Konvencionalna politika zapošljavanja usmerena je na stvaranje „više posla“. Ljudi bez posla i korisnici pomoći smatraju se troškom za državu i veruje se da je potreban podsticaj ili direktna prinuda za njihovo upošljavanje. Postoji uverenje da je rad najbolji oblik socijalne zaštite i da ljudi koji su sposobni za rad i treba da rade. Naročita pažnja koja se posvećuje poslu ide na štetu drugog, daleko radikalnijeg političkog cilja, to jest stvaranja „manjeg rada“. Međutim, kao što ću pokušati da pokažem, potraga za manjim radom može da obezbedi put ka boljem životnom standardu, uključujući i kvalitetniji radni život.
Zamisao da bi jedno društvo moglo da radi manje kako bi više uživalo u životu kosi se sa tipičnim veličanjem morala i disciplinovanosti vrednog rada. Posvećenost poslu, kako se tvrdi, najbolji je put do prosperiteta. Postoji i ideja da rad nudi mogućnost ličnog ostvarenja, pored osnovne materijalne koristi. „Radite ono što volite“, govore nam, i uspeh će doći.
Ali ideologije poput ove zasnovane su na mitu da rad uvek može da nas oslobodi i pruži nam osnovu za dobar život. Kao što sam drugde napisao, ova mitologizacija rada ne uzima u obzir – već zapravo aktivno prikriva – silne probleme dobrog dela poslova koji se obavljaju u savremenom društvu. Za mnoge ljude, posao znači raditi ono što mrziš.
Ovde želim da se osvrnem na drugi problem koji se previđa u uobičajenim političkim raspravama. To je potreba za umanjenjem rada. Manje rada pruža nekoliko prednosti. Jedna je mogućnost da se prevaziđe anomalija preteranog iscrpljivanja jednih i nezaposlenosti drugih. Ravnomernija raspodela rada na raspoloživo stanovništvo kroz smanjenje prosečnog radnog vremena omogućiće onima koji rade previše da rade manje i onima koji uopšte ne rade da učestvuju u nekom poslu. Druga prednost je mogućnost podizanja kvaliteta rada smanjivanjem monotonog dirinčenja i proširenjem kreativne aktivnosti na poslu. Smanjenje radnog vremena, u ovom smislu, može se jednako odnositi na realizaciju prirodnog zadovoljstva koje pruža rad i na ublažavanje njegovih tegobnih odlika.
Ekonomisti možda negoduju i kažu da bi smanjenje radnog vremena dodatno uvećalo troškove preduzeća i dovelo do gašenja radnih mesta (ekonomisti srednje struje optužuju zagovornike kraćeg radnog vremena da nasedaju na „grešku fiksne sume rada“ (lump of labour fallacy), i da ne uzimaju u obzir veće troškove angažovanja dodatnih radnika sa kraćim radnim vremenom). Jedan odgovor na to glasi da duže radno vreme nije produktivno. Kraće radno vreme može zapravo biti produktivnije ako podstiče moral i motivaciju radnika. U praksi, mogli bismo postići isti životni standard sa manje radnih sati.
Ali značajnije pitanje je da li bi trebalo od društva tražiti da toleriše dugo radno vreme za jedne i nula radnih sati za druge. Zar društvo ne može da ostvari ravnopravniju raspodelu rada koja svakome omogućava dovoljno vremena za posao i dovoljno vremena da radi šta hoće? Skraćenje radnog vremena moglo bi da ponudi put do takve raspodele.
Postoji i dublje pitanje da li treba da merimo vrednost svog života time što proizvodimo. Kult produktivnosti potiskuje „ležernije“ načine življenja koji mogu doprineti ljudskom blagostanju. Preispitivanje ovog kulta i traganje za načinom rasterećenja rada moglo bi nam svima omogućiti bolji život i na poslu i van radnog vremena.
Argumenti za kraće radno vreme nisu novi. Kejns je, na primer, podržavao smanjenje radnog vremena kao način za postizanje pune zaposlenosti. U pismu pesniku T.S. Eliotu 1945, Kejns piše da kraće radno vreme predstavlja „konačno rešenje“ za nezaposlenost. Kejns pri tome prepoznaje prednost rasta produktivnosti za smanjenje radnog vremena i, kao što je poznato, predviđa doba (oko 2030. godine) kada će ljudi morati da rade 15 sati nedeljno. Manje rada je deo Kejnzove vizije „dobrog društva“.
Marks je, iz radikalno drugačije perspektive, u skraćenju radnog vremena video važan činilac budućeg komunističkog društva. Rad pripada „carstvu nužnosti“ i upotrebom tehnologije može se skratiti radi proširenja „carstva slobode“, gde ljudi mogu da ostvare svoje kreativne potencijale kroz aktivnosti koje sami izaberu. Marks je verovao da u komunizmu rad u „carstvu nužnosti“ može da bude zadovoljavajući jer bi podsticao i koristio kreativnost radnika. Kakav god turoban rad preostane za carstvo nužnosti, u komunizmu bi se mogao umanjiti korišćenjem tehnologije.
Još jedan zastupnik kraćeg radnog vremena bio je Džon Stjuart Mil. On je odbacio „jevanđelje rada“ Tomasa Karlajla delimično zato što se njime prikriva prava cena rada, uključujući i ropski rad koji je Karlajl branio. Umesto toga, Mil se zalagao za „jevanđelje dokolice“, tvrdeći da tehnologiju treba koristiti za umanjenje rada koliko god je moguće. Ovo isticanje tehnologije kao sredstva za skraćenje radnog vremena kasnije se ponovo javlja u eseju Bertranda Rasela iz 1932, „U slavu dokolice“.
Osnovne ideje ovih pisaca i danas imaju odjeka. One razbijaju romantične predstave o radu i pokazuju kako se napredak čovečanstva ogleda u tome da li društvo obavlja manje, a ne više rada. Iako se međusobno radikalno razlikuju, njihove ideje ukazuju na budućnost gde se opterećenje poslom smanjuje i gde je više vremena dostupno za slobodne kreativne aktivnosti. U Marksovom slučaju, još uvek ostaje mogućnost pretvaranja rada u zadovoljavajuću aktivnost, ali se ispunjenje tog cilja vidi samo u kontekstu situacije gde je radno vreme kraće. Manje rada se smatra neophodnim uslovom za bolji rad.
Konačno, svrha skraćivanja radnog vremena krije se u stvaranju mogućnosti da ljudi ostvare svoje potencijale u raznim aktivnostima, uključujući i one u domenu rada. U najkraćem, manje rada omogućilo bi nam više života. Hajde da radimo na tome.
Preuzeto sa Peščanika