Zašto gramofonsku a ne matičnu?
Radio aparat i gramofon su bili dragoceni muzički uređaji u našem stanu. Tu je bio i jedan mali Philips magnetofon sa četiri kanala na kojem je stari snimao muziku koju su emitovale tada popularne radio stanice. Jedva sam čekao da matori ode na posao kako bih snimao neke baljezgarije na magnetofonske trake i preslušavao ih okrenute unazad. Ta bolesna igra me je ponekad razgaljivala celo prepodne: ne možete da zamislite kakvi sve zvuci izlaze iz naopako puštene muzike ili snimljenog glasa. Nažalost, nikada nisam čuo kojekakve subliminalne poruke iz paralelnih svetova, ali potpisujem da su komšije mislile da sam zreo za ludnicu.
Gramofonska ploča (popularno: vinil) je u to vreme bila osnovni nosač čarobnih tonova uz koje svaki pubertetlija proživljava svoje najlepše ili najcrnje dane. Imao sam tu sreću da u kući posedujem bogato nasleđe Kinks-a, Doors-a, Johnny-ja Winter-a, Ten Years After… Zajedno sa njihovom muzikom prolazio sam kroz lične drame ili pobede. Jedino što sam zamerao roditeljima je to što su skupili više ploča Beatles-a nego Stones-a; kasnije sam tu “grešku” ispravio.
Kada su se pojavile kasete, počeo sam da pravim LIVE kompilacije, satima snimajući pesme sa radio programa. Obavezno zaštitite Sonny-jevu normalku ili najjeftiniju TDK D90 kasetu da se slučajno ne presnimi! Skidanjem plastične rese sa gornjeg dela kasete uspešno ćete onemogućiti neželjeno presnimavanje dragocenog materijala. Kasnije to možete vratiti na staro uz pomoć malo selotejp trake. Na kasete sam redovno snimao ploče omiljenih izvođača koje mi nedostaju. Rituali presnimavanja bili su veoma zanimljivi: ispijanje bezbrojnih kafa, pušenje, druženje, čekanje da se ploča presnimi… Uobičajene seanse podrazumevale su odlazak kod drugara, ali povremeno i kod nekih neuglednih rokera “iz doba Jure”. Morao sam da trpim razne neobične, ponekad i veoma naporne priče da bih dobio snimak ploče koju niko osim starog lisca ne poseduje. Ritual se nastavljao kod kuće. Doživljaj emitovanja „novoulovljenog” materijala upotpunjavao sam najdražom rabotom: iscrtavanjem omota kaseta raznobojnim flomasterima. Neke od tih kaseta su i danas hit u mom automobilu.
Ploče nije bilo lako nabaviti; imati ploču omiljenog benda bila je vrsta prestiža njenog vlasnika. Nalazili bismo se kod njega u stanu i slušali iste ploče ponovo i ponovo. Kada u rukama držite dobru ploču, opšti utisak slušanja obogaćuje nezamenjljiv vizuelni doživljaj posmatranja omota. Kultne omote ploča koje je radio Mati Klarwein (Miles Davis: Live Evil, Bitches Brew; Santana: Abraxas; zatim albumi The Last Poets, Buddy-ja Miles-a i mnogih drugih…) ne možete dobro prostudirati na umanjenom CD formatu – to je blasfemija!
Muzički kompakt disk se kod nas pojavio krajem osme decenije prošlog veka. Na početku smo se radovali što više nećemo trpeti primedbe ukućana na račun mesta koje ploče zauzimaju, niti nositi robusne gomile vinila u gradskom prevozu. Jedna urbana legenda pripoveda: U prepunom autobusu vas grli znojavi metalac koji je iz šaraga primetio da nosite vinil Motorhead-a. Pijan, on salutira i glasno viče: “Metalurgija?!”. Na to mu vi mirno odgovarate: “Ne. Elektrotehnika…”, misleći na školu koju pohađate.
Vremenom smo primetili da remasterizovane verzije starih albuma ne zvuče baš identično kao one sa vinila. Možda smo sami sebe ubeđivali u to pravdajući fanatično-sakupljački fetišizam kojim smo posednuti.
Digitalizacija procesa usnimavanja i slušanja muzike je umnogome umrtvila spontanost i živost samog snimka. Gubitak takozvanog groove-a (“gruv”– drmanje) je za rok muziku veoma poguban. Analogno slušanje muzike servira toplinu frekvencije srednjih (middle) tonova koju digitalno ne poseduje. Ti srednji tonovi su veoma bitni za agresivniji zvuk rokenrola, sentimentalno bih to nazvao “atmosferom” koju emituje snimak. Frank Zappa se trudio da umanji ove frekventne razlike medija tako što je radio potpuno odvojene miksove za snimke koji idu na ploču i one koji će se naći na CD-u.
Svaki tip gramofona emituje specifičnu i posebnu boju zvuka. Ako vam dođe da kao pravo muško udarite šakom o policu na kojoj se nalazi muzički uređaj igla će preskočiti, kao i CD plejer, ali će udarac na pojačalu odzvanjati samo preko gramofona. Oni sviraju celim telom kao instrumenti, rezonuju, vibriraju i tako dodaju određeni naboj snimku, sličan onom koji vas zatiče na koncertima. Neka se bina zatrese, neka se razglas raspadne, neka muzičari povilene na bini i publika poludi! To je neobuzdana energija koja nas i dalje mami da idemo na koncerte posle štete napravljene kućnom ili nekom javnom baru. Audiofili i “pločofili” su opstali baš zbog te zaokružene topline zvuka koja malo izostaje na brižno upeglanom CD-u, Mp3-ju ili u “ne znam kojoj” konverziji.
Famozno pucketanje je tu samo ako je ploča “malo” polovna – nove ploče ne pucketaju. Operite ploču! Tako ćete izvući prašinu i smanjiti nivo šuškanja i puckanja te vinilne lepotice nabavljene na Najlon pijaci. Vremenom se naviknete na eventualno preskakanje igle na omiljenom delu vaše omiljene pesme. Kada istu pesmu čujete negde van kuće gde ploča ne preskače, počnete da se osećate nelagodno. Momentalno vam zafali prizor divlje žurke na kojoj je ručica pala i napravila zarez na ploči. Neprocenjivo!
Ako ploče propisno čuvate, one zaista mogu da traju večno. Bez većih problema i dalje slušam ploče svojih matoraca. Siguran sam da me neće izneveriti iznenadnim “pucanjem” kao što to ume Hard Disc kompjutera, pritom odnoseći u nepovrat sve drage uspomene.
Naravno da je muzika stvorena da bi se slušala, saglasan sam i sa tim da nije najbitnije preko kojeg uređaja. Svako treba da napravi sopstveni ugođaj i da prilagodi slušanje svojim potrebama. Imam utisak da se muzika danas sluša na veoma brz i nepažljiv način, kao što je brz ritam života na koji nas društvo navikava. Muzici, umetnosti uopšte, i samom životu treba pristupiti temeljnije nego što nam to informatička revolucija omogućuje. Smisao života tražimo u umetnosti a nemamo dovoljno vremena za nju…
Preslušavanje ploča u drušvu mi je delovalo mnogo smislenije od preslušavanja muzike “na preskok” uz tužno društvo monitora. Druženje, slušanje, pušenje, kritika… sve je mnogo prirodnije u živopisnom okruženju srodnih duša.
Branislav Smuk
Preuzeto sa Akuzativa