Danas je na prste jedne ruke moguće nabrojati profesionalne sportove koji se igraju isključivo u muškoj ili ženskoj kategoriji.. Pa ipak, u eri promovisanja rodne ravnopravnosti, samo su se veliki teniski turniri odlučili da daju jednake honorare igračima bez obzira na pol – i to ne bez gunđanja. Šta žene najviše deli od “muške” zarade: fizička konstitucija i izdržljivost, manji prihodi od takmičenja i reklama ili predrasude?
Na svečanosti koju je krajem prošle godine organizovala Fudbalska federacija Švedske došlo je do svojevrsnog skandala kada je reprezentativac ove skandinavske zemlje, Andres Svenson, nagrađen novim “volvom” za 143 nastupa za svoju nacionalnu selekciju. Zapravo, ne bi to bilo ništa neobično da uskoro nije izašlo na videlo da Terezi Sjergan, koja je odigrala 187 mečeva za reprezentaciju, nikada nije ukazana slična počast. Javnost se uzburkala, a ulje na vatru je dolio fudbaler Zlatan Ibrahimović izjavom da se muški i ženski fudbal ne mogu porediti, te da žene treba nagrađivati proporcionalno prihodima koje ostvare. Na pitanje kako i šta bi bila fer nagrada u pomenutom slučaju, Ibrahimović je u svom stilu odgovorio: “Dajte im bicikl sa mojim potpisom, to će biti dovoljno.”
U profesionalnim sportovima, žene su gotovo jednako zastupljene koliko i muškarci: ženski boks je od 2012. ponovo uvršćen u program Olimpijskih igara, dok su kao “segregirani” opstali samo sinhrono plivanje i ritmička gimnastika, kategorije u kojima se takmiče samo žene. Tenis je primer sporta u kojima je omogućeno takmičenje u mešovitim kategorijama.
Ravnopravnost u ravni učešća ne prate i jednaka primanja, podrška sponzora i institucija. Trenutno najživlja rasprava vodi se oko zarada teniserki na Grend slem turnirima. Naime, 2007. godine, Vimbldon je izjednačio nagradne fondove za muškarce i žene. Rolan Garos je ovu praksu uveo godinu dana ranije, dok Australian Open i US Open to čine već godinama unazad. Ispostavilo se, na nezadovoljstvo muškaraca.
Tokom prethodne dve godine teniseri su u više navrata iznosili razloge zbog kojih smatraju da su stavljeni u neravnopravnu poziciju. Prvo, jer muški igrači igraju na tri dobijena seta koji se otegnu i na više od četiri sata, a žene na dva seta. Dakle za više truda dobija se ista plata. Drugi argument tiče se uverenja da je muški tenis daleko atraktivniji, kvalitetniji i da postavlja nove standarde u ovom sportu.
Zaista, konkurencija u muškom tenisu je tako jaka da deluje da, barem kada su u pitanju prvih 10 na ATP listi, svako može svakoga da pobedi, što donosi dodatno uzbuđenje i privlači gledaoce. Ali, tome smo svedočili i u ženskom tenisu krajem 1990-ih godina kada su terenima vladale Martina Hingis, Monika Seleš, Lindzi Devenport, sestre Vilijams i Meri Pirs, na primer.
U debatu se tokom prošle godine uključio i Janko Tipsarević koji je na svom tviter nalogu napisao sledeće: “Zaista me ne bi bilo briga da devojke zarađuju koliko i muškarci, ako je u pitanju ista opterećenost”. Koja, Tipsarević nije rekao. Zapravo, finansijska opterećenost teniserki i tenisera je identična: oprema, treneri, aviokarte, hoteli i ostali troškovi imaju jedinstvenu cenu, bez obzira na pol korisnika. Roditelji devojčica i dečaka se podjednako žrtvuju i ulažu kako bi njihova deca postala uspešna u ovom sportu. Da li žene mogu da igraju pet setova? Naravno da mogu i do skora su završnice nekih turnira tako i igrale. Bolje pitanje je zašto se teniseri ne prebace na model od tri seta? Pored silnih povreda koje su prouzrokovane intenzivnim turnirima, ovakva odluka bi bila krajnje racionalna.
Jedan je Kobi, a njih sto
Tenis je jedan od retkih sportova u kojem su se žene izborile za koliko-toliko jednak tretman sa muškarcima. Ako bacimo pogled na listu najplaćenijih sportista koju je za 2013. godinu sastavio CNN, u prvih 50 koji dolaze sa severnoameričkog kontinenta nema niti jedne žene. Kada se pogleda ostatak sveta, u top 20 najplaćenijih ulaze dve žene, i obe su teniserke: Marija Šarapova i Li Na. Sudeći po Forbsovoj listi, od deset najplaćenijih sportistkinja u 2013. godini, čak sedam su teniserke.
U košarci i fudbalu, slika je drastično drugačija. Tako u SAD košarkaški klubovi koji se takmiče u ženskoj konkurenciji, na plate godišnje izdvajaju u proseku 900.000 američkih dolara, dok najveća godišnja plata jedne igračice jedva da prelazi 100.000 dolara. Istovremeno, u muškoj konkurenciji, samo Philadelphia 76ers, klub sa najmanjim budžetom u celoj ligi, za plate svojih igrača izdvaja u tekućoj sezoni oko 45 miliona dolara. Godišnja plata Kobi Brajanta, najplaćenijeg košarkaša, je 30 miliona dolara. To znači da ovaj košarkaš zarađuje 300 puta više novca od najplaćenije američke košarkašice, odnosno, kada se saberu sve plate svih košarkašica koje igraju u američkoj profesionalnoj ligi, one i dalje jedva dobacuju do desetine plate koju na godišnjem nivou zarađuje Kobi.
Naravno, pitanje novca je u direktnoj vezi sa pitanjem popularnosti. U Srbiji na primer, ženski sport pridobija pažnju samo kada reprezentacija ostvari dobre rezultate. Rukometašice su tako probile blokadu i, osvojivši srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, barem na kratko, postale zvezde. Slično je bilo sa odbojkašicama i košarkašicama. Zanimljivo je da je nakon fenomenalnog i neočekivanog četvrtog mesta koje su košarkašice Srbije osvojile letos na Evropskom prvenstvu ženski košarkaški klub Partizan, koji je prošle sezone osvojio „duplu krunu“ u Srbiji i regionalnu ligu, zbog finansijskih razloga morao da odustane od učešća u najvećem evropskom klupskom takmičenju Evrolige.
Mnoge sportistkinje su dale važan doprinos borbi za ravnopravnost žena, koja je delom i ključ za objašnjenje razlike u preferencijama gledalaca sportskih događaja.
Samo ti zapni
Učešće žena na Olimpijskim igrama u poslednjih šezdeset godina postepeno je raslo sa 10% na 45%. Ipak, i dalje opstaju dvostruki aršini po kojima su ženska olimpijska takmičenja najčešće zakazana za poslepodnevne sate, dok su za muške borbe rezervisani večernji prime time termini; žene svoja takmičenja odigravaju dan za danom dok muškarci imaju dan odmora između nastupa.
Uz to, uspešne sportistkinje su do skora neretko bile izvrgavane ruglu zbog toga što se nisu uklapale u patrijarhalno konstruisanu sliku žene. Tako je Bejb Didrikson Zaharias, žena koja je zauzela deveto mesto na listi 100 najboljih sportista XX veka po izboru Associated Press-a, tokom svoje karijere nailazila na podsmehe zbog svoje konstitucije koja se nije uklapala u opšteprihvaćene norme. Neretko su se po novinama pojavljivali članci u kojima su je nazivali “muškaračom” ili su joj sugerisali da bi joj bilo bolje da ostane kod kuće. Sličan primer neuklapanja u zadate norme je i čehoslovačka atletičarka Jarmila Kratohvilova, a najsvežiji južnoafrička atletičarka Kaster Semenja. Semenja je čak bila primorana da ode na testove kako bi se analizom definitivno utvrdilo da li je ona zaista žena.
Kod dece, fizička razlika nije vidljiva, dečaci i devojčice mogu podnositi iste fizičke napore. Tokom puberteta fizičke razlike izlaze na videlo. Muškarci u proseku poseduju veću mišićnu masu, viši su i teži od žena i imaju više crvenih krvnih zrnaca. S druge strane, građa žena ima svoje prednosti koja dolazi do izražaja u manje popularnim sportovima koji iziskuju izdržljivost, poput plivanja na duge staze ili maratona. Ipak, iako su muškarci fizički dominantniji od žena, prema nekim istraživanjima, treningom je moguće ovu razliku među polovima smanjiti na minimum.
Kako izjednačiti poziciju žena i muškaraca u sportu? Jedna linija razmišljanja ide u pravcu zalaganja za rušenje polnih barijera i objedinjavanje sportskih kategorija kao što se već dešava u miks dublovima u tenisu.
Međutim kakve su realne šanse za to? Muškarci su u ovom trenutku u velikoj (fizičkoj i brojčanoj) prednosti i ako bi se odjednom ukinule polne kategorije u sportu, žene bi ostale na margini. Procentualno, mnogo više dečaka se odlučuje na bavljenje sportom nego devojčica, a veći procenat znači i veću mogućnost da se otkriju novi talenti. Potencijalno, ovo bi značilo da bi muškarci dominirali i da bi retko koja žena uspela da u ovom trenutku parira, na primer, najboljim fudbalerima ili teniserima, čime bi se mogućnost osvajanja titula i ostvarivanja najboljih rezultata ženskih sportista svela na minimum a žene dodatno pasivizovale.
Vladimir Simović
broj 104, februar 2014.