Ove godine bi, prema procenama, bez posla moglo da ostane više od 50.000 radnika u državnim firmama, kojima su obećane otpremnine, deo neisplaćenih zarada i povezivanje radnog staža. Ali, pitanje je da li će za te namene biti novca u budžetu a još je neizvesnije da li će „prekobrojni“ uspeti da nađu novi posao. Industrijski sindikat Srbije je kao jedno od rešenja za ponovno zapošljavanje kandidovao radne fondacije, koje su se u Austriji pokazale kao spasonosne u situaciji kad su se gasile velike kompanije.
Radne fondacije su organizacije koje osnivaju radnici, poslodavci, službe za zapošljavanje i lokalna samouprava, kako bi se obezbedila prekvalikacija radnika za poslove za koje se procenjuje da imaju perspektivu, a zatim se „kopa rukama i nogama“ da im se nađe novi posao. Prva radna fondacija u Austriji je osnovana 1987. godine u vreme krize čeličane VOEST Alpina kada je 13.000 radnika očekivalo otkaze. Austrijska vlada se uključila u rešavanje problema, pomažući u osnivanju radne fondacije preko koje je finansirana obuka otpuštenih radnika i ponovno uključivanje na tržište rada. “Iskustvo Austrije je da su radne fondacije najbolji oblik za sprovođenje inovativnih projekata zapošljavanja, da su troškovi obuke radnika znatno manji nego preko službi za zapošljavanje. U te fondacije novac udružuju radnici ulažući svoje otpremnine, pomažu i poslodavci firmi u kojima su radnici ranije radili, ali i lokalne samouprave kojima je u interesu da imaju što manje nezaposlenih i socijalnih slučajeva. U Srbiji je sada idealna situacija da zažive takve fondacije jer će do kraja juna biti završeno restrukturiranje a do kraja godine i privatizacija preduzeća, gde će biti masovnih otpuštanja radnika”, smatra predsednik Industrijskog sindikata Srbije Dragan Matić.
Osnivanje i rad radnih fondacija u Austriji je regulisano Zakonom o osiguranju u slučaju nezaposlenosti, kao i smernicama njene Nacionalne službe za zapošljavanje. Na taj način je rešen problem zaposlenih u većem broju kompanija – Austrian Aerospace, Bombardier, Ceranova, Citroen, Coca cola, Eriksson, Hawlett Packard, Kraft, Foodsmiele, Nokia, Pioneer, Post AG Osterreich, Sagen, Sandos, Siemens, Varta… Samo u Beču od 1995. godine kroz radne fondacije prošlo je više od 7.500 radnika. Takav model je dao rezultate i u Poljskoj, jer se pokazalo da je 75 do 90 odsto radnika koji su založili otpremninu ubrzo ponovo dobilo posao.
Namera Industrijskog sindikata je da za taj koncept dobije podršku Vlade Srbije i političkih stranaka, a dobrodošlo je uključivanje i drugih sindikata. Matić kaže da je njegov sindikat pri kraju izrade predloga zakona koji će biti pravni okvir za osnivanje fondacija, ali da je uz to potrebno da radnici, poslodavci i lokalna vlast što bolje budu informisani o prednostima takvih organizacija. Dosada su iskustva Austrije u osnivanju radnih fondacija predstavljena radnicima RTB Bora i Železare Smederevo, jer će najviše radnika koji će ostati bez posla biti u metalskom sektoru koji zapošljava oko 280.000 ljudi.
“Naš predlog smo predstavili i Ministarstvu rada, ali nismo dobili nikakvu povratnu informaciju. Očekujemo da će se komunikacija poboljšati kad se država nađe u situaciji da ima sve više nezaposlenih. Međutim, najvažnije je da radnici uvide da sami sebi mogu najviše pomoći i da otpremninu ne treba da troše na letovanje, nameštaj i nova kola pa da potom budu socijalni slučaj, već da je potroše na obuku za tražena zanimanja ili nabavku opreme na kojoj će moći da rade – a u tome treba da im pomognu i bivši poslodavci“, ističe Matić. Prednosti radnih fondacija su, kako objašnjava, i u tome što se radnici zapošljavaju u istom mestu, jer se u Srbiji retki odlučuju da putuju do posla. On smatra da bi prihvatanjem koncepta radnih fondacija ponovno bilo zaposleno više od polovine onih za koje se spremaju otkazi u metalskoj industriji.
Propuštene šanse
Po rečima nacionalnog kordinatora Međunarodne orgnizacije rada za Srbiju Jovana Protića, propuštena je šansa da se kroz neki vid udruživanja – poput radnih fondacija – pomogne radnicima koji su ostali bez posla u vreme kad su u Srbiji isplaćivane velike otpremnine, kakve su dobili zaposleni u pivarama, cementarama i duvanskoj industriji. On ukazuje da će sada radnicima državnih preduzeća biti isplaćivane manje otpremnine i pitanje je šta će oni sa njima moći da urade. “Ostaje im prekvalifikacija na tržištu rada, što je sporo i skupo, a dodatni problem je i što radnici u Srbiji nisu spremni da ponovo uče jer nemaju naviku da se stalno edukuju. I lokalna samouprava bi trebalo da bude aktivna u tome i da u javne radove, pogotovo pripremanje infrastrukture za dolazak novih investitora, zaposli one koji traže posao, a istovremno bi dolaskom investitora bilo i više radnih mesta”, kaže Protić.
Ideju o ulaganju otpremnina u novo radno mesto pokušao je da spovede Ujedinjeni granski sindikat “Nezavisnost” uz čiju pomoć je 2009. godine nekoliko otpuštenih radnika “Minela” na taj način obezbedilo egzistenciju. Prema rečima Zorana Ristića iz tog sindikata, otpuštenim radnicima je “Minel” ustupio deo prostora i mašina i oni su odmah nastavili da rade, ulažući otpremnine u svoju firmu, i uspevši da svoje proizvode prodaju ne samo u Srbiji već i da ih izvoze. Tada je bilo predviđeno je da se isti model primeni u još nekoliko firmi – „Keramici“ Mladenovac, JKP Lazarevac, poljoprivrednom preduzeću „Dragan Marković“ iz Obrenovca. Pre primene projekta testirano je oko 25 firmi, 1.250 radnika, poslodavaca i predstavnika lokalne samouprave, a program je dobio pozitivne ocene Međunarodne organizacije rada i Međunarodne konfederacije sindikata.
“Dalje od toga nismo otišli jer u to vreme rukovodstva preduzeća nisu bila spremna da na taj način pomažu radnicima koji su tehnološki višak. Sada je drugačija situacija, ali treba dosta da se radi na edukaciji poslodavaca i radnika o novim načinima dolaska do posla. Za naš sindikat je i sada prihvatljiv model da u novo preduzeće radnici unesu otpremnine, firme višak opreme i poslovnog prostora, a lokalna vlast zemljište ili neku drugu imovinu – u tom slučaju bi svi imali udeo u vlasništvu novoosnovanog preduzeća”, kaže Ristić. Sindikat “Nezavisnost” je, kako je je potvrdio, spreman da podrži koncept osnivanja radnih fondacija, kao i svih drugih mera koje planiraju sindikati koji iskreno zastupaju interese radnika.
Politička nezavisnost
Ksenija Petovar iz Centra za demokratiju podseća na značaj svih oblika fondacija u koje se građani udružuju radi lakšeg i kvalitetnijeg ostvarivanja zajedničkih ciljeva. „Nužan uslov kvalitetnog rada fondacije je njena visoka autonomija u odnosu na političke, državne i druge aktere. Uloga države u delovanju fondacija je da definiše odgovarajući pravni okvir i garantuje poštovanje usvojene regulative. Državne službe i vlast u mnogim državama – uključiv na žalost i Srbiju – nisu akteri na koje se treba oslanjati kada su u pitanju mnoga ekonomska, socijalna i kulturna prava građana. Država bi, po defniciji, morala da garantuje ostvarivanje ljudskih prava, u koje spadaju i prava u sferi rada, ali ne i da organizuje forme zadovoljavanja tih prava. U jasno definisanom pravnom okviru, građani sami, dakle i radnici, i zaposleni i oni koji traže posao, udruživanjem sa drugim građanima i zainteresovanim grupama mogu da utiču na ostvarivanje svojih prava”, istakla je Petovar.
Poslodavci i lokalne samouprave su, po njenoj oceni, važan akter i saradnik građana u udruživanju radi ostvarivanja svojih prava, a sindikalne organizacije ne bi ni u kom slučaju smele da budu ispostave aktuelne vlasti ili drugih političkih aktera.
Do sada sindikalne centrale u Srbiji nije okupila nijedna dobra ideja. Kada bi ih koncept radnih fondacija ujedinio, radnici bi imali manje razloga da strahuju od posledica gubitka posla.
Piše: Marica Vuković B&F 104