Forsiranje privrednog rasta i globalno zagrevanje su budućnost, uprkos upozorenjima da je “planeta u ozbiljnoj opasnosti”. Ovo su rđave vesti za svet ali dobre za omanju garnituru klimatskih inženjera, koji su na skorašnjem ‘diskretnom’ sastanku u Oksfordu razmatrali načine za “popravljanje” globalnog termostata. Neka od tih rešenja, koja se razmatraju na najvišem političkom i naučnom nivou, kombinuju elemente drugorazredne naučne fantastike, tehnokratije i etičkog redukcionizma.
Sa klimom stvari ne stoje najbolje. Prema CO2-Now.org, koncentracija ugljen-dioksida je u trenutku pisanja ovog teksta u prohladno januarsko jutro bila 396.81. Poređenja radi, 2000. godine je ta brojka bila 370, a 1990-te 355. Emisije nastale sagorevanjem fosilnih goriva su od 1990. do 2010. skočile sa 6 nad 8 gigatona godišnje. Direktorka MMF, Kristin Lagard (po Forbsu ‘osma najuticajnija žena sveta’), izjavila je da su rezultati klimatskih osmatranja otrežnjujući – globalne temperature su 2012. bile najviše od početka merenja 1880. “Nemojte se zavaravati”, nastavila je Lagard, “bez organizovanog pristupa problemu, i sama je budućnost ove planete u ozbiljnoj opasnosti.’
Da, da. Svi se uvek obradujemo apokaliptičnim izjavama javnih ličnosti i visokopoštovanih naučnika koji u Davosu vrte glavom i tragaju za metodama spasavanja i planete i potrošnje. Pa ipak, nade se tope. Posle kraha 2008, svetskoj ekonomiji treba ubrzanje a ne povratak na biciklo, kako bismo simbolički mogli opisati održivi rast koji privredne rezulate podređuje očuvanju okoline. Otuda su zagađivanje i zagrevanje budućnost, uprkos uzvicima zgranutih ekologa i brizi savesnih građana. Alternativnim izvorima energije je potrebna dugoročna stimulacija da bi postali zamena za naftu, gas, i ugalj, što je – sa stanovišta naručilaca instant rezultata – skupo i sporovozno.
Ovo su rđave vesti za svet ali dobre za omanju garnituru klimatskih inženjera (na skorašnjem ‘diskretnom’ sastanku u Oxfordu se stekao utisak da je u pitanju više desetina – ne stotina – eksperata iz ove oblasti). Njihova logika je sledeća: 1. mere smanjenja emisija ne rade i međunarodna diplomatija ih ne može pokrenuti (pozivajući se na seriju pregovaračkih neuspeha od Kopenhagena na ovamo). 2. Neophodne su investicije u mere prilagođavanja, ali ni one ne rešavaju uzroke problema 3. Svet se mora opredeliti za mere direktne korekcije klimatskog sistema. Klimatski inženjeri smatraju da se odugovlačenjem međunarodnih dogovora približava datum kada će kontrola emisija prestati da bude aktuelna iz prostog – tragičnog – razloga: što će za nju biti prekasno. U neku ruku to vreme je već nastupilo, tvrdi se među posebno zabrinutima, i svaka intervencija je bolja nego mlako-nikakva. Tačno, osim što neka od tih rešenja kombinuju elemente drugorazredne naučne fantastike, tehnokratije i etičkog redukcionizma.
Da razmotrimo.
Dve glavne strategije klimatskog inženjeringa su već najmanje jednu deceniju na stolu: uklanjanje atmosferskog ugljen-dioksida i kontrola sunčevog zračenja. U prvu strategiju spada mehaničko hvatanje i odlaganje CO2 iz atmosfere (u zemlju, pod vodu, gde god), fertilizacija okeana (dodavanje gvožđa u okeane radi podizanja koncentracije fitoplanktona, koji prirodno absorbuje ugljenik) i veštački pojačano razlaganje geoloških formacija (s obzirom da razgrađivanje silikatnih i karbonatnih minerala zahteva apsorpciju ugljenika). Mogućnosti da se neke od ovih tehnologija primene su javno najavljene čak i među rukovodstvom glavnog klimatskog autoriteta, Međudržavnog panela za klimatske promene (IPCC).
Entuzijazam bez pokrića
Međutim entuzijazam počinje da hramlje kad se pogledaju procene ulaganja i problemi izgradnje. Uzmimo jednu od zanimljivijih ideja, takozvane pročešljavajuće Laknerove tornjeve namenjene usisavanju ugljen-dioksida iz atmosfere. Njujorški Menhetn bi, recimo, kako procenjuje klimatski analitičar Džejms Fleming, za potrebe neutralizacije svojih emisija morala investirati u više stotina ovih glomaznih i posvuda vidljivih tornjeva. Cena zemljišta na kojima bi se oni podigli, energije koja bi bila potrebna da oni rade, i cena održavanja gigantskih filtera se ne pominje, niti cifra od 20 miliona dolara po objektu, na koliko se procenjuje njihova izgradnja. Podsećanja radi, Njujork je samo jedan element mozaika atlantskog megalopolisa koji broji 50 miliona žitelja. Azijske konurbacije da i ne pominjemo. Osim toga, ocene su da bi se rezultati ovog čišćenja videli prekasno, s obzirom količinu već postojećih zaliha u atmosferi.
Može li svet da čeka?
Za klimatske inženjere odgovor je predvidivo ‘ne’. Kao i uzbunjivači, i oni razdragano koriste žargon ekološke apokalipse kao legitimaciju svojih predloga. Među tim predlozima najuzbudljiviji su oni koji spadaju u kategoriju kontrole sunčevog zračenja. Premisa ovih je organizovano smanjivanje ulazeće sunčane radijacije bilo postupkom odbijanja svetlosti pre nego što ista dospe do Zemlje, ili povećavanjem albeda (refleksivnosti Zemljine površine). Ovi postupci, uzgred budi rečeno, ne smanjuju postojeći ugljen-dioksid i tako ne doprinose ublažavanju problema izazvanih već postojećim koncentracijama, kao što su okiseljavanje okeana i smrt koralnih sprudova. Sa druge strane, ovo plansko ‘zamračivanje’ Zemlje bi imalo brze rezultate. Na pitanje kako bi se ovo moglo postići (a posebno kako bi se brz učinak mogao osigurati bez nenadanih iznenađenja), klimatski inženjeri nude četiri pristupa.
Prvi uključuje tehnike bezazlenog izbeljivanja izabranih površina na Zemlji, najočiglednije u gradovima (Njujork ima program belih krovova koji bi smanjili apsorpciju toplote). Energetika ovog postupka je jednostavna isto onoliko koliko je neizvodljiva, da ne pominjemo da naučne studije kažu da ‘belo hlađenje’ centra grada ima kontraefekte u predgrađima. Druga metoda se tiče izbeljivanja oblaka putem isisavanja i ubrizgavanja morske vode u troposferu. Treći pristup zamišlja rasejavanje stratosferskih aerosola, reflektujućih čestica od aluminijum oksida i sumpora, koje bi formirale fini oblak prašine oko planete. Poslednja i verovatno najekstravagantnija opcija je ona koja uključuje postavljanje svemirskih zaklona i ogledala koji bi odbijali sunčeve zrake nazad u svemir. Treba imati u vidu i to da se ovakvi poduhvati preispituju na najvišem naučnom i političkom nivou, a posebno u vezi sa njihovim mogućim etičko-političkim implikacijama. Rastuća brigada društvenih naučnika se stara oko toga kako zamisliti buduće regulacije ovih intervencija na nacionalnom nivou, i kako bi se rešavali sporovi u slučaju nepoželjnih posledica.
Šta ako krene po zlu?
Upravo te posledice brinu razuman svet. Čak i da ostavimo po strani apsurd dodatnog maltretiranja atmosferskog omotača koje nas je i dovelo do sadašnjeg i dalje klijajućeg beznađa (ili apatije), činjenica da ne postoji očigledan model kojim bi se mogli predvideti negativni efekti veštačkog hlađenja, okeanske fertilizacije i pojačanog razlaganja litosfere govori dovoljno o razumnosti ovih inženjerskih poduhvata. Kritičari uzimaju u obzir i političke smetnje: ko bi bio pokretačka snaga ovih inicijativa? Da li bi neke ili sve zemlje imale pravo veta? I kako bi reagovale religiozne zajednice po pitanju Tvorca atmosfere? Otežavajuća okolnost u davanju odgovora na ova pitanja je što svaka lokalna mera kontrole zračenja ili albeda ima šire geografske dimenzije. Obeljivanje oblaka nad jednom oblašću se mora proširiti i na druge. A što se tiče kontrole ulaznog zračenja – dovoljno je podsetiti da je Sunčeva svetlost izvor života na Zemlji i da bi bilo kakve promene mogle izmeniti genetiku fotosintetičkih biljaka.
Gde su u ovom scenariju biznis i finansije? Naočigled nigde, u srži sveprisutne. Zamislimo svet u kome su klimatske promene rešene jednom za svagda, i u kojem se klimatski ‘termostat’ može podešavati po volji. Zamislimo svet bez potreba smanjivanja emisija gasova, bez potrebe za skupim merama adaptacije zbog rizika od porasta nivoa mora. Ili zamislimo svet koji bi rešio problem ‘održivosti’ time što bi ga naprosto eliminisao: u svetu u kome bi tehnologija mogla da dizajnira vremenske prilike ne bi postojale brige o ekonomskim uzrocima staklene bašte. Svako zagrevanje prouzrokovano galijamatisom energetskog kapitalizma bi se dalo ‘iskulirati’ jačim svemirskim ogledalom. Pazi da se ne razbije.
Vladimir Janković, istoričar klimatologije, profesor Mančesterskog univerziteta
broj 104, februar 2014.