Glava kao kuća, ispred očiju koprena, oči se sklapaju, i nijedne razgovetne misli na vidiku – stručnjaci procenjuju da trećina stanovništva na planeti pati od ekstremnog dnevnog džet lega – odusustva sinhronizacije u telu čoveka, kada njegov unutrašnji ‘fiziološki’ sat nije u skladu sa spoljašnjim vremenom. Nekima se to dešava usled brze promene vremenskih zona u slučaju interkontrinentalnih letova, a gotovo svima, u blažem ili težem izdanju, gotovo svako jutro, kad između sporadičnog ućutkivanja sata, pokušavaju da odspavaju još samo koji minut duže.
Iako sa mehaničkim i digitalnim satom, živimo već dugo, nema načina da naš lični biološki časovnik idealno uskladimo sa “zadatim buđenjem” od ponedeljak do petka. Za razliku od vikenda kad se najčešće budimo “sami od sebe” u jutro uobičajenog radnog dana iz sna nas trza budilnik. Izvlačimo ruku ispod pokrivača i udaramo po dugmetu za odlaganje zvonceta (‘snooze’), ućutkujući buku za, pa, najmanje nekoliko trenutaka. Samo još neki minut, mislite. I, recimo, još par minuta povrh toga.
Čini se kao da je to “mali poklon” ali u stvari, ako uspete da se ponovo okrenete na drugu stranu, verovatno ćete mozak usmeriti natrag ka početku ciklusa spavanja, što je najgora tačka i momenat kada bi (jednom, ipak, konačno) trebalo da se probudite. Jedna od posledica iznenadnog i preranog buđenja je fenomen koji se zove inercija sna, kratko poznat i u našem slengu kao “grogi stanje”. Ovaj termin nastao je 1976, i odnosi se na taj period između buđenja i potpune budnosti koji nam najmučnije pada kad na zvuk zvona skočimo iz kreveta kao opareni. Čak i kada ceo proces teče malo nežnije, to ipak nije nedovoljno jer je vreme koje je telu potrebno da se prebacimo od mirovanja i sna u budno stanje, zapravo daleko postepeniji, piše Marija Konikova u Njujorkeru, pozivajući se na mnogobrojne studije koje se u poslednjih pola veka bave modernim spavačima..
Naš sistem za pobuđivanje moždanih ćelija (delova mozga odgovornih za osnovno fiziološko funkcionisanje) aktivira se gotovo istog trenutka, ali našim kortikalnim regionima, posebno prefrontalnom korteksu (delu mozga uključenom u donošenje odluka i samokontrolu) potrebno je više vremena za aktivaciju. Otuda čuveno “bauljanje”, rušenje stvari i pipkanje svega oko sebe, umesto gledanja.
U tim prvim minutima tokom buđenja, naše sećanje, vreme reagovanja, sposobnost za obavljanje osnovnih matematičkih zadataka kao i budnost i pažnja trpe ovaj „period tranzicije“.
U stvari, prema neurologu i hronobiologu Kenetu Rajtu, „spoznajne tj. kognitivne funkcije najbolje su nekoliko sati pre uobičajenog vremena za spavanje a najgore su negde u uobičajeno vreme buđenja. „U kandžama inercije sna, možemo dobro da uradimo nešto za šta znamo da ne bismo bili u stanju”. Nasuprot tome, nepogrešiv udar na zvonce budilnika ne vodi brzopoteznom svežem razmišljanju o novom radnom danu.
“Globalizacija” buđenja
Inercija sna može trajati dva sata pa i duže. U jednoj studiji koja je pratila ljude tri dana za redom, istraživači fenomena sna Čarls Cajsler i Megan Džuit su zajedno sa svojim harvardskim kolegama ustanovili da inercija sna potpuno nestaje u rasponu od dva pa do četiri i više sati nakon buđenja. Doručkovanje, tuširanje ili osvetljavanje prostorije na maksimum u jutarnjem terminu nije ublažavalo ove rezultate. Za “ ubacivanje u brzinu“ našem mozgu treba više vremena.
Kada se probudimo opušteno i bez budilnika tj. ‘prirodno’, kao što činimo vikendom, ovo uglavnom činimo na osnovu na dva faktora: količine spoljnog svetla i postavljanja ‘navijanja’ našeg unutrašnjeg budilnika. Til Roenberg ,profesor hronobiologije na Ludvig – Maksimilijan univerzitetu u Minhenu ovu razliku između buđenja usled „društveno zacrtanog buđenja“ i onog prirodnog, biološki optimalnog, naziva ‘društvenim džet legom’.
To je merenje i procena ne trajanja sna već tajminga za spavanje: Da li smo zaspali i spavali u vremenskim nišama (segmentima) koje su najbolji za naše telo? Prema najnovijim procenama Roenberga, na osnovu baze podataka za više od šezdeset pet hiljada ispitanika, oko trećina stanovništva pati od ekstremnog džet lega – s prosečnom razlikom od preko dva sata između društveno zacrtanog i njihovog prirodnog vremena za buđenje. Šezdeset devet procenata njih pati od blažeg oblika džet leg sindroma, s razlikom između svog i spoljašnjeg vremena od (najmanje) jednog sata.
Roenberg i psiholog Mark Vitman tvrde da hronična neusklađenost između biološkog i društvenog vremena spavanja ima visoku cenu: intenzivirajte konzumaciju alkohola, cigareta i kofeina – i svakih sat vremena vašeg džet lega tj. neusklađenosti sa društveno zacrtanim buđenjem biće u takvoj korelaciji da ćete, otprilike, imati 33% više šansi za gojaznost. „Praksa spavanja i buđenja u ‘neprirodnim’ terminima“, kaže Roenberg, „može biti najčešći uzrok visoko rizičnih oblika ponašanja u savremenom društvu.“ Po njemu, loš tajming za san prouzrokuje toliki stres na naš organizam da je ova ‘asinhronost’ jedan od razloga što je kod radnika u noćnim smenama često povećana uobičajena stopa raka, uz češću pojavu potencijalno fatalnih srčanih i drugih hroničnih bolesti kao što su metabolički sindrom i dijabetes.
Druga studija, objavljena početkom 2013., koja se fokusirala na uspeh učenika u jednoj medicinskoj školi, utvrdila je da tajming za san, više od dužine i kvaliteta, utiče na to koliko dobro (ili loše) učenici obavljaju svoje zadatke u klasi, kao i koliko su uspešni pri polaganju svojih pretkliničkih ispita na koje su izlazili. U istraživanju nije bilo od važnosti koliko su dugo spavali niti da li su na sebe gledali kao na „dnevne ili noćne ptice“. Ono što je pravilo razliku u kvalitetu bilo je, zapravo, vreme kada bi odlazili na počinak – tajming za odlazak na spavanje – kao i vreme kada bi se budili. Loše je spavati premalo; ne manje loše je, pa možda čak i gore, probuditi se po mraku, kada vam nije vreme.
Ono najbolje u meni, bez budilnika
Srećom, takve procese moguće je preokrenuti. Kada je Rajt predložio grupi mladih odraslih osoba da krenu na jednonedeljno kampovanje, otkrio je upečatljiv obrazac: pre nego što je nedelja istekla, ranije uočeni negativni obrasci spavanja su nestali: lučenje hormona sna, melatonin je kod učesnika eksperimenta počinjalo otprilike dva sata pre spavanja, oko 10:30 časova uveče. Smanjenje lučenja ovog hormona, s druge strane, dolazilo je nakon buđenja, oko osam sati ujutro. Nakon kampovanja, ti su se obrasci značajno promenili. Sada su nivoi melatonina povećani u vreme oko zalaska sunca – a smanjivali se se baš po izlasku sunca, u proseku pedeset minuta uoči buđenja. Drugim rečima, ne samo što spoljašnje vreme, u odsustvu veštačkog svetla i alarma, olakšava ljudima da zaspu, već im olakšava i da se probude.Kod gotovo svih sindrom inercije sna je uglavnom nestao.
Rajt je zaključio da je veliki deo našeg bunovnog stanja rano izjutra rezultat izmeštenog melatonina. Ako bismo samo mogli da preciznije i tačnije sinhronizujemo naš san sa prirodnim izvorima svetla, to bi nam umnogome olakšalo buđenje.
Mnogo pre nego što se pojavila potreba da globalno sinhronizujemo svoje spavanje i ustajanje, u ranom devetnaestom veku, SAD su imale 144 odvojene vremenske zone. Gradovi su ustanovljavali svoja lokalna vremena, obično tako da podne odgovara trenutku kada je sunce dostiglo svoj vrhunac na nebu – kada je podne na Menhetnu, bilo bi u Filadelfiji pet minuta do podneva. Ali, 18. novembra 1883, naša planeta podeljena je u 24 standardne vremenske zone jer su pruge i međudržavna trgovina učinili naše prethodne „vremenske aranžmane“ nepraktičnim, i skupim “zbog gubitka produktivnosti”. Koliko je produktivnosti i mnogo toga drugog pride izgubljeno uvođenjem zadatog vremena buđenja, danas je teško preračunati. Pa ipak naučnici nam to posredno sugerišu. Sporo buđenje – bez alarma, a poštujući ritmove svetlosti i naše biologije – može biti naša najbolja odbrana protiv mentalnih poremećaja usled neurednog sna, obezbeđujući tako da, kada se u potpunosti probudimo, pružimo ono najbolje i najviše što naši umovi mogu da ponude.
Milan Lukić
Biznis & finansije 104
februar 2014.