Kad današnje političke grabežljivce nazivamo „makijavelističkim“ cinicima, izgleda da pogrešno sudimo o Makijavelijevim ličnim pogledima i politici koji su bili mnogo složeniji, tvrdi u svom inovativnom čitanju njegovih dela politički teoretičar i profesor na čikaškom univerzitetu, Džon P. Mekormik. U svojoj kontraverznoj i dosta osporavanoj knjizi „Makijavelistička demokratija“, Mekormik tvrdi da je ovde reč ne samo o republikancu već, po standardima njegovog ali i našeg doba, takođe i radikalno demokratski opredeljenom misliocu. Štaviše, neke od Makijavelijevih ideja – kao što je njegovo zagovaranje plebejskih ili „tribunatskih“ institucija (u kojima su „tribuni“ zastupnici i branioci plebsa, običnog naroda) – po svemu sudeći su još uvek relevantne za savremene rasprave o obnovi demokratije, kaže Mekormik u intervjuu sa dvojicom političkih teoretičara Robertom Džabom i Stjuartom Vajtom, objavljenom u januaru na javnom digitalnom dobru „Open Democracy„.
J&W: Ključni radovi Makijavelija su njegov ‘Vladalac’ kao i ‘Govori’. Prva je priručnik za plemstvo i kako da koriste svoju moć, dok je drugi rasprava o republici. Treba li da ‘pomirimo’ ova dva dela? I, ako je tako, kako to učiniti?
Mekormik: Mislim da su, zapravo, oba ova dela međusobno pomirena. Makijaveli u svojim „Govorima“ izjavljuje da se republike moraju temeljiti ili korenito reformisati od strane pojedinca. Uzima Romula kao suštinski primer osnivača republike, a Kleomenesa kao krunski primer reformatora jedne republike. Tako, Makijavelijev savet, u „Vladaocu“ a i u „Govorima“, pomaže pojedincima – osnivačima i reformatorima – i savršeno je kompatibilan s njegovim republikanskim stavom. Štaviše, Makijaveli nudi isti, često brutalno nemoralan savet političkim glumcima – prinčevima i sudijama, narodu i eliti – u obe ove knjige.
J&W: U ovoj knjizi tvrdite da prethodna proučavanja nisu posvetila dovoljno pažnje nijansama razmišljanja u republikanskoj Firenci, što je dovelo do pogrešnog predstavljanja ovog mislioca?
Mekormik: Mislim da su mnogi naučnici otišli u drugu krajnost, u svojim naporima da potcene ili kontekstualizuju Makijavelijev nemoral ili nedostatak morala, nesrazmerno prenaglašavajući kontinuitet njegove političke misli sa onom čiji su koreni u epohi tradicionalnih rimskih republikanaca kao što je Ciceron, ili građanskih humanista kao što je firentinac Leonardo Bruni.
Čineći to, previđali su do koje je mere Makijaveli bio bez presedana, jedinstven u svom odstupanju od političkog razmišljanja republikanaca iz prošlosti ili njegovih savremenika: posebno im često nedostaje uvid u kakvoj je punoj meri Makijaveli bio zagovornik učešća naroda u republici, zaista proponent uspinjanja moći naroda nad elitama.
J&W: Za koje je vrste institucija Makijaveli mislio da bi pomogle u osnaživanju građana u odnosu na plemstvo?
Mekormik: Prvo i najvažnije, Makijaveli preporučuje da republike ožive instituciju plebejskog tribunata iz antičkog Rima, instituciju koja je osvedočeno sazdala, kako kaže, „savršeniji“ Rim. Ovo zbog toga što je tribunat omogućavao da zajednica rimskih građana „pobedonosno uzvrati na drskost plemića“. Najbogatiji i najugledniji građani Rima su nepodesni za upravljanje kancelarijom plebejskog tribuna, kancelarijom sa velikim ovlašćenjima u starorimskom ustavu: tribuni su imali pravo veta nad većinom mera koje potiču od vlasti; kancelarija je inicirala i vodila razgovore o rimskom zakonodavstvu u narodnim skupštinama; takođe, pred narodom je javno sudila bogatim i uglednim građanima za njihove političke zločine. Kada je Mediči zatražio od Makijavelija da sačini nacrt ustavnog modela za reformu firentinske republike, Makijaveli je u nacrt tog Ustava uključio i tribunatske kancelarije koje je nazivao „upravama“.
Moderni tribuni
J&W: Sugerišete da savremeni predstavnici demokratija mogu učiti od Makijavelija, stvaranjem modernih tribunata. Možete li objasniti kako bi to funkcionisalo?
Mekormik: Pa, za to sam samo ponudio jednu skicu; koliko bi moderna institucija, koja bi isključivala bogate građane, mogla držati neke od poluga moći koje su nekada držali rimski tribuni – a u okviru savremenih izbornih demokratija. Moj prevashodni cilj bio je da rimske institucije današnjem čoveku učinim manje stranim, arhaičnim, ili, naprosto, čudnim.
J&W: Kako bi ovaj moderni tribunat izgledao?
Mekormik: Predložio sam da koledž (grupa stručnih ljudi s određenim ciljevima, dužnostima i privilegijama) sastavljen od 51 nasumično odabranog građana, od kojih nijedan ne sme biti bogat, bude ovlašćen da vrši vlast tokom svog jednogodišnjeg mandata – a po ugledu na rimski plebejski tribunat – što bi trebalo zakonom dodati u američki Ustav.
Konkretno, ovi moderni tribunati – i tribuni – imali bi pravo veta na jedan zakon koji se donosi u Kongresu, jednu izvršnu naredbu i jednu odluku Vrhovnog suda; da pozovu na jedan nacionalni referendum i to po bilo kom pitanju (samo bi dve trećine glasova oba doma – američkog Senata i predstavničkog Doma – moglo da neki statut, uredbu ili zakon učine neustavnim). Tu je i njihovo pravo da, tokom mandata, pokreću postupak opoziva protiv bilo kog saveznog funkcionera iz svake od tri izvršne grane vlasti.
J&W: U časopisu The Good Society, Grejem Smit i Dejvid Oven tvrde, u svom u odgovoru na vašu knjigu, da bi funkciju tribunata takođe mogli da obavljaju sindikati i radničke partije. Postoje li i drugi mogući pristupi razmišljanja, kada su u pitanju takve institucije koje bi npr mogle da obavljaju tribunatske funkcije?
Mekormik: Mislim da je ovo odlična poenta, a u ove zajedničke činioce uključio bih i slobodu štampe, koja (bi trebalo da) u savremenim demokratijama obavlja tribunatske funkcije – nije slučajno što su se mnoge američke novine osnovane u eri progresa u svom nazivu pozivale na Rimski tribunat, na primer, „Čikago Tribjun“. Međutim, organizovano radništvo a i slobodni mediji su, tokom prošle generacije, propadali, gubeći svoju važnost koju su mogli imati kao činioci demokratizacije u savremenim reprezentativnim sistemima. I čini mi se da nešto treba reći u korist davanja jedne institucionalne grane u ruke običnih ljudi, kroz koju bi oni mogli braniti svoje interese u sučeljavanju s drugim institucijama, koje su više na usluzi bogatim elitama. Opravdavam zasnivanje takvih „plebejskih“ tj. narodnih institucija, utemeljenih na „afirmativnoj akciji u korist običnih građana“.
J&W: Na koje prepreke, ako ih ima, mislite da ćemo naići u pokušaju da ovakvu istoriju političke misli iskoristimo kao savremene političke argumente?
Mekormik: Mislim da nedostatak jedne vrste klasne svesti koja je bila karakteristična za drevne rimske i srednjovekovne firentinske republike – posebno mislim na nedostatak temeljnog nepoverenja i resentimana koje treba gajiti prema političkim uticajima ekonomskih elita u savremenoj republici – predstavlja najveću prepreku za oživljavanje Makijavelijevog demokratskog republikanizma danas.
J&W: Na čemu sada radite?
Mekormik: I dalje pišem o Makijaveliju, naročito izučavajući firentinsku misao o kompatibilnosti između rukovodstva i narodne vlade. Makijaveli u svojim spisima analizira jedan „ljubavni trougao“, kakav je postojao, koji se neminovno razvija na relaciji između pojedinih lidera, bogatih i običnih ljudi. Makijavelijev savet takvim liderima, bilo da su oni prinčevi u kneževinama ili sudije u republikama, bio bi: uvek favorizovati ljude na račun elita, iako različite okolnosti diktiraju različite načine za postizanje tog cilja. Prema Makijaveliju, sve što se tiče zasnivanja novih republika i, naročito, reformi korumpiranih republika zavisi, u takvim okolnostima, od „zdravorazumskih“ lidera. Favorizovanje naroda uvek za sobom povlači politike disciplinovanja elita koja je previše gorljivo svoje društveno ekonomske prednosti zloupotrebila za političko ugnjetavanje; politike koja podrazumeva širok raspon akcija, od javnog suđenja i kažnjavanja kriminalaca do nasilnog potpunog uklanjanja postojećih elita. Ozbiljnost takvih kazni zavisi, kako Makijaveli predlaže, od stepena korupcije u određenoj republici.
Preveo i priredio: Milan Lukic