Više nego alternativa regularnim valutama, bitkoin je odlika duha vremena. Vremena kvarenja naravi i kvarenja novca, nepoverenja u postojeći sistem i njegove vrednosti i sumnji u vladajuće dogme.
„Zamislimo grupu vizantijskih generala koji opsedaju neprijateljski grad. Komunicirajući samo preko glasnika, generali se moraju dogovoriti oko zajedničkog plana borbe. Međutim, pojedini generali mogli bi biti izdajnici koji će pokušati da unesu zabunu među ostale. Problem je kako naći algoritam koji bi osigurao da lojalni generali postignu dogovor.“ Ovo je osnovna postavka „Problema vizantijskih generala“ koji je dugo opsedao kompjutersku nauku, a to je kako ostvariti poverenje između nepoznatih učesnika preko neproverene mreže poput interneta. Jedno od praktičnih rešenja ovog problema dizajnirao je neko pod pseudonimom Satoši Nakamoto i od tada ime pod kojim je ono poznato ne prestaje da intrigira svet informacionih tehnologija, korisnika internet mreža i, od nedavno, banaka, regulatornih tela i Vol strita. Reč je o bitkoinu.
Ova digitalna valuta dizajnirana je 2009. s ciljem da omogući korisnicima plaćanje kroz decentralizovanu mrežu koja ne zahteva centralnog intermedijatora, poput banke ili klirinške institucije. I to u vremenu rastućeg nepoverenja u finansijski sektor, monetarne politike država i državne vlasti same. Dovoljno za početak… Do te mere da je navelo regulatornu agenciju za superviziju banaka EU da sačini upozorenje korisnicima virtuelnih valuta, ali i velike investicione banke da posvete svoje resurse ovom fenomenu. Kako je to Fajnenšl tajms primetio, „kada je Vol strit uzeo bitkoin za ozbiljno, valuta je već tu“.
Novac je oduvek morao imati sledeće uloge: kao jedinica obračuna, sredstvo razmene i sredstvo tezauracije, tj. čuvanja vrednosti. Po teoriji, korisnost koju svaki novac pruža je određena njegovom kupovnom moći, tj. koliko roba i usluga se može za njega dobiti. Otuda je ključ prihvatanja svake valute u poznavanju njene prethodne kupovne moći. S druge strane, vrednost bitkoina (BTC) direktno zavisi od dve stvari: njegove trenutne rasprostranjenosti kao sredstva plaćanja i špekulacija o njegovoj budućoj upotrebi. Što više ljudi koristi BTC, veća je njegova vrednost za one koji ga već koriste, a veći je i podsticaj za buduće korisnike.
Postoje četiri grupe korisnika koji utiču na širenje ove valute: potrošači koji plaćaju njime, trgovci koji ga prihvataju, „kopači“ koji potvrđuju sve transakcije i omogućavaju da mreža od poverenja postoji i, na kraju, preduzetnici koji stvaraju nove proizvode i usluge vezane za ovu kriptovalutu. Kako navodi Mark Andresen iz jednog od mnogih „venture capital“ fondova vezanih za BTC, raste broj preduzetnika koji koriste bitkoin tehnologiju za kreiranje mnogih proizvoda i usluga. Od aprila 2013. znatno su povećane investicije u “start-apove“ koji promovišu BTC kao sredstvo plaćanja u okviru svakodnevne trgovine. Karakterističan primer bio je kineski portal Baidu, koji je u oktobru 2013. prihvatio BTC za plaćanje određenih usluga, ali je ubrzo s tim prestao, nakon što je centralna banka Kine donela odluku da kineske banke ne mogu vršiti transakcije sa bitkoinima. U prethodnom periodu različite digitalne valute su bile uvođene sa nevelikim uspehom, a kako popularnost bitkoina raste, konkurenti će se suočavati sa sve većim barijerama ulaska, što će umanjiti njihov potencijalni tržišni udeo. Drugim rečima, pobednik će uzeti sve sa stola, prema rečima Bank of America Merill Lynch (BofA). Upravo je ova banka sagledala mogućnosti ove kriptovalute, njene prednosti i nedostatke i pokušala je vrednovati, pa je interesantno pogledati njihove zaključke.
Zlatnici i srebrnjaci
Prednosti bitkoina kao sredstva razmene su te što omogućava niske transakcione troškove, jer ne zahteva klirinšku instituciju kao treću stranu u finansijskim transakcijama. Upravo putem decentralizovanih, umreženih računara vrši se verifikacija transakcija, za šta „kopači“ bivaju nagrađeni novim bitkoinima. Takođe, ova nova valuta pruža alternativu kešu u smislu sigurnosti, transparentnosti transakcija i onemogućavanja falsifikovanja. Bitkoin je znatno lakše pratiti, jer postoji podatak o svakoj pojedinačnoj transakciji od samog početka, uključujući i javno dostupnu glavnu knjigu, što pruža velike mogućnosti za praćenje potencijalno nelegalnih transakcija. Eliminiše se i rizik od prevara putem kreditnih kartica, jer onaj ko primi uplatu ne dobija nikakvu informaciju od pošiljaoca koja bi mogla biti iskorišćena za potencijalne prevare.
Onako kako je osmišljen, on na neki način imitira zlato, tj. postoji konačna količina bitkoina, što zagovornici vide kao zaštitu vrednosti od neodgovornih monetarnih vlasti. Iako se količina BTC povećava sa svakim novim blokom transakcija, ograničavanjem ukupnog obima pravi se razlika u odnosu na nepokrivene valute – važna osobina u okolnostima ekspanzivnih monetarnih politika, jer nijedna vlada, poslovna ili centralna banka nije uključena u njegovo formiranje ili transakcije. Ponuda bitkoina će se vremenom povećavati, dok ne dostigne konačnu cifru od 21 milion.
Jedan od najvećih nedostataka vezan je za ulogu bitkoina kao sredstva očuvanja vrednosti, koja je veoma ograničena usled njegove velike volatilnosti. Od samog početka, vrednost BTC je rasla u odnosu na dolar na dnevnoj bazi, dok su ponekad razlike između dnevnog minimuma i maksimuma iznosile čak 190%. Ova volatilnost odslikava percepciju tržišnih učesnika o fundamentalnoj vrednosti BTC, pa je, primera radi, njegova dolarska vrednost znatno porasla nakon što je Senat SAD u novembru zauzeo afirmativan stav o ovoj valuti. Priroda ovog tržišta je visoko špekulativna, karakteriše ga neveliki promet i mala likvidnost, što proizvodi nestabilne prinose, a ovo privlači investitore u potrazi za ekstremnim dobicima. Upravo zato visoka volatilnost umanjuje ulogu bitkoina kao sredstva razmene, jer ga veliki trgovci ne žele prihvatati kao oblik plaćanja. Oni koji ga prihvataju, preuzimaju rizik na sebe i ne transferišu ga na kupce, no ova neprofitabilna praksa ne može potrajati (BofA).
Na kraju, najveća prepreka bitkoinu mogu biti oni u čiji zabran ulazi. Pravo na kovanje novca i ubiranje poreza je uvek bio prerogativ vladara, odnosno države. Vlade će teško promovisati valute koje mogu, makar i hipotetički, olakšati poresku evaziju ili crno tržište.
Onako kako BTC bude inkorporiran u platni i poreski sistem, tako će rasti potreba za regulacijom, što će uvećavati i transakcione troškove, eliminišući njegovu osnovnu prednost. Istovremeno, međunarodna upotreba vodiće regulaciji i na međunarodnom planu. Kada velike države budu pristupile ovome, biće ograničen i prostor bitkoina kao sredstva razmene.
Takođe, tu je i pitanje sigurnosti. S obzirom da najveći broj korisnika nisu „kopači“, „berze“ će biti ključna karika. Bez uobičajenih šema osiguranja depozita ili pravne zaštite investicija, korisnici će se suočavati sa povećanim kreditnim rizikom. Vremenom, njegova rastuća upotreba ulaziće u prostor državnih prihoda od tzv. sinjoraža, pa će države imati interes da ga ograniče. Primera već ima dovoljno, poput Kine, Norveške, Indije, do SAD. Konačno, niko nije u obavezi da ga prihvati kao sredstvo plaćanja, jer iza njega ne stoji zakonska osnova. Dakle, njegova vrednost je samo onolika kolikom je percipiraju korisnici. Ako nestane ove percepcije, nestaće i bitkoin.
Mnogi posmatraju fenomen bitkoina kao svojevrsnu tulipomaniju XXI veka. Postavlja se pitanje intrinsične vrednosti BTC, naročito ako se uzme u obzir koliko je njegova vrednost porasla poslednjih godina. Bitkoin bi mogao da postane važno sredstvo plaćanja u elektronskoj trgovini i ozbiljna konkurencija postojećim firmama na tržištu transfera novca (pretpostavlja se da postoji potencijal da uđe među tri najveća igrača na tom tržištu). U skladu sa podacima Svetske banke, doznake iznose preko 400 mlrd dolara godišnje i svakog dana kompanije za transfer novca zarađuju neverovatne sume kroz provizije, čak i do 10% od transfera. Prema istom istraživanju BofA, procenjena maksimalna tržišna kapitalizacija bitkoina bila bi 9,5 mlrd dolara (mogući udeo u e-trgovini i transferu novca). Istovremeno, u tom trenutku tržišna kapitalizacija bitkoina je iznosila oko 13 mlrd. Ova razlika je trebalo da odslikava očekivanja tržišnih učesnika da će BTC imati više od 10% učešća u e-trgovini, više od 10% učešća na tržištu transfera novca ili da će biti značajno sredstvo ulaganja s ciljem očuvanja vrednosti. Naročito ovo poslednje može objasniti veliki rast vrednosti bitkoina kao sredstva razmene. Ipak, s obzirom da on ne donosi kamatu i da nema investicionih instrumenata denominovanih u BTC, njegove mogućnosti kao sredstva očuvanja vrednosti čine se ograničenim. Usled toga je najbliži plemenitim metalima ili kešu. Sa zlatom ga veže to što ni jedno od njih ne donosi kamatu i imaju konačan obim ponude. Može li, dakle, u određenoj meri preuzeti ulogu zlata? Bitkoin je daleko volatilniji od zlata, samim tim i rizičniji, a ako se uzme u obzir istorijska uloga zlata kao utočišta svih ovih milenijuma, čini se krajnje neverovatnim. Na kraju, pretpostavka BofA, čak i prema njihovim rečima prilično smela, je da bi bitkoin vremenom mogao steći reputaciju srebra.
Od mehura do mejnstrima
Ostaje pitanje da li bitkoin predstavlja novi mehur na finansijskom tržištu. U sadašnjim okolnostima dovoljno je da manji broj korisnika potraži utočište van konvencionalnih valuta, pa da vrednost BTC poraste. Ali on će imati intrinsičnu vrednost samo ako postoji dovoljna tražnja za njim kao sredstvom plaćanja. Bez toga, on ostaje špekulativni mehur. Motivi, pak, nisu toliko jednostavni: deo transakcija rezultat je i povećane medijske atraktivnosti nove valute i njene egzotičnosti. Drugim rečima, njoj vetar u leđa daju i tehnofili, kao i oni koji odbacuju konvencionalni bankarski sistem. Nemali broj tržišnih učesnika se nadao da bi BTC mogao jednog dana postati opšteprihvaćena valuta, što je bilo dovoljno da privuče špekulativne kupce. Njih je interesovala samo činjenica da će rastuće cene povećati interesovanje daljih investitora. Kao i kod tulipomanije i „dotkoma“, mehur hrani samog sebe. Ali s obzirom da se transakcije između konvencijalnih valuta i bitkoina odvijaju na neregulisanim „berzama“, činjenica da su slučajevi kada se tržište neočekivano zatvaralo bili na uštrb investitora, kao i da je to bilo nekontrolisano i bez unapred definisanih pravila, čini ovo tržište vrlo rizičnim. Drugim rečima, konvencionalne valute nisu ugrožene bitkoinom, ali ako se obnove nade da će tražnja za njim ponovo rasti, to može izazvati novi mehur.
Bitkoin se neće koristiti kao jedinica obračuna. I dalje će se cene dobara porediti u odnosu na poznatu, opšteprihvaćenu valutu. Tu je i lakoća obavljanja sitnih transakcija, poput plaćanja u kafeu u kome svakog dana pijete kafu. Na stranu to što će svako, ko je u toj poziciji, odabrati onu valutu u kojoj mu je i primanje denominovano, izbegavajući time rizik deviznog kursa.
Bitkoin može postati standard u međusobnim transakcijama samo ako obe strane poseduju neophodnu tehnologiju koja omogućava pristup ovoj kriptovaluti, što je na kraju vezuje za, donekle ograničen, svet visokih tehnologija. Ovim se delom objašnjavaju i velike oscilacije njegove vrednosti, što je tipično za nove tehnologije. Nivo tehnološkog razvoja i poznavanja novih tehnologija nije jedinstveno za sve pojedince u okviru jedne privrede, a privreda gde sredstvo razmene zavisi toliko od specifične tehnologije bila bi ranjiva. Ipak, praveći dosta hrabru analogiju sa internetom, kompanije i „mejnstrim“ poredak mogu nastojati da komercijalizuju potencijalne efekte bitkoina. Ti efekti bi vremenom postali trajni, izazivajući potom čuđenje što blagodeti novog izuma nisu bile vidljive od početka.
Percepcija bitkoina dosta će zavisiti od toga kako se budu odvijale monetarne politike vodećih zemalja, i to pre svega njihova ekspanzivna komponenta. Međutim, više nego alternativa regularnim valutama, bitkoin je odlika duha vremena. Vremena kvarenja naravi i kvarenja novca, nepoverenja u postojeći sistem i njegove vrednosti i sumnji u vladajuće dogme. Na kraju, bitkoin je uspeo da na istoj strani veže strast tehnofila, proračunatost Vol strita i ekstravagantnost Silikonske doline, hladni račun špekulanata i društvenu pozu hipstera, dogmatike libertarijanskih bajki i „političke idealiste s vizijom oslobođenja i revolucije“. Sve one koji se ni u lagodnija vremena nisu mogli zamisliti na istoj strani. I zbog toga, verovali u njega ili ne, zaslužuje našu pažnju. Makar samo kao slika duha vremena. Chapeau!
David Mališ, za februarski, 104. broj „Biznisa i Finansija“
*Izneti stavovi su lični i ne predstavljaju zvanične stavove NBS