Lepo se vidi kada nekome ide dobro. Na primer, Cirih u Švajcarskoj. Teško da biste prepoznali ovaj grad ako ste bili odsutni neko vreme. Posvuda su nikle nove četvrti sa luksuznim stanovima i nove poslovne zgrade. Prodavnice, restorani i kafei su puni. Uprkos činjenici da pivo košta 6 franaka, otprilike 5 evra. Ima se, može se.
Stručnjaci se slažu da ovaj standard Švajcarska duguje umreženoj ekonomiji. Ona je profitirala od otvorenih granica i priliva strane kvalifikovane radne snage. Uprkos tome, tanka većina Švajcaraca, 50,3 dosto, na referendumu predloženom od strane nacionalno-konzerativne SVP glasala je za distanciranje od politike koja se u poslednjih nekoliko godina pokazala izuzetno uspešnom.
Kako je to moguće? Jedan od razloga je i protivrečna slika koju ova zemlja ima o sebi. Švajcarska se smatra nacijom voljnih, zajednicom koja je donela odluku da postane država. Međutim, ona to nije. Stanovništvo ne živi zajedno u jednoj državi zato što je to njegova najintimija želja. Stvari su daleko racionalnije. Oblasti nemačkog govornog područja ne žele da pripadaju Nemačkoj, francuskog Francuskoj, a italijanskog Italiji. Zato su oni Švajcarci.
Identitet koji se u velikoj meri zasniva na odbacivanju drugih identiteta, ima svoje mane. A od kako su izbledele legende o Vilijemu Telu i starim zavetima, nedostaje mitološka osnova hvaljenog helvetskog posebnog slučaja. Kao zamena za nacionalnu ideju ostaje još samo blagostanje. Biti bogatiji od svih oko nas, i to je nešto.
Druga strana medalje je ta da ko ima mnogo, mnogo može i da izgubi. Mogućnost da ćete sa imigrantima morati da delite ušteđene franke, ubrzo se pretvara u egzistencijalne strahove. Oštrije rečeno: od švajcarskog nacionalnog osećaja neće ostati mnogo ako skliznete na nemački, ili ne daj bože, francuski ili italijanski standard.
Naravno, niko to ne kaže otvoreno. Umesto toga se iznose navodno racionalni argumenti. Prenatrpani vozovi, urbanizacija, gužva na autoputevima. Čak i liberalni krugovi pokazuju razumevanje za ove brod-je-pun poruke. Politički korektno rečeno u pitanju je „pritisak prenaseljenosti“, a misli se u stvari na strah od promene. Zanimljivo je da su stanovnici ruralnih oblasti, koji su najmanje pogođeni imigracijom, a pre svega oni iz nemačkog govornog područja, većinski glasali za SVP inicijativu, dok su je odbacili oni iz velikih gradova, gde možda i mogu da nastanu neki problemi vezani za imigraciju.
Šta dalje? Trenutno je ugrožen takozvani bilateralni put, pažljivo građene veze sa Evropskom unijom, čiji član Švajcarska nikada nije želela da postane. Vlada mora pokušati da ponovo ispregovara sporazum o slobodi kretanja. Granice se sada sigurno neće zatvoriti, niti će Švajcarsku morati da napuste svi nemački doktori, portugalski građevinci ili italijanski kelneri.
Ali ponovo se uvode kvote za useljavanje. Inicijativa za to predviđa rok od tri godine. Briselski izlazak u susret ovom zahtevu je malo verovatan. Evropska unija ima dovoljno svojih problema, da bi bogatom ostrvu ispunjavala želje.
Ukoliko dođe do suspenzije slobode kretanja, isto bi moglo da pogodi i druge sporazume sa Briselom, jer su međusobno pravno povezani. Možda bi Švajcarska mogla da napusti i šengenski prostor. Vazdušni saobraćaj, poljoprivreda, istraživanje i energetika bili bi najteže pogođeni izolacijom. Mnoge kompanije takođe, usled nedostatka kvalifikovane radne snage iz inostranstva. To je prosto groteskno. Švajcarci ponovo podižu granice iz straha od ekonomskog sloma. To bi moglo skupo da ih košta.
A rasprava o imigraciji se nastavlja. Nova, još radikalnija inicijativa je na pomolu. Jedna grupa ekoloških aktivista i kritičara ekonomskog rasta namerava da ograniči imigraciju u Švajcarsku na 0,2% godišnje od ukupnog broja stanovnika. Glasanje ja zakazano za sledeću godinu. Možda će Švajcarci do tada shvatiti da su deo Evrope. Mada je to malo verovatno.
Peščanik.net