23. 10. 2005.
Subject: Mala molba
Dragi Miko,
Nije važno, javljao sam se onako. Mislim da je ipak bolje da opštimo pismeno nego da koristimo kompjutersku kozmetiku kao što je, na primer, program Skype.
Imam jednu molbu za tebe. Usluga koju mi možeš učiniti nije velika, ali je ogromna priča koja joj mora prethoditi, pa te stoga molim da pokažeš malo strpljenja.
Ona počinje u proleće 1984. Moj prijatelj, filmski reditelj iz Zagreba Rajko Grlić dobija poziv od Miloša Formana, tadašnjeg šefa filmskog odseka na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, da dođe na nekoliko meseci kao gostujući profesor. Miloš je Čeh i očigledno se u Americi uželeo društva iz Praga, pa o fakultetskom trošku zove bivše sunarodnike, među kojima i praške đake jugoslovenskog porekla. Rajko mu pominje mene, pa tako dobijam poziv da o istom trošku dođem i ja, bez obzira što praktično ne znam engleski. Kolumbija mi plaća četiri meseca boravka u Njujorku, useljavam se kod Dejana K. u super gajbu u 57. ulici istočnog Menhetna, a moje obaveze su da prikažem dva puta svoj film „Variola vera” (sada postaje, iznenada, vrlo aktuelan) i da sa studentima (uz pomoć prevodioca) malo o tome palamudim. To je sve. Ostalo vreme sam slobodan?!
Mislim da niko pre ni posle mene nije bio tako lepo plaćen za smucanje po Velikoj Jabuci. Njujork poznajem skoro kao Beograd, a bolje od Pariza i Praga, veruj mi! Četiri meseca ja sam besciljno tumarao po njemu kao kakav ošinuti junak Pola Ostera. Prošao sam sve: od Alfabet sitija na donjem Menhetnu do močvare između Bruklina i Kvinsa. Nikada ranije nisam imao toliko vremena za traćenje. Kako nisam znao jezik, oslanjao sam se samo na čulo vida, pa sam naučio da iz ponašanja ljudi shvatam kontekst, što mi je kasnije veoma pomoglo u poslu.
No, to nije toliko bitno. Moja priča dobija sada romantični zaokret. Na nekoj sedeljci kod jednog tipično njujorškog para (on je bio psihijatar iz Zagreba, a ona arhitekta iz Beograda) bilo je dosta raznolikog sveta, ali smo jedna Amerikanka, Karen Elizabet Gordon (Karen Elizabeth Gordon) i ja jedini bili raspareni. To nas je, prirodno, uputilo jedno na drugo (uključujući i njen prijatni izgled). Problem se sastojao u tome što je moj engleski bio ispod svake kritike, ali ona je pokazivala mnogo strpljenja i dobre volje da nekako dešifruje moje nakazno izražavanje. Ma koliko te večeri bila manjkava naša komunikacija, ipak je bila sasvim dovoljna da razmenimo telefone i nagovestimo jedno drugome opciju druženja.
Pogađaš da je u nedostatku mogućnosti verbalnog opštenja na scenu stupio body language, i to u onom najboljem smislu tog idioma. Ipak, pronašli smo nekakav čudan način sporazumevanja iz koga sam shvatio da ona boravi u Njujorku u pokušaju da sebi pronađe leka za čudnu boljku koju je nosila od rođenja: nije imala osećaj za toplo i hladno. Mogla je, na primer, da izađe gola na minus 20 i da ne oseti hladnoću, s tim što bi ubrzo dobila zapaljenje pluća, ili da se po paklenoj vrućini šeta u bundi ne oznojivši se, ali da usput zaradi infarkt?! Zbog bolničkog ispitivanja je, kao i ja, već duže boravila u tom ogromnom, stranom gradu i u njemu nije imala prijatelja, osim nekoliko poznanika u koje je spadao i već pomenuti par.
Još veće iznenađenje za mene je predstavljala njena profesija. Ispostavilo se da je stručnjak za englesku književnost, ili već nešto tako, i da radi na Berkliju u Kaliforniji, ili u okolini. Bila je, dakle, vrhunski stručnjak za jezik koji nisam umeo da beknem! Ali ona je bila i pisac, i to izgleda veoma poznat. Uvela me je u knjižaru Ricoli gde smo pronašli, bogami, raf sa njenim knjigama. Jedno metar, metar i po raznih leksikona, poetsko-erotsko ironičnih priručnika za engleski, ilustrovanih čudesnim grafičicama i ostalim duhovitim prizorima koje je, očigledno, sama crtala. Bila je reč, dakle, o izuzetnoj ženi sa puno duha, što sam mogao da naslutim jedino iz slika u njenim poetskim tvorevinama, nikako iz teksta koji je bio preda mnom.
Kako se ova stvar odvijala u jednoj tako ošinutoj zemlji kao što je Amerika, njenoj profesorskoj karijeri je prethodila jedna druga. Kao izuzetno lepo građena devojka, uz to bez osećaja za hladnoću, radila je jedno vreme kao model za podvodne aktove??? Mogla je, naime, da izdrži u vodi mnogo duže od ostalih. Njene fotografije iz mladosti samo su potvrđivale ono što sam imao pred sobom: da je ta žena bila stvarno čarobna. Ona mi je poverovala na reč da sam i ja neko ko ponešto ima u glavi, pa je naša idila, uprkos teškom hendikepu, trajala mesec, mesec i po dana i bilo nam je stvarno lepo.
A onda je došao čas rastanka. Poklonila mi je gomilu svojih knjiga i otišla, ne našavši sebi leka, nazad u Kaliforniju. I ja sam se pakovao za Beograd, čekala me je tamo žena sa kojom sam već duže živeo. Kada sam stigao, obratio sam se svojoj prijateljici Maji Danon, profesorki engleskog, za pomoć oko ocene leksikona Karen Gordon. Nije mi mnogo pomogla, ali mi nikada nije ni vratila te knjige. Jednostavno ih je ukrala, sa sve posvetama! Pokušavao sam godinama da ih se dokopam, ali mi to nije uspelo, pa sam odustao. U stvari, odustao sam pre od Karen nego od tih knjiga.
A to nije išlo nimalo lako. Ubrzo posle povratka počela su da mi od nje stižu pisma. Svakoga dana po jedno, sa njenim čudnim tekstovima i ilustracijama. Osećao sam se neprijatno: ta pisma su očigledno nosila duboku poetsku i ljudsku težinu, a ja ih nisam razumeo. Kada je gomila njenih koverata postala zaista velika, seo sam i uz pomoć rečnika napisao nekoliko rečenica u smislu: molim te, nemoj više da pišeš, ja ne govorim tvoj jezik, ništa od svega ne mogu da shvatim i slično. Ubrzo su pisma prestala da dolaze i ja sam poverovao da je stvar gotova.
Ali, posle mesec dana pisma su ponovo počela da stižu. Ovoga puta na srpskom! Karen je sela i koliko-toliko naučila moj jezik, pa je njime mogla da izrazi osnovne stvari. Imam još danas ta pisma negde u maminom podrumu na Banovom brdu, ona su stvarni dokaz o nemerljivim ljudskim sposobnostima, veruj mi. U jednom mi je napisala da uskoro dolazi u Evropu, pa bi mogla da svrati do mene. Uplašio sam se svega i predložio joj da se nađemo u Parizu. Ona je sa radošću pristala i ja sam kupio avionsku kartu sa namerom da to sve nekako okončam.
Karen je bila pametna devojka i odmah sve shvatila. Poslednjeg dana smo otišli u bioskop (davao se Kasavetisov film simboličkog naslova Love streams), zatim seli u jedan kafić na Sen Žermenu, a onda krenuli svako svojim putem. Rastali smo se u jednoj metro stanici; ona je uzela jedan voz, a ja drugi, u suprotnom pravcu. Pre toga smo dali po jedan novčić crncu koji je prosio tu svirajući saksofon, uz obećanje da ćemo to od sada zauvek činiti kada god nabasamo na saksofonistu u podzemnoj železnici. Nikada je više nisam video niti čuo za nju. Sentimentalni običaj darivanja saksofonista po stanicama metroa još uvek održavam.
Imam jedino jednu knjigu koja mi je ostala od nje. Zove se The deluxe transitive vampire i s vremena na vreme je uzmem u ruke sa utiskom da sam tada, u toj metro stanici načinio životnu grešku. Znaš to osećanje: kao, shvatio si da si jednoga trenutka krenuo u pogrešnom pravcu i da od tada tvoj život nezaustavljivo ide pogrešnim smerom. Nisi imao snage da dosledno pratiš Love streams…
Od tada je prošlo dvadeset godina i ja u poslednje vreme sve više mislim na Karen. Pokušao sam sa Internetom, našao sajt sa njenim knjigama na amazon.com, ali nigde nema ličnih podataka o njoj: gde živi, šta radi, kako izgleda. Tebi se obraćam sa molbom da nekako pronađeš njenu e-mail adresu. Mora da postoji način za to. Rešio sam da joj najzad, uz pomoć računara i malo boljeg engleskog, odgovorim na njena pisma.
Hvala ti unapred na trudu.
Goran
P. S.
Moj tata je bolje. Probudio se iz dvomesečnog sna i živnuo. Od pre nekoliko dana je kod kuće. Hoda, govori, skoro da je kao nov! Zamisli…
Odlomak iz knjige Milana Oklopdžića i Gorana Markovića „Izmišljeni život (prepiska 2003-2007)“ u izdanju kuće Clio