Preobražaj demokratije
Neki tvrde da je ono čemu svedočimo uspon postdemokratskog kapitalizma. Po mom mišljenju, verovatnije je da prisustvujemo nastajanju postpolitičke demokratije. To je politika u krizi. I dalje je istina da u kapitalističkim demokratijama vlade zavise od poverenja birača. Ali, priroda ove zavisnosti se promenila. Kada je reč o radu vlade, u Evropi u postkriznom periodu svedoci smo nastajanja čudne podele rada između birača i tržišta. Donošenje ekonomskih odluka metodički se izuzima iz demokratske politike dok se spektar prihvatljivih političkih izbora radikalno sužava. Politika je svedena na umetnost prilagođavanja imperativima tržišta.
U devetnaestom i dvadesetom veku slobode građana bile su štićene kolektivnom snagom pojedinaca da pokrenu promenu. Ljudi su sticali prava i čuvali ih zato što su bili dovoljno uticajni da mogu da ih odbrane. Danas su naše slobode štićene logikom tržišta a ne našom kolektivnom snagom kao birača. Tržište podstiče slobodne, autonomne pojedince sposobne za preduzimanje rizika i spremne za suočavanje s odgovornostima. Birači mogu da odluče ko će biti u vladi – njihovi glasovi i dalje „biraju“ pobedničku stranku. Međutim, sada tržišni uslovi diktiraju kakva će biti ekonomska politika vlade bez obzira na to ko dobija izbore. U žestokoj debati koja se danas vodi u Evropi o budućoj institucionalnoj arhitekturi evrozone, očigledno je da će nova pravila dodatno ograničiti moć birača da utiču na ekonomsko odlučivanje. Jednostavno rečeno, uslovi tržišta su takvi da se zahteva sigurnost da birači neće donositi nepromišljene odluke. U ekonomskim kategorijama to možda i te kako ima smisla, ali u političkim kategorijama to pokreće nelagodna pitanja. Da li ljudi i dalje imaju kontrolu? Da li moć još uvek pripada biračima? Nije li predstavnička demokratija postala nešto nalik prividu?
Uticaj tržišta takođe je bio u igri prilikom odlaska Silvija Berluskonija. Na dan njegovog pada, ulice oko predsedničke palate pulsirale su demonstrantima koji su skandirali, mahali italijanskim zastavama i otvarali boce šampanjca. Prizor je delovao kao nekakav revolucionarni trenutak. Ali, nije bio ni nalik tome. Zapravo je bio trijumf moći finansijskih tržišta jer nije volja birača oterala Berluskonijevu korumpiranu i nesposobnu kliku s dužnosti; poruka „Berluskoni mora otići“ potekla je od otvorenog povezivanja finansijskih tržišta s komandnim birokratskim vrhom u Briselu (i s vođstvom Evropske centralne banke u Frankfurtu). Takođe su baš ovi centri moći odabrali Berluskonijevog naslednika, bivšeg evropskog komesara i tehnokratu Marija Montija, na mesto italijanskog premijera. Ljudi na ulicama Rima imali su sve razloge da se istovremeno osećaju ushićeno i nemoćno. Berluskoni jeste otišao, ali je birač prestao da bude najmoćnija figura u Italiji razdiranoj krizom. Građani na ulicama nisu bili akteri već posmatrači istorije. Tržite je postalo glavni akter.
„Tržišta su glasačke mašine“, rekao je svojevremeno Volter Riston, izvršni direktor Sitibank. „Ona funkcionišu tako što održavaju referendume.“ Međutim, obzir tržišta prema uticaju birača nema istu težinu kao obzir prema uticaju klijenta. Ono u šta se u tržišnim uslovima ne veruje jeste pravo naroda i njegove vlasti da intervenišu onda kada prosude da su tržišta propala. Početkom devetnaestog veka u demokratskoj Francuskoj i Engleskoj samo je pet do deset procenata ljudi imalo pravo da glasa – obrazovani muškarci, vlasnici imovine odlučivali su o svim društvenim, političkim i vojnim pitanjima. Danas je pravo glasa neuporedivo rasprostranjenije. Pa ipak, svedoci smo da se o sve manjem broju pitanja odlučuje političkim procesom. Naime, sve se više pitanja, poput onog o tome koliki treba da bude prihvatljiv nivo budžetskog deficita u slučaju država evrozone, uklanja iz izborne politike.
U svojoj knjizi Paradoks globalizacije, ekonomista s Harvarda Dani Rodrik (Dani Rodrik, The Globalization Paradox) tvrdi da imamo tri mogućnosti za upravljanje napetostima između nacionalne demokratije i globalnog tržišta. Možemo da ograničimo demokratiju da bismo postigli konkurentnost na međunarodnim tržištima. Možemo da svedemo uticaj globalizacije u uže okvire u nadi da ćemo izgraditi demokratsku legitimnost u sopstvenoj zemlji. Ili možemo da globalizujemo demokratiju po cenu nacionalnog suvereniteta. Ali ne možemo imati u isto vreme hiperglobalizaciju, demokratiju i samoopredeljivanje. Pa ipak, to je upravo ono čemu vlade teže. Političke elite žele da ljudi imaju pravo glasa, ali nisu spremne da im dozvole da izaberu „populističku politiku“. Htele bi da spuste cenu rada i da ignorišu društvene proteste, ali ne žele da javno prihvate autoritarnu poziciju. Podstiču slobodnu trgovinu i međuzavisnost, ali žele da o odlučivanju o zakonima zemlje njihova reč bude poslednja. Tako, umesto da biraju između suverene demokratije, globalizovane demokratije ili autoritarnosti naklonjene globalizaciji, političke elite nastoje da redefinišu demokratiju i suverenitet ne bi li nemoguće učinile mogućim. Rezultat je demokratija bez izbora, suverenitet bez značenja i globalizacija bez legitimiteta.
Ukratko, birač je izgubio sposobnost i uticaj da uravnotežuje moć tržišta u ime zajedničkog javnog interesa. Današnja kriza demokratije ponajpre se može ponovo razumeti kao razočaranje onih koji zvanično imaju pravo i moć, a ne kao pretnja ličnoj slobodi ili kao rizik od povratka autoritarnog režima (iskreno, od suprotnosti demokratija/autoritarnost više uglavnom i nema koristi kada je reč o razumevanju zapadne politike). Birači ne veruju da je njihov glas uistinu bitan za upravljanje njihovom zemljom, čak i kada su saglasni s tim da su izbori slobodni i pošteni. Ljudi nalaze sve manje i manje razloga da glasaju. Ili, drugačije rečeno, smatraju da je sve više i više razloga da glasaju praznim glasačkim listićima. Glas građana pretvoren je samo u šum.
Ubedljiva većina praznih glasova (belih listića)
Bio je nezanimljiv izborni dan u maloj i, bar zvanično, demokratskoj zemlji negde na periferiji Evrope. Kiša koja je lila celo jutro zadržala je ljude u njihovim domovima i među političarima izazvala strahovanje – ili nadu – da će odziv glasača biti mali. U vazduhu nije bilo nagoveštaja krize. Vladala je opšta atmosfera dosade i etikecije. Očekivalo se da vlada dobije izbore a da opozicija doživi poraz. Sredinom popodneva kiša je najzad prestala da pada te su ljudi počeli da pristižu na biračka mesta da obave svoju građansku dužnost ili da iskažu svoju političku strast; a možda prosto da uživaju u spornoj trci. Na kraju krajeva, građani glasaju iz raznih razloga. Međutim, onda se desilo nešto neobično i zaista strašno.
Kada je glasanje završeno, pokazalo se da broj važećih glasova nije bio ni 25%, da je stranka desnice osvojila 13%, stranka centra 9%, a stranka levice 2,5%. Bilo je veoma malo nevažećih listića, i tek nekoliko opredeljenih za izbornu apstinenciju. Svi drugi glasački listići, više od 70% ukupnog broja glasova, bili su prazni. Vladajuća elita, u ovom slučaju vlast i opozicija, bila je uznemirena i zbunjena. Zašto su građani glasali praznim glasačkim listićima? Šta su želeli time da postignu? Kako su „beli glasači“ uspeli da se organizuju? Zašto su uopšte izlazili na izbore ako nije postojao niko za koga su želeli da glasaju? Zašto nisu glasali za opoziciju ako se gnušaju vlade? Zašto se nisu okupili ispred skupštine ili na juriš uleteli u zgradu pošte ako već preziru ovaj sistem, kako se čini?
Energična nastojanja vlasti da otkrije vođe zavere praznih glasačkih listića završila su se nezadovoljstvom i očajanjem. Pokazalo se da ovi glasači nisu imali ideologe ili organizatore. Ono što se desilo nije bilo ni planirano ni pripremljeno. O tome nije bilo traga čak ni na tviteru. Istraga tajne policije otkrila je da se pre ovog glasanja o ideji praznih listića nije čak ni javno raspravljalo, te da nije zabeležen nijedan razgovor – ni telefonski ni preko skajpa – tokom kojeg bi bila pomenuta ideja o belim glasovima. Jedino racionalno objašnjenje bilo je da je ovaj protest bio ili neka tajanstvena zavera, ili da je većina ljudi u isto vreme – i nezavisno jedni od drugih – došla na ideju da glasa praznim listićima. Stoga vlast nije imala nikoga s kim bi mogla da pregovara, nikoga koga bi mogla da uhapsi, čak nikoga koga bi mogla da ucenjuje ili kooptira. Ukratko, frustracija vlasti odražavala je frustraciju građana. Posle nedelju dana zebnje, izbori su ponovo održani. Ali, gle čuda, ovog puta 83% glasača je pribeglo praznim listićima.
Ovo je sažeta verzija priče o pobuni praznim glasačkim listićima. Iznenađujuće je što se sama pobuna nije dogodila u nemaštinom rastrzanoj Italiji ili u slomljenoj Grčkoj, u kojima, ako verujemo novijim anketama javnog mnjenja, samo jedan od petoro građana veruje da je njegov glas i dalje bitan za nacionalnu politiku. Nije se zbila ni u Rumuniji ili Bugarskoj, u kojima se stalno zbivaju čudnovate stvari, pa čak ni u Francuskoj ili Nemačkoj, gde se već po običaju i dešavaju stvari koje potresaju svet. Pobuna se nalazi u romanu nobelovca Žozea Saramaga, bivšeg staljiniste i zakletog anarhiste, njegovom klasičnom delu Ogled o lucidnosti (José Saramago, Ensaio sobre a Lucidez). Međutim, realno, pobuna praznim listićima mogla se desiti gotovo bilo gde u današnjoj Evropi. Ovde se vredi setiti starog vica iz perioda SSSR o čoveku koji stoji blizu Kremlja i deli letke. Pošto ga je konačno uhapsila, policija otkriva da su svi leci prazni. „Pa svi znamo šta ne valja, zašto bih onda to i pisao?“ kaže on. Ali, da li zaista znamo šta danas ne valja?
„Središte popušta“
Raspoloženje javnosti prema demokratiji u današnjoj Evropi najbolje se može opisati kao mešavina pesimizma i besa, nešto poput atmosfere u čuvenim Jejtsovim stihovima: „Sve se razliva; središte popušta; / . . . Najbolji ni u šta ne veruju, dok se Najgori nadimaju od žestine.“ V. B. Jejts, „Drugi Dolazak“ (W. B. Yeats, „The Second Coming“).
Ovakvo raspoloženje ogleda se u mnogim novijim istraživanjima. U aprilu 2012. godine, većina Evropljana bila je saglasna da je Evropska unija pristojno mesto za život, ali je njihovo poverenje u ekonomski učinak EU i u njenu sposobnost da igra važnu ulogu u globalnoj politici bilo smanjeno. Još više zabrinjava što skoro 90% Evropljana uviđa da postoji sve dublji jaz između onoga što javnost želi i onoga što vlade čine; samo trećina Evropljana veruje da je njihov glas važan na nivou EU, a svega 18% Italijana i 15% Grka je smatralo da je njihov glas bitan, i to samo na nivou njihove sopstvene zemlje. U drugom istraživanju, 76% Evropljana je reklo da je njihov ekonomski sistem nepravičan jer donosi korist samo malom broju ljudi na vrhu.
U SAD se može uočiti slična kombinacija besa i nepoverenja i prema elitama i prema javnim institucijama. Zbog rastućeg nezadovoljstva načinom funkcionisanja američkog političkog sistema mnogi sumnjaju u to da je ovo najbolje razdoblje Amerike. Protagonista popularne TV drame Redakcija (Newsroom, HBO) odražava ovo novo raspoloženje ogorčenosti i nezadovoljstva kada otkriva publici da je Amerika, mada o sebi voli da govori kao o najvećoj naciji na svetu, u stvarnosti „sedma u pismenosti, 27. u matematici, 22. u nauci, 49. po dužini očekivanog životnog veka, 178. po smrtnosti novorođenčadi, treća po prosečnim prihodima domaćinstva, četvrta po radnoj snazi i četvrta po izvozu. Mi predvodimo svet samo u tri kategorije: broju utamničenih građana po glavi stanovnika, broju odraslih ljudi koji veruju da su anđeli stvarni, i u troškovima odbrane, na koju dajemo više od sledećih 26 zemalja na listi zajedno.“ Demokratija je pretvorena u igru „kukavice“, u kojoj je sprečiti drugu stranu da upravlja važnije od upravljanja sobom. „Blokada“ je postala koncept koji najbolje opisuje kako Amerikanci doživljavaju svoj politički sistem. Od 2008. do 2012. godine republikanci su u Kongresu pribegli blokadi rada skupštine dugim govorima isto onoliko koliko se tome ukupno pribegavalo u periodu od sedam decenija, između Prvog svetskog rata i kraja Reganovog drugog mandata.
Stoga ne čudi što SAD, posmatrano iz Evrope, liče na disfunkcionalnu postkomunističku demokratiju u kojoj je politika igra s nultom sumom, nepodložna upravljanju; a iz američke perspektive, evropske demokratije liče na propadajuće poluautoritarne režime u kojima elite o svemu odlučuju iza leđa birača.
U određenom smislu, razlika između odgovora američkih i evropskih elita na ograničenja demokratske politike podseća na kontrast između holivudskih filmova i francuskog eksperimentalnog romana. Američki političari se nadaju da će kod glasača održati zanimanje za politiku držeći se tradicionalnog zapleta – i da izbor treba da bude sveden na crno ili belo. Evropski političari pak odbacuju zaplet i umesto toga nastoje da ubede glasače da se usredsrede na stil i prefinjenost pisanja. U SAD rizik predstavlja to da će glasači u jednom trenutku shvatiti da su njihovi politički predstavnici, premda se ne slažu gotovo ni oko čega, izuzetno saglasni oko ekonomske politike. Upravo u tom trenutku, ozlojeđenost protiv elita raste vrtoglavom brzinom i ljudi su spremni da prigrle radikalne platforme. U Evropi postoji rizik da će glasači prosto prestati da „čitaju“; drugim rečima, neglasači će postati protagonisti evropske politike.
Na kraju, Saramagov roman, objavljen pre gotovo jedne decenije, 2004. godine, u periodu pre krize, oslikao je stanje duha javnosti bolje od svake moguće političke analize. Autor romana razumeo je osećaj gubitka moći koji je zahvatio glasače – onu depresivnu spoznaju da građani žive u svetu prava, ali bez stvarne mogućnosti izbora.
Odlomak iz knjige S verom u nepoverenje, Ivana Krasteva
Prevela s engleskog Jelena Kosovac