Švajcarci nisu jedini koji su u Evropi duboko zabrinuti zbog useljenika. Mnogi bi, širom kontinenta, takođe želeli da vide ograničenja postavljena došljacima sa strane. Evropa mora ostati čvrsta, iako desničarski populisti imaju koristi od ovog straha.
Čovek koji je čitavu Evropu bacio u nalet agitacije bori se s upornim kašljem. Krištof Bloher je, i pored svega, u najboljem raspoloženju. Uživa u svojoj pobedi u hotelu Ermitaž sa pet zvezdica u blizini Gštada, na nadmorskoj visini od 1.231 metra i sa snežnim alpskim vrhovima Berner Oberlanda kao lepom pozadinom. Bloher nosi braon pantalone i kariranu košulju dosta nategnutu stomakom. Sunce sija, nebo je plavo, hotelski recepcioneri nose svoje tradicionalne narodne nošnje a zidove krase slike krava koje izgledaju srećno. Tako on voli svoju Švajcarsku.
Bloher se oporavlja od svoje naporne kampanje protiv „masovne imigracije“, koju je vodio zajedno sa svojom Švajcarskom narodnom partijom na čijem je čelu. Bez Blohera referendum nikada ne bi mogao da prođe – a njegovi „narodnjaci“ svakako ne bi postigli ovaj neočekivani uspeh, sa tankom većinom na samoj oštrici brijača: 50,3% birača odobrava uvođenje kvote za imigraciju iz zemalja Evropske unije. Ovo je rezultat koji udara u srž ujedinjene Evrope. I, još jednom, kako im je Bloher svima pokazao, posebno udara na švajcarsku vladu u Bernu i sedište EU u Briselu.
Ovo je njegov najznačajniji trijumf od 1992, kada je princip referenduma takođe iskoristio kako bi sprečio Švajcarsku da uđe u Evropski ekonomski prostor – rezultat je bio stavljanje tačke na švajcarsko udvaranje Evropskoj uniji. Bloher zadovoljno sedi za drvenim astalom u hotelskom restoranu ičitava dva sata. „Švajcarska (još uvek) nije odlučila da spreči sve strance da uđu“ kaže on mašući prstom . „Oni koji su nam potrebni još uvek mogu da dolaze. Ostali ne.“
To što je EU reagovala tako burno uopšte nije iznenađujuće, iscereno izjavljuje Bloher. Rezultat je doveo do očaja onu drugu polovinu Švajcaraca, dovodeći vladu ove zemlje u stanje tihog očajavanja. Švajcarski vlasnici biznisa zabrinuti su zbog eventualne „kontre“ iz Brisela. Ali pre svega, švajcarski je referendum izazvao talas šoka koji je prostrujao Evropom.
Malo je onih koji su o glasanju razmišljali pre no što je održano, premda je rezultat prošlonedeljnog referenduma dospeo na naslovne strane novina širom Evrope. Političari od Londona do Berlina, od Brisela do Rima davali su izjave ovim povodom. I ubrzo je postalo jasno da je Švajcarska ponovo pod svetlom reflektora, pridobivši pažnju ovim referendumskim ishodom zbog kojeg su Evropljani širom kontinenta zabrinuti.
Klin u Evropi
Slična se priča dogodila 2013, kada su Švajcarci glasali o stavljanju „rampe“ tj. limita na menadžerske plate. Ali ovog puta, samo tri meseca pre izbora za Evropski parlament u maju, ulozi su bili još veći. Brojke u istraživanjima koja se tiču desničarskih populističkih stranaka nekoliko evropskih zemalja dostigle su rekordne visine, naznačujući da ove snage, razobručene usled krize, ne posustaju. Evropski građani, naravno, nikada nisu bili naročito opčinjeni EU institucijama, ali su ranije barem verovali kako je ovaj blok dobar za njihovu privredu i kvalitet života. Ipak, sa krizom koja po svemu sudeći nije voljna da popusti, povećao se i broj onih koji su počeli da veruju kako Evropa, zapravo, ugrožava njihov prosperitet.
Grci, Italijani i Francuzi za svoje teškoće okrivljuju ekonomskau politiku koja dolazi iz Brisela. Istovremeno, Nemci i ostali Evropljani sa severa kontinenta strahuju da će, na kraju, biti primorani da podmetnu leđa za zemlje sa juga EU. Ono što neki nazivaju „reformama“, drugi nazivaju „surovošću“ – ovo je klin duboko zaboden među Evropljane. A sada je u diskusiju uključeno i pitanje slobodnog kretanja Unijom, jer mnogi brinu kako bi mogli biti gubitnici na tržištu rada. Međutim, stavljanje pod lupu EU principa koji građanima omogućava da izaberu gde žele da žive i rade značilo bi preispitivati čitav evropski projekat.
Švajcarska, naravno, nije članica Evropske unije ali je sa ovim blokom usko povezana brojnim bilateralnim sporazumima. Činjenica da jedna od najprosperitetnijih zemalja na svetu želi da se distancira od sindikata pokazuje koliko je prezira u njoj naraslo – a kojeg bi u skorijoj budućnosti mogla iskazati i prema Briselu. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble, predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo su, ubrzo potom, naglasili kako je pravo na slobodno kretanje unutar evro-bloka nešto što ne može biti predmet rasprave. Ali, takođe su istakli i da poštuju želju birača izraženu na švajcarskom referendumu.
Jedan od razloga za uglavnom oprezne reakcije evropskih političara je taj što ostaje nejasno u čemu i na koji način će se konkretno odražavati rezultati referenduma; Bern mora prvo da utvrdi koliko će visoke biti kvote propisane za EU imigrante. Ali, što je još važnije, evropski političari su očigledno oprezni u podsticanju debate na ovu temu. Malo je onih, napokon, koji bi bili sigurni da građani u njihovoj zemlji ne bi glasali na isti način kao i Švajcarci, s obzirom na prilike.
U stvari, nisu samo političari desnog populizma – kao što su Hajnc Kristijan Štrahe iz austrijskog FPO, Gert Vilders iz Holandije ili Marina Le Pen iz francuskog Nacionalnog fronta – bili ti koji su požurili da Švajcarcima čestitaju i, usput, u svojim zemljama zatraže uvođenje imigracionih kvota. Čak i političari koji imaju reputaciju umerenih, kao što je bivši francuski premijer Fransoa Fijon, takođe su zahtevali kvote. U Nemačkoj, recimo, istraživanje je pokazalo da bi 48% građana podržalo sličnu politiku.
Oduševljeni rezultatom
Brisel je, međutim , posebno zabrinut da bi švajcarski virus mogao inficirati Veliku Britaniju. Tamošnja mržnja prema EU toliko je uzela maha da je, čak, jedan konzervativni političar indirektno okrivio Brisel zbog nedavnih poplava koje su zadesile Ostrvo. Mnogi su u Britaniji oduševljeni rezultatom švajcarskog referenduma – a niko nije bio toliko grlat kao Najdžel Ferejdž. „Fantastično“, zaurlao je u slušalicu telefona. Ferejdž je šef partije UKIP koja favorizuje britansko povlačenje iz EU i trenutno, po predizbornim anketama, drži 20% potencijalnih birača. „Rezultat referenduma je veoma ohrabrujući“, kaže on. „Konačno je pobedio zdrav razum.“
Britanski premijer Dejvid Kameron, suočavajući se s izgledno snažnim UKIP-om, i sam je zahtevao da se u Briselu ponovo pregovara o nekim ranije postignutim ugovorima sa EU. On bi takođe želeo imigracione kvote poput onih koje je pre neki dan uvela Švajcarska, mada se njegovim dosadašnjim zahtevima nije izašlo u susret. Prošle nedelje je Kameronov portparol rekao da referendum odražava „rastuću zabrinutost“ kada je u pitanju sloboda kretanja unutar EU. Za Britaniju, Švajcarska je test kako i koliko će EU podleći prinudama.
Konzervativna poslanica Andrea Lidsom u narednim mesecima može biti bezbrižna. Ona je 2011. bila koosnivač inicijative Novi Početak, kojom se zahteva da britanski odnosi sa EU budu iznova koncipirani. Ona je prošle nedelje sedela u atrijumu londonskog Donjeg doma objašnjavajući svojih 30 zahteva: Velika Britanija bi trebalo da odustane od EU politike i krivičnih mera iz evropskog pravosuđa; treba da povuče svoj potpis sa Povelje o osnovnim pravima; svaka država članica trebalo bi da bude u stanju da za sebe odluči kakvu socijalnu pomoć želi da sprovodi, britanski parlament treba da dozvoli mogućnost blokiranja predloga Evropske komisije sa kojima se ne slaže. U suštini, Lidsomova želi strukture koje Britaniji omogućavaju da bira propise koje smatra najpovoljnijim za sebe.
U poslednjih nekoliko meseci, poslanici povezani sa inicijativom Novi Početak putovali su Evropom promovišući svoj, kako ga sami nazivaju, „jelovnik“. Bili su u Berlinu, Parizu, Kopenhagenu, Amsterdamu i još pet-šest evropskih prestonica. “ To je kao igranje pokera“, kaže Lidsomova. Njihov džoker je činjenica da u ruci drže „pretnju“ koja bi mogla biti horor scenario mnogima u Evropi: povlačenje Britanije iz EU. U 2017, Britanci planiraju da održe referendum o tome da li da ostanu u evro bloku – a ako se odluče da odu, to će verovatno izazvati tešku krizu unutar EU.
Evropska unija mora pronaći odgovor. Mora postati fleksibilnija i manje birokratska kako bi preuzela vetar iz jedra svojih protivnika. U isto vreme, ona sebi ne može dozvoliti da bude ucenjena. Ali sadašnji uspeh desničarskih populista povećava pritisak na EU Komisiju. Brisel mora da iznađe pravu reakciju na činjenicu da mnogi Evropljani ne samo što više ne podržavaju otvorene granice kontinenta – već ih vide kao istinsku pretnju.
Prosto neprihvatljivo
Pretprošlog četvrtka je evropski komesar Mišel Barnije u Madridu čekao svoj let natrag u Brisel. Ovaj je Francuz odgovoran za unutrašnje EU tržište i bankarsku regulativu. Na mnogo načina on je tipičan evrokrata: malo ko zna ko je on, mada je mnogo onih koji su pogođeni njegovim odlukama. Ambicija mu je da postane predsednik Evropske komisije po isteku Barozovog mandata ove jeseni, pa je, u tom smislu, sa španskim premijerom upravo održao sastanak, u nastojanju da pridobije njegovu podršku.
Barnije kaže da poštuje švajcarski referendum mada je, naravno, nezadovoljan njegovim ishodom. Useljeničke kvote za građane EU, kaže on, jednostavno su „neprihvatljive.“
Barnije je „okoreli Evropljanin“. Početkom 90-ih bio je jedan od retkih iz svoje stranke (konzervativna Unija za narodni pokret, UMP) koji su glasali za Mastrihtski Sporazum – sporazum kojim je otvoren put za zajedničku valutu. Danas, suočava se s puno članova svoje partije koji iskazuju simpatije za ksenofobične parole „dobačene“ sa strane desničarskog Nacionalnog fronta. Čak je i francuski ministar unutrašnjih poslova Arno Montebur, član Olandove Socijalističke partije, kritikovao EU pravila o konkurenciji. Francuski odnos prema EU je na niskim granama.
Barnije nastoji da ga sve ovo ne ometa. „Kriva je kriza“, kaže on, dodajući da će se, jednom kada privreda bude ponovo dobila na zamahu, sve vratiti u normalu. Ali niko ne može sa sigurnošću reći kada će to biti, pa čak ni da li će EU ponovo imati značajaniji privredni rast. U takvoj situaciji, Barnije je zainteresovan za jednu mirniju debatu kojom bi utešio Britance: Nedavno je izjavio kako bi trebalo razlučiti koja bi se pitanja i problemi možda mogli bolje regulisati na nacionalnoj osnovi.
Kao poslanik i regionalni predsednik, Barnije služi u interesu oblasti Savoja već više od 20 godina. On kaže da se „175.000 ljudi ove regije svakodnevno vozi na posao preko švajcarske granice. Ovi inženjeri, istraživači i lekari, kako kaže, doprinose prosperitetu Švajcarske – što je situacija koja je korisna za sve strane. Sa druge strane granice, u ženevskom kantonu,većina je u saglasju s ovim stavom. Birači su u toj oblasti odbacili referendum.
Međutim, blizina granice ne mora da za ishod proizvede proevropski stav. Par stotina kilometara jugoistočno, još jedan granični kanton je velikom većinom podržao inicijativu: Tesin. Nekih 60.000 ljudi iz italijanske regije Lombardija radi u Tesinu; Već od praskozorja je gužva u Viđuu, italijanskom pograničnom gradu od 5.000 žitelja. Stop svetla u cik zore blješte u kilometarskim kolonama, dok vozači lagano napreduju na putu iz EU u Švajcarsku.
Desničarska populistička partija Lega Nord je u Viđuu nadmoćna – ista stranka koja već decenijama iznosi zahteve za stvaranjem nezavisne države pod nazivom „Padania“ na italijanskom prosperitetnom severu. Takođe se protivi imigraciji. „Da sam Švajcarkinja, glasala bih na isti način“, kaže Sandra Kane, gradonačelnica Viđua (i, uzgred, prva crnkinja koja vodi jedan italijanski grad). „Ko smo mi da se mešamo u njihove poslove? Ono što takođe ne volim jeste taj ton spočitavanja kojeg je EU usvojila, tipa ‘sada ćemo kazniti Švajcarce tako što ćemo im isključiti struju’. “
Ovakvi njeni komentari su zapanjujući iz dva razloga. Prvo, uprkos tome što je jedina tamnoputa gradonačelnica u čitavoj Italiji, ona je i član partije Lega Nord, stranke na zlom glasu zbog svog rasizma. Drugo, skoro polovina radno sposobnog stanovništva Viđua putuje na posao u Švajcarsku. „Tačno je da ćemo, ako nam Švajcarska zalupi vrata, mi biti mrtvi. Ali, treba nešto i da naučimo od njih, pa da sličan referendum održimo i u Italiji“, kaže ona. „Svako nam ovde dolazi, kreću iz Lampeduze i napreduju ka severu. Pa ipak, i ovde već imamo dovoljno onih koji nemaju šta da jedu.“
Kada je reč o blagostanju, jaz između Švajcarske i Italije nagnao je Sandru Kane i druge gradonačelnike iz Lombardije da povedu ozbiljnu kampanju kako bi bili priznati kao 27. švajcarski kanton. Projekat nije uspeo, mada su i dalje ostali zavidljivi pogledi, uprti preko granice.
U tom svetlu, teško je iznenaditi se sve većem broju zahteva za usvajanje švajcarskog primera. Roberto Maroni, šef Lega Nord i predsednik Lombardije kaže: „suverenost je na ljudima , a ne na gospođi Merkel ili u Briselu.“
Italijanski političari vole da se žale na Evropu, što je mnogo lakše nego prihvatiti sopstvene neuspehe. Kada je Evropski komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren bio u Rimu prošlog septembra, našao se na udaru otvorene kritike. Ren je „gospodin Niko, koji dođe u Italiju i ponaša se kao neki nadređeni“, rekao je jedan od potpredsednika Senata. Ren se ponaša „kao da smo kolonija“, rekao je predsednik Odbora za inostrane odnose. Mnogi Italijani okrivljuju Brisel za ekonomske nedaće sa kojima se njihova zemlja trenutno suočava. I baš kao što je tzv. „benefit – turizam“ proizveo neprijateljstvo prema EU od strane njenih severnih članica, tako su stroge mere štednje žestoko razljutile njene članice sa juga.
Na drugoj strani
U Bargenu,selu koje ima 291 žitelja, baš na švajcarskoj granici sa Nemačkom u kantonu Šafhauzen, teško bi bilo tvrditi kako je Evropa uništila bilo čiji život. To je mestašce u kojem su žitelji veoma imućni. Pa ipak, 79,7% tamošnjih birača opredelilo se u korist limita za EU useljenike, što je procenat veći nego bilo gde drugde u Švajcarskoj. Bargen očigledno želi da ponovo povuče linije razgraničenja, iako je ovo selo samo nešto malo više od tri benzinske pumpe na autoputu – benzinske stanice koje svoj novac ubiraju od Nemaca koji ovde dopunjavaju rezervoare, jer je gorivo jeftinije nego s druge, njihove strane granice.
Dok puši svoju cigaretu, predsednik opštine Erih Graf prelazi pogledom preko svog sela. Kaže da je o referendumu razmišljao dugo i naporno pre nego što je napokon glasao u korist limita za useljenike. Došao je do zaključka da nešto mora da se promeni. Graf je dežmekasti čovek sa prijateljskim crvenim licem i sedom kosom. Pre ulaska Švajcarske u šengenski prostor, dok je granica još uvek funkcionisala kao takva, radio je u pograničnoj patroli.
„Na referendumu je naše selo više preteglo udesno nego ulevo“, kaže on. U Bargenu stranci čine 23% populacije, što je upravo švajcarski nacionalni prosek. Tri četvrtine Nemaca su stranci. Teško je reći odakle potiče taj stav odbacivanja (drugih), kaže Graf . „Pre dvadeset pet godina svi su se međusobno poznavali.“ Ljudi su ćaskali na ulicama, bilo je lokalnih klubova i događaja – selo je živelo. Danas je sve postalo mnogo anonimnije, kaže on. Njegovi komentari nadahnuti su osećanjem gubitka.
Kada je došlo do referenduma, Bargen nije bio fokusiran na neku širu sliku stvari. Baš kao i drugde u Švajcarskoj, ovdašnji birači nisu odbacili EU jer je ona činila neke loše stvari. Umesto toga, meštani misle kako njihova privreda možda isuviše brzo raste, dok se zemlja menja isuviše brzo. iz tih razloga, osećaju kako je njihov dom ugrožen.
Sanirati štetu
Švajcarska je prosperitetnije nego ikada pre, ima skoro punu zaposlenost stanovništva i ekonomiju koja je prošle godine porasla za dva odsto. Kako je, onda, moguće da nam ovde dođe neko iz inostranstva i objašnjava nam u čemu je problem?“, pita se Valentin Fogt, predsednik Udruženja švajcarskih poslodavaca i, u izvesnoj meri, gubitnik referenduma. Fogt se, ipak, trudi da bude dobar gubitnik. „To se dešava u našem slučaju kada imamo ovakav sistem direktne demokratije, najbolji politički sistem na svetu, čak i ako se ponekad oni koji su izvan naše zajednice, čude što …“ Zastaje u pola rečenice, a osmeh na njegovim usnama bledi.
Fogt je predsednik odbora kompanije za metalski inženjering koja zapošljava 1.200 ljudi. On je takođe savetnik Švajcarske nacionalne banke i deluje kao glas biznismena Švajcarske. Sada se obreo u delikatnoj poziciji jer mora da objašnjava svoju neobičnu, tvrdoglavu domovinu i brani je od kritika sa strane – čak i pošto je on sam bio gorko razočaran rezultatom referenduma. Do samog je kraja mislio kako je većina birača prepoznala situaciju na sličan način kao i on. Putovao je širom zemlje pokušavajući da ubedi ljude da podrže njegovu poziciju. „Znate, vrlo je lako kriviti strance za sve probleme,“ rekao bi. Sada se nada da će Vlada pronaći rešenje koje je prihvatljivo i za EU.
Brisel je, ipak, već odložio razgovore sa Švajcarskom oko sporazuma o prekograničnoj distribuciji električne energije, takođe kočeći i sporazum o istraživačkom i obrazovnom radu, što može značiti da bi se švajcarskim studentima mogao uskractiti pristup programima obrazovne razmene ‘Erazmo’. Ako bi naknadno usledilo još konsekvenci, da li će Evropska unija zaista uraditi dobru stvar svojim pretnjama – ako usledi surovi odgovor na odricanje slobode kretanja koje su Švajcarci nametnuli EU građanima – tada će im aplauzi koje su zadobili širom Evrope biti od male koristi.
I dok Bloher, pobednik, uživa u svom uspehu negde u planini, Fogt je u gradu, primoran da sanira štetu.
Valter Majer, Krištof Pauli, Matje fon Ror, Krištof Šojerman, Samiha Šafi (Špigel)
(M.L.)