Zapadne i regionalne vlasti dele odgovornost za većinu onoga što se dešava u Libiji, ali bi deo trebalo da padne i na medije. O libijskom ustanku izveštavalo se kao o jednostavnom sukobu dobra i zla. Gaddafi i njegov režim su bili demonizovani, a njegovi protivnici su bili tretirani s naivnim odsustvom skepticizma i istraživanja.
Bivši premijer Libije Ali Zeidan pobegao je prošle nedelje nakon što je parlament izglasao njegovu smenu. Tanker “Morning Glory” sa zastavom Severne Koreje ilegalno je preuzeo tovar sirove nafte od pobunjenika na istoku zemlje i bezbedno isplovio, uprkos upozorenjima ministra da će brod “biti pretvoren u gomilu metala” ukoliko napusti luku; libijska Vlada je za neuspeh da zaustavi brod okrivila loše vremenske uslove. Pripadnici narodne vojske u Misrati, u zapadnoj Libiji, poznati po nasilju i samostalnosti, pokrenuli su ofanzivu protiv pobunjenika na istoku, što bi mogao biti početak građanskog rata između zapadne i istočne Libije.
Libija se, bez centralne vlasti i bilo kakve stvarne moći, raspada. Ovo se dešava gotovo tri godine nakon 19. marta 2011, kada je francuska avijacija sprečila Mu’ammera Gaddafija da kontranapadom uguši ustanak u Bengaziju. Mesecima kasnije, njegovi spaljeni tenkovi još uvek stoje pored puta koji vodi u grad. Uz SAD koje su svoje mešanje držale što je neprimetnije moguće, NATO je započeo rat u kojem su pobunjenici igrali sekundarnu ulogu, i koji se završio svrgavanjem i ubistvom Gaddafija.
Frapantno je koliko su nakon prošlonedeljnih događaja u Libiji malo entuzijazma pokazali lideri i države koje su entuzijastično ušle u rat 2011. zbog navodnih interesa libijskog naroda. Predsednik Obama je od tada s ponosom govorio o svojoj ulozi u sprečavanju “masakra” u Bengaziju. Ali, kada su pripadnici narodne vojske novembra prošle godine zapucali na demonstracijama protiv njihovog prisustva u Tripoliju, usmrtivši tom prilikom najmanje 42 demonstranta i pusajući na decu iz protivavionskih pušaka, jedva da je bilo i naznake protesta iz Vašingtona, Londona ili Pariza.
Sticajem okolnosti, Al-Jazeera je prošle nedelje emitovala poslednju epizodu trogodišnjeg istraživanja o bombaškom napadu u Lokerbiju, u kojem je 1988. poginulo 270 osoba. Godinama se ovo smatralo najvećim i najtransparetnijim Gaddafijevim zločinom, ali je dokumentarac dokazao izvan osnovane sumnje da je libijski obaveštajac Abdelbaset al-Megrahi, koji je osuđen jer je nosio bombu – nevin. Iran je, posredstvom Glavne komande Palestinskog fronta za oslobođenje Palestine, naredio da se avion Pan Am 103 digne u vazduh iz osvete zbog toga što je američka mornarica nešto ranije 1988. oborila iranski putnički avion.
Godinama se na ovo sumnjalo. Nove dokaze izneo je primarno Abolghasem Mesbahi, iranski obaveštajac koji je kasnije prebegao i potvrdio iransku umešanost. Američka obaveštajna agencija je pre mnogo vremena došla do istog zaključka. Dokumentarac ukazuje na značajan broj važnih političara i visokih zvaničnika koji su tokom godina morali imati uvid u izveštaje koji otkrivaju istinu o slučaju Lokerbi, ali su ipak lagali o tome.
Postoji stara novinarska izreka koja kaže da, ako želiš da otkriješ politiku vlasti, treba da zaamisliš šta je najgore što ona može da uradi i da potom pretpostaviš da to i čini. Ovaj cinizam nije primenjiv u svim slučajevima, ali izgleda da nam može biti pouzdan vodič kada je reč o politici Zapada prema Libiji. Ovim se ne brani Gaddafi, taj ekscentrični diktator koji je u narod uveo kult svoje detinjaste ličnosti, premda nikada nije bio krvožedan poput Saddama Husseina ili Hafeza al-Assada.
Foto: Louis Quail
Ali NATO snage koje su ga zbacile – i, prema nekim izveštajima, naredile njegovu likvidaciju – nisu to uradile zato što je bio tiranin, već zbog toga što je vodio nepredvidljivu nacionalističku politiku potpomogunutu velikim svotama novca, što je bilo u suprotnossti s politikom Zapada na Bliskom istoku. Ako je stvarni cilj rata bio da se Gaddafi zameni sekularnom demokratijom, apsurndno je pomisliti da bi regionalni saveznici Zapada trebalo da budu teokratske apsolutističke monarhije u Saudijskoj Arabiji i Persijskom zalivu. Ovo važi i za zapadnu i saudijsku intervenciju u Siriji, koja ima za cilj da zameni predsednika Bashara al-Assada slobodno izabranom vladom koja će uspostaviti vladavinu zakona.
Libija implodira. Njen izvoz nafte pao je sa 1,4 miliona barela po danu iz 2011, na 235.000 barela dnevno. Narodna vojska drži 8.000 ljudi u zatvorima, mnogi od njih tvrde da su bili izloženi torturi. Oko 40.000 ljudi iz Taverge, grada južno od Misrate, deportovano je iz svojih domova koji su uništeni. “Što duže libijske vlasti tolerišu delovanje narodne vojske, ona postaje jača i manje voljna da odstupi”, kaže Sarah Leah Whitson, direktorka organizacije Human Rights Watch za bliski istok i Severnu Afriku. “Produžavanje rokova za razoružavenje i raspuštanje narodne vojske samo prolongira pustoš koju ona seje širom zemlje.”
Na nesreću, narodna vojska postaje sve jača. Libija je zemlja regionalnih, plemenskih, etničkih komandanata, koji su često zapravo dobro naoružani reketaši koji koriste svoju moć i odsustvo adekvaatnih policijskih snaga. Niko nije siguran: komandir libijske vojne policije ubijen je u oktobru u Bengaziju, a glavni tužilac, prvi nakon Gaddafija, ubijen je u Derni 8. februara. Ponekad je motiv ubistva nejasan, poput ubistva indijskog lekara prošle sedmice takođe u Derni, što može dovesti do egzodusa 1.600 indijskih doktora koji su od 2011. došli u Libiju, čiji zdravstveni sistem zavisi od njih.
Zapadne i regionalne vlasti dele odgovornost za većinu onoga što se dešava u Libiji, ali bi deo trebalo da padne i na medije. O libijskom ustanku izveštavalo se kao o jednostavnom sukobu dobra i zla. Gaddafi i njegov režim su bili demonizovani, a njegovi protivnici su bili tretirani s naivnim odsustvom skepticizma i istraživanja. Strani mediji su se od 2011. kolapsom u Libiji bavili uglavnom tako što su ga ignorisali, iako su političari prestali da o Libiji govore kao o primeru uspešne strane intervencije.
Može li se išta pozitivno naučiti iz libijskog iskustva, koje bi moglo biti od koristi u uspostavljanju država naprednijih od onih kojima su upravljali Gaddafi, Assad i njima slični? Važan zaključak je da zahtevi za građanskim, političkim i ekonomskim pravima – koji su bili nosioci Arapskog proleća – ne znače ništa bez nacionalne države koja ta prava može garantovati; u suprotnom, nacionalnu lojalnost će progutati sektaška, regionalna i etnička mržnja.
Ovo bi trebalo da je očigledno, ali čini se da je ovaj stav uvažila tek nekolicina onih koji podržavaju ustanke u arapskim zemljama iz razloga koji nisu vođeni ličnim interesima. “Sloboda po vladavinom zakona gotovo da ne postoji izvan nacionalnih država”, piše Daniel Hannan, novinar i član Evropskog parlamenta, u jezgrovitoj analizi o propasti Arapskog proleća. “Ustavna sloboda zahteva dozu patriotizma, što znači spremnost da prihvatite odluke svojih sunarodnika s kojima se (odlukama) ne slažete, da se kada izgubite povinujete izbornim rezultatima.”
Čak ni ovaj nivo privrženosti ne mora biti dovoljan, ali bez njega samo sila može držati zemlju u celini. Isplovaljavanje broda “Morning Glory”, svrgavanje Alija Zeidana i pobeda narodne vojske pokazuju da libijska država nema ni javnu podršku niti vojnu snagu da se očuva.
**Prevod Dušan Komarčević