želatinastog tkiva (Sperijev govor prilikom dodele Nobelove nagrade).
Biman je, međutim, primetio da pacijenti kod kojih su oštećenja mozga ograničena isključivo na desnu hemisferu, ipak ispoljavaju kognitivne deficite. Uočio je da ne shvataju humor, sarkazam, metaforu; ne razumeju mape i crteže.
Isprva, nije znao šta da misli. Na kraju krajeva, humor i spacijalna navigacija na prvi pogled i ne deluju tako povezano. Palo mu je, međutim, na pamet da desna hemisfera možda radi upravo ono što on pokušava da uradi: Pravi suptilne veze između naizgled nepovezanih stvari. Nakon što se temeljnije pozabavio tom idejom, shvatio je da njegovi pacijenti zapravo imaju nešto zajedničko: Imaju problem da sagledaju celinu, da povežu delove u u jedno, koje je nešto više od prostog zbira sastavnih delova.
Evo kako je sebi pokušavao da objasni jezičke deficite pacijenata sa oštećenjima desne hemisfere. Spekulisao je da leva hemisfera barata denotacijama, tj. bukvalnim značenjima reči; na primer, reč grana označava deo krošnje drveta. Za raliku od nje, teorisao je, desna je zadužena za konotacije – prenosna značenja reči; na primer, reč grana u izrazu Ne seci granu na kojoj sediš.
Šta je posao mozga kada su u pitanju metafore, alegorije, igre reči uopšte? Mora da poveže dva pojma među kojima ne postoji “prirodna” veza; na primer, kada Romeo kaže “Julija je sunce”, mi znamo da on ne misli da je devojka u koju je zaljubljen nebesko telo. Razumemo metaforu. Julija nije užarena lopta, nije zvezda, ali ona obasjava Romeov svet i jasno nam je o čemu govori.
Da je na tragu nečem značajnom, Bimanu je ukazala studija, izvedena još četrdesetih godina prošlog veka. Pacijentima s različitim tipovima povrede mozga neurolozi su dali jednostavan zadatak – da prekopiraju crtež kuće. Pacijenti kojima su primarna oštećenja bila locirana na desnoj strani mozga, napravili su veoma čudne crteže: vrata gde im mesto nije, krov napola odignut od kuće; istovremeno, s puno pažnje i osećaja za detalj crtali su crepove koji čine taj krov, šaru na zavesi koja se nazire kroz prozorsko staklo. Suprotno od njih, pacijenti s povredama leve strane mozga, koji su se morali osloniti na desnu hemisferu, dobro su crtali osnovnu strukturu kuće, ali su njihovi crteži bili siromašni detaljima.
Kreativno mišljenje
U vreme kada je Biman pokušavao sebi da objasni kognitivne (dis)funkcije pacijenata s povredama desne strane mozga, Džonatan Skuler (Jonathan Schooler), profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari, već je uveliko eksperimentalno istraživao originalnost u pristupu problemima, kreativno mišljenje, divergentno zaključivanje. Razvio je jednostavan eksperimentalni dizajn, zasnovan na mozgalicama i praćenju kognitivnih strategija studenata koji su mu služili kao subjekti u eksperimentima.
Zamislite ogromnu metalnu piramidu, okrenutu naopačke. Pošto stoji na svom najužem delu, svaki pokret doveo bi do njenog pada. Ispod njenog vrha/dna nalazi se novčanica od 100 dolara. Kako ćete ukloniti novčanicu, a da piramida ne padne?
Nastojanje da reše zagonetku ispitanici uglavnom počinju vizuelizacijom problema. Potom, zamišljaju, na primer, nekakav kran kojim bi se ona mogla podići (to bi kršilo pravila za rešenje zadatka). Onda, recimo, počinju da mozgaju o mogućnosti da se novčanica lagano izvuče bez da bude pocepana (sama postavka zadatka podrazumeva da tako nešto nije moguće).
Sve u svemu, učesnici u eksperimentu vremenom postaju frustrirani, jer ne uspevaju da dođu do rešenja. U tom trenutku, Skuler počinje da ih navodi na rešenje. Verbalno im daje instrukrciju da misle o značenju glagola pomeriti. Paralelno, na ekranu im prezentuje fotografiju zadatka koji pokušavaju da reše. Istovremeno s grafičkim prikazom zadatka, na monitoru se pojavljuje subliminalni podražaj – reč vatra (subliminalno znači da se ispisana reč na monitoru ne zadržava dovoljno dugo da pređe prag svesti, ali ipak dovoljno dugo da je mozak registruje; oko 20 milisekundi).
Da bi pomogao Bimanu, Skuler je došao na ideju da modifikuje svoj standardni eksperimentalni dizajn. U seriji eksperimenata, subliminalni podražaj pozicionirao je tako da se nađe ili samo u desnom ili samo u levom vidnom polju subjekta.
U prvom slučaju, stimulus registruje leva hemisfera mozga – ona za koju je Biman hipotezirao da podržava hod utabanim stazama; uslovno rečeno, ona na koju se oslanjamo kada mislimo standardno/tipično. Kada se pak stimulus uputi u levo vidno polje ispitanika, registruje ga desna hemisfera – ona za koju je Biman hipotezirao da igra ključnu ulogu u kreativnom mišljenju. U skladu s njegovim pretpostavkama, ispitanici kojima je reč vatra bila prezentovana u levom vidnom polju, pokazali su se natprosečno uspešnim u rešavanju zadatog problema. Ređe su odustajali i češće dolazili do rešenja: Treba zapaliti novčanicu.
Kreativni neuroni
Skulerovi eksperimenti potvrdili su Bimanu pretpostavku da leva hemisfera traga za očiglednim, uobičajenim, strejt rešenjima; desna traga za netipičnim alternativama. Za njega, to i dalje nije bio značajan pomak.
Suštinski, posao neuronaučnika obično počinje u tački u kojoj kognitivni psiholog završava svoj deo posla. Skuler je Bimanu dao potvrdu da desna hemisfera ima ulogu u kognitivnim zadacima i generisanju rešenja za nove i nesvakidašnje probleme, ali je Biman sada to morao da pokaže i dokaže na jeziku neurona. Džon Kunios (John Kounios), psiholog i neuronaučnik sa Univerziteta Dreksel, uskočio je da mu pomogne u osmišljavanju zadataka na kojima će bazirati eksperimente.
Početkom 2000ih, dvojica istraživača krenula su u potragu za neuralnim korelatima eureka-efekta. Zadavali su ispitancima triplete reči – tročlane nizove naizgled nepovezanih termina – a zadatak subjekta sastojao se u otkrivanju četvrte, koja ih povezuje.
Dok ispitanik razmišlja o vezi između reči doba, milin i pesak, nastojeći da generiše rešenje (kamen), istraživači tehnikom funkcionalnog neurooslikavanja (fMRI) ili elektroencefalografije (EEG) prate metaboličku, odnosno električnu aktivnost njegovog mozga. Eventualna razlika između neuralne aktivnosti koja korelira sa standardnim, logičkim pristupom kognitivnim problemima i one koja prati eureka-momenat trebalo bi da omogući uvid u neuralne matrice konvergentnog, odnosno divergentnog mišljenja.
Snimci moždane aktivnosti pokazali su da se pri ovakvim zadacima, očekivano, aktivira najpre leva hemisfera mozga. Ona traga za tipičnim rešenjima. Brzo se zamori, što snimci beleže kao pad metaboličke aktivnosti. Nekoliko sekundi nakon toga, subjekt izveštava istraživače da je pokušao, ali nije uspeo da dođe do rešenja.
Bimana i Kuniosa zanimali su pre svega ispitanici koji se ne zaustavljuju na ovome; oni koji izveštavaju da su nakon bezuspešne potrage za rešenjem doživeli Aha-iskustvo. Da li ono ima svoj neuralni korelat?
Kada leva hemisfera pokaže zamor i pad aktivnosti, kod ispitanika koji do rešenja za kognitivni problem kojim se bave dolaze putem “nadahnuća”, elektroencefalograf beleži novi talas veoma snažne neuralne aktivnosti. Interesantno, ona nastupa nekih 30 milisekundi pre nego što subjekt svesno, verbalno izvesti da je došao do rešenja.
Dok elektroencefalografija sjajno beleži temporalne sekvence i intenzitet moždane aktivnosti, magnetna rezonanca (MRI), pokazujući oblasti mozga u kojima raste potrošnja kiseonika i glukoze, pruža uvid u spacijalnu komponentu aktivacije. fMRI snimci omogućili su istraživačima da lociraju neuralni korelat Aha-momenta. Elem, eureka “stanuje” u desnoj moždanoj hemisferi, preciznije, s iznenadnim uvidom i rešenjem kognitivne zagonetke korelira aktivnost neurona gornjeg dela desnog temporalnog girusa (grubo rečeno, oblast iznad desnog uha).
Kreativna i “uštogljena” hemisfera – mit ili realnost?
Nakon što su eksperimentalno potvrdili da rešavanje problema putem uvida počiva na distinktivnoj korelaciji, Biman i Kunios okrenuli su se fundamentalnijem pitanju: Da li mozak čoveka koji problemima pristupa logički i metodično radi drugačije od mozga osobe koja kognitivne probleme rešava na intuitivniji način, kroz tzv. Aha-momenat?
Ispitanici u studiji koju su dizajnirali da bi odgovorili na ovo pitanje nisu znali u kakvom će eksperimentu učestvovati, niti šta je predmet istraživanja. Po dolasku u laboratoriju, “zadatak” im je bio da se opuste, razmišljaju o čemu god hoće i dopuste istraživačima da pomoću elektroencefalografa prate električnu aktivnost njihovog mozga tokom sedmominutne relaksacije. Pravi zadatak usledio bi nešto kasnije, u drugoj fazi eksperimenta, kada su ispitanici rešavali jednostavne anagrame.
Anagram, tipa “bmuzika”, čije je rešenje “kubizam”, moguće je dekodirati na dva načina. Logičko-metodički način ogledao bi se u isprobavanju različitih kombinacija/permutacija slova, što bi odgovaralo standardnom pristupu problemu. Drugi način je teže opisati, ali je suština u tome da se do rešenja ne dolazi pomoću uzastopnih, namernh pokušaja. On bi odgovarao eureka-metodu ili Aha-momentu. Nakon svakog uspešno rešenog anagrama, ispitanik je pritiskom na odgovarajući taster sugerisao da li je došao do rešenja na jedan ili na drugi način.
Prema rezultatima koje su objavili u časopisu Neuropsychologia, kreativni mozak i metodični mozak funkcionišu drugačije i u stanju mirovanja, odnosno i kada nisu suočeni s nekim kognitivnim problemom. EEG ispitanika sklonih da do rešenja mentalnih zagonetki dolaze preko eureke generalno pokazuje veću aktivnost neurona desne hemisfere u odnosu na subjekte s tendencijom ka metodičnom pristupu problemima.
Mada neke od kognitivnih sposobnosti i funkcija jesu lateralizovane (generalno, govorom upravljaju moždani centri leve hemisfere), izvršavanje većine njih ipak počiva na komunikaciji centara smeštenih na obe strane mozga. Novija istraživanja ukazuju da je to slučaj i s kreativnošću. Naime, leva hemisfera ima važnu ulogu u kreativnom mišljenju. Preciznije, u pitanju je levi prefrontalni korteks.
Prefrontalni korteks igra ulogu kognitivnog kontrolora. Uprošćeno rečeno, on sprečava upliv irelevantnih misli i memorija u trenucima fokusa na određeni problem. Grupa američkih psihologa i neuronaučnika pokazala je nedavno da je popuštanje kognitivne kontrole ključno za generisanje kreativnih solucija.
Učesnicima u eksperimentu, istraživači su na monitoru prezentovali niz od 60 predmeta iz svakodnevnog života, a zadatak ispitanika bio je da u roku od devet sekundi smisle barem jedan netipičan način upotrebe prikazanog objekta. Naime, praktična upotreba svakodnevnih predmeta podrazumeva visok stepen kognitivne kontrole, tj. fokus na ono čemu predmet služi i kako se koristi. Stoga, hipoteza istraživača bila je da će inhibicija levog prefrontalnog korteksa, kao sedišta kognitivne kontrole, pomoći ispitanicima da osmisle nesvakidašnje vidove upotrebe takvih predmeta. Naime, da bi subjektu palo na pamet da se bejzbol palica može iskorisititi kao oklagija, neophodno je da fokus s tipične upotrebe pomeri na atribute bejzbol palice: napravljena je od drveta i ima oblik nalik oklagiji.
Da bi testirali hipotezu, istraživači su se u ovom slučaju okrenuli novijem vidu manipulacije neuralne aktivnosti ispitanika. Kod jedne grupe subjekata, za vreme dok rade na zadatku, metodom poznatim kao transkranijalna direktna električna stimulacija (tDCS) inhibirali su neurone levog prefrontalnog korteksa. Drugoj eksperimentalnoj grupi inhibicija je indukovana u desni korteks, dok je kod kontrolnih subjekata primenjena lažna (placebo) transkranijalna stimulacija). Dodatno, polovina ispitanika iz sve tri grupe rešavala je zadatak koji zahteva kreativno rešenje (“Navedi netipičnu upotrebu ovog predmeta”), dok je druga polovina imala “strejt” zadatak (“Navedi čemu služi ovaj predmet”).
Rezultat dobijen serijom eksperimenata je sledeći: Ispitanici kojima je “blokiran” desni prefrontalni korteks i subjekti iz kontrolne grupe u 15 od 60 zadataka ne uspevaju da generišu kreativno rešenje. U poređenju s njima, ispitanici kojima su inhibirani neuroni levog prefrontalnog korteksa natprosečno rešavaju kognitivne zadatke koji zahtevaju kreativne solucije, pri čemu do rešenja dolaze u proseku za sekundu brže od ostalih subjekata (mada jedna sekunda ne zvuči kao drastična razlika, u kognitivnoj psihologiji, individualne i grupne razlike u brzini reagovanja često se svode na nekoliko milisekundi i značajno utiču na ukupnu performansu).
Nadahnuće ili fokus
Nalazi o ulozi prefrontalnog korteksa u misaonim procesima na kojima počivaju kreativna rešenja uklapaju se u interesantne, pomalo začuđujuće empirijske nalaze – da ljudi misle kreativnije pod dejstvom alkohola, nakon odgledane komedije, tokom doba dana koje zapravo ne odgovara njihovom individualnom bioritmu (noćobdije – ujutru; ranoranioci – kasno uveče i noću). Remećenje fokusa i pravolinijskog, logičkog načina mišljenja, po svemu sudeći, oslobađa kognitivne kapacitete za stvaranje ne-direktnih, dalekih asocijacija.
Potrebna je, međutim, doza opreza prilikom uopštavanja ovih nalaza (kao i sa rezultatima emprijskih istraživanja generalno). Postoje problemi za čije rešenje su neophodni usredsređenost i uporan rad. Čak i kada konačno rešenje i samom autoru izgleda kao produkt epifanije, ono je često proizvod dužeg procesa tokom kojeg su se desili neki neuspesi, odbačene grube verzije, nacrti koji su završili u korpi za otpatke. Na primer, “slučaj” legendarnog američkog dizajnera Miltona Glejzera (Milton Glaser) znatno je drugačiji u odnosu na Artura Fraja s početka teksta.
Volim Njujork1975, Glejzer je prihvatio epski izazov – da osmisli advertajzing kampanju koja će rehabilitovati Njujork, koji je u to vreme važio sa svetsku prestonicu kriminala i nasilja. Rad na projektu započeo je eksperimentišući s tipovima slova za slogan koji je tek trebalo da osmisli i za koji je znao jedino da mora biti okrenut turistima. Na kraju se odlučio za prilično jednostavno rešenje – kurziv Volim Njujork (I Love New York) na beloj pozadini.
Predlog mu je odmah bio prihvaćen. “Rešenje se svima dopalo. Da sam normalan, prestao bih da razmišljam o tom projektu. Ali, nisam mogao. Nešto nije bilo u redu i nije mi davalo mira,” govorio je u intervjuima mnogo godina kasnije.
Glejzer je nastavio da radi na projektu koji je, formalno, bio završen. Jednog dana, vozeći se taksijem, zaglavljen u saobraćaju, izvadio je iz džepa papir i olovku i počeo neobavezno da šara, krateći vreme. “Odjednom sam sve imao u glavi. Znao sam kako treba da izgledaju slova, veliko crveno srce stajalo je umesto volim (love) i bio sam siguran da je to ono pravo.”
Logo do kojeg je Glejzer došao u njujorškom taksiju danas je jedan od najpoznatijih i svakako najkopiraniji grafički rad svih vremena. Mada se trenutak u taksiju može opisati kao Aha-momenat, činjenica je da je Glejzerov logo završnica daleko dužeg procesa napornog, svakodnevnog, sirovog rada.
Dakle, osim što postoje problemi kod kojih je logičniji metodičan pristup, ispostavlja se da ni svi problemi koji zahtevaju kreativno rešenje ne “trpe” jedan te isti vid kreativnog mišljenja. Kako da znamo da li smo odabrali pravi pristup?
Čovekov um ima ugrađenu sposobnost da odabere odgovarajuću vrstu kreativnosti. Kada se suočimo s problemom čije rešenje ne počiva na eureka-faktoru, naš um procenjuje kolika je verovatnoća da ćemo ga rešiti. Ta procena je onaj unutrašnji glas koji nam govori “potrudi se još malo, blizu si” ili “tek ti predstoji bavljenje ovim”.
Psiholozi za ovaj fenomen koriste sintagmu osećaji znanja (feelings of knowing); reč je o osećajima koji se javljaju kada imamo snažan utisak da smo na tragu odgovoru na neki problem, samo je neophodno da još malo mućnemo glavom. Nasuprot tome, ukoliko nam unutrašnji glas govori da se ne približavamo rešenju, um nas zapravo opominje da smo na pogrešnom putu i da nam fali sastojak X, eureka, momenat prosvetljenja. Šta učiniti?
U najkraćem: ako nemamo osećaj znaja, najproduktivnija stvar koju možemo da uradimo jeste da problem, na izvesno vreme, odložimo na stranu (Fraj); ako osećamo da znamo, vredi nastaviti rvanje s problemom (Glejzer).
I jedna i druga strategija počivaju na pretpostavci da u glavi imamo odgovore na kreativne probleme koje pokušavamo da rešimo. Radi se, naime, o strategijama, odnosno načinima za osvešćivanje tih odgovora. Sasvim je druga stvar s problemima za koje nemamo sirovo rešenje tamo negde u glavi. U tim slučajevima, ne govorimo o tome kako biti kreativan, već o tome kako postići kreativnost u pristupu problemu. U takvoj situaciji, najkorisnije je izložiti se što većem broju raznovrsnijih informacija.
Ekspertiza kao neprijatelj kreativnosti
Stiv DžobsKada je o savremenicima reč, Stiv Džobs je jedno od imena koje se često pojavljuje u kontekstu kreativnosti. Njegova definicija glasila je “povezivanje stvari.” Hteo je da kaže da se ona svodi na novu kombinaciju stvari koje već postoje. Uistinu, ako pogledate, njegov Apple nije izmislio MP3 plejere ili tablet računare; njegova kompanija ih je samo učinila boljim, obogaćujući ih detaljima koje proizvod prvobitno nije posedovao.
Kako čovek postaje dobar u povezivanju postojećeg na nov način? Ako je verovati Džobsu, tako što izbegava užu specijalizaciju, tako što diversifikuje svoja znanja, ali bez cilja da postigne ekspertizu u svim oblastima. On sam, studiozno je izučavao kaligrafiju, za koju tvrdi da mu je pomogla da razmišlja kao dizajner i prepozna polje slobode u nečemu prilično strogom i formalnom. I još nešto: Okružite se ljudima koji pripadaju oblastima koja nije vaš domen ekspertize. Kada im izložite problem iz svoje struke, oni će za rešenjem tragati na poljima kojima oni vladaju i neće vam ponuditi rešenja koja ste i sami već razmatrali.
Skorašnje istraživanje sociologa Martina Ruefa (Martin Ruef) potvrđuje Džobsova razmišljanja. Analizirajući društvene i poslovne veze 766 diplomaca Poslovne škole Stenforda, koji su osnovali sopstvene kompanije, utvrdio je da su u pogledu inovacija najuspešniji bili oni čiji prijatelji pripadaju različitim profesijama.
Razgovor i razmena ideja s ljudima koji pripadaju drugim profesionalnim oblastima u odnosu na vašu pomaže nešto što se u psihologij naziva mentalno restruktuiranje. Evo o čemu se radi.
Veoma često, neuspeh u traganju za rešenjem za neki problem potiče iz činjenice da nismo umeli da postavimo pravo pitanje. Mentalno restruktuiranje bilo bi formulisanje pitanja na novi način, a to ćete lakše učiniti ukoliko o problemu raspravljate s nekim ko ne robuje pravilima i zakonitostima discipline kojoj pripadate. Paradoksalno, ali ekspertiza vam čak može odmoći u nastojanju da se izmaknete i postavite novo pitanje.
Princip mentalnog restruktuiranja utkan je u temelje internet sajta InnoCentive. Njegova struktura je jednostavna: kompanije postavljaju najteže probleme s kojima se suočavaju, obznanjujući novčanu nagradu za rešenje svakog od problema. Na sajtu se mogu pronaći upiti iz različitih oblasti – od poljoprivrede do matematike; od “čokoladni preliv s niskim procentom masnoće” do “kompjuter koji radi na solarnu energiju”.
Analiza sajta InnoCentive koju je, 2010, uradio harvardski profesor Karim Lakani (Karim Lakhani), pokazuje da se trećina oglašenih problema reši u roku od pola godine. Nekada, do rešenja se dođe za samo nekoliko dana.
Kao ključ uspeha, Lakani je identifikovao autsajdersko mišljenje. Njegova analiza je pokazala, naime, da su eksperti najuspešniji kada se bave problemima koji su na marginama njihovih ekspertskih polja; hemičari uspešno donose odgovore na pitanja koja muče molekularne biologe i obrnuto. U čemu je tajna? Reč je o ljudima koji znaju dovoljno da bi razumeli problem, ali im ekspertiza nije suzila pogled u meri da stalno posmatraju problem iz istog rakursa i stalno se sapliću o iste prepreke.
Tekst Sonje Pavlović sa bloga mindreadingsblog.wordpress.com