Preduzeće MikroElektronika je prvo radno mesto njenog vlasnika i direktora Nebojše Matića, i svih zaposlenih u toj firmi. Zajednički im je kredo zapisan na kompanijskom sajtu: nama ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. „To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. Mladim ljudima na fakultetu niko ne kaže da su neiskusni i da bi zato trebalo da rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu“, kaže Matić u razgovoru o odnosu prema poslu u Srbiji i šta mogu biti zajednički interesi poslodavca i zaposlenih.
„U Srbiji ne postoji dobar stručnjak koji je nezaposlen. Ko god vredi on je zaposlen. Ako ne možeš da nađeš posao koji si zamislio, onda moraš da prihvatiš ono što se nudi pa kroz rad da napreduješ. Jer šta je osoba koja ne radi? Naš čovek kreće u traženje posla sa idejom da ga dugo neće naći jer ima nerealne kriterijume. Mnogi sebe doživljavaju kao genije, koje brižljivo skrivaju u sebi do svoje 35. godine i očekuju da neko klekne pred njih i ponudi im astronomsku platu za malo rada. Broj doktora nauka u ovoj zemlji se rapidno povećava, a mi se urušavamo i zaostajemo po svim ključnim ekonomskim merilima. Kako je to moguće: sve smo pametniji i sve manje zarađujemo? Naš drugi problem je što nismo spremni da se pomerimo iz svog okruženja – čovek iz Valjeva teško će otići da radi u Subotici. Dokle god mlad čovek živi kod roditelja, kako možeš da ga pomeriš po bilo kom osnovu? Ključni momenat za život mladog čoveka je kada mama i tata prestanu da daju novac. To je bio i najvažniji momenat za moju firmu. Tako je nastala, kad su roditelji prestali da me finanasiraju“. Ovako Nebojša Matić, direktor preduzeća MikroElektronika, objašnjava paradoks da uprkos tome što Srbija hronično boluje od visoke stope nezaposlenosti, njegovoj firmi konstantno nedostaju kadrovi, iako je preduzeće voljno i sposobno da isfinansira otvaranje novih radnih mesta.
MikroElektronika proizvodi hardverske i softverske alate za mikrokontrolere i izvozi više od 300 proizvoda širom sveta, najviše u Evropu, Ameriku i Japan. Vlasnika firme i pedeset četvoro zaposlenih, starosti između 25 i 40 godina, povezuje jedna neuobičajena okolnost: svima je ovo preduzeće prvo radno mesto. „To je čudo jedno. U Srbiji gotovo niko ne želi da zaposli početnike – ispada da su svi kod nas završili. Ali to je vrlo bitan podatak o firmi, iz njega mnogo toga može da se zaključi“, ističe Matić. „Možda baš zato što nismo imali prilike da se iskvarimo u nekom drugom preduzeću, mogli smo da napravimo organizaciju koja, barem sudeći po bilansima, radi dobro. A ja se uspešno čuvam da ne pročitam nijednu knjigu o organizaciji. Zašto bih menjao nešto što dobro radi? Ni knjigu Stiva Džobsa na tu temu nisam hteo da pročitam, jer zidovi i mašine – to nije suština. Suština je – čovek. Tek kada kvalitetan čovek ode, vidi se koliko on vredi. Ako je vrednost naše firme procenjena na oko 50 miliona evra, onda naš čovek vredi milion evra. Ako toliko vredi, onda zaslužuje da ga tako i tretiram. Da li biste bili nemarni prema nekom predmetu koji vredi milion evra? Možda karikiram stvari, ali pokušavam da objasnim šta je suština mog stava kao poslodavca i šta je temelj na kojem smo izgradili firmu koja se stalno razvija“.
BiF: Da li ste namerno birali početnike?
Nebojša Matić: Naravno da nisam, pa i meni je korisnije da zaposlim čoveka sa iskustvom. Nemam objašnjenje kako je do toga došlo. Na konkurs su se javljali i ljudi sa iskustvom, ali ispalo je ovako. Kada biramo koga ćemo zaposliti, na razgovor pozivamo sve odabrane kandidate u zajedničku prostoriju. Sa mnom je rukovodilac tog odeljenja za koje tražimo ljude. Ukratko ih upoznam sa firmom i svakoga pitamo ista pitanja. Znači, mi ne razgovaramo sa kandidatima pojedinačno. Svako ko konkuriše ima priliku da čuje i one koji su mu konkurenti – da svima bude vidljivo zašto je baš taj od njih 10 koji su konkurisali dobio posao. Sa takvom procedurom, kod nas nema ni teorijske mogućnosti da neko bude primljen preko veze.
BiF: Šta je odlučujuće da nekoga primite u radni odnos?
N.Matić: Ima više odlučujućih faktora. Jedan od onih koje najviše cenimo je da neko ima želju da nešto stvori, jer nama ne treba robot. Mi biramo čoveka koji ima volju za životom, za napretkom… Na našem sajtu piše: nema ne trebaju ljudi kojima treba posao, nama trebaju ljudi koji žele da rade. To nije isto. Svima treba posao. A da li svi žele da rade? Ne baš. E, to je ta razlika. Mi tražimo ove koji žele da rade.
BiF: Kada biste kojim slučajem Vi tražili posao, šta bi Vam bilo najvažnije?
N. Matić: Kada se razmišlja o poslu, najvažnije su tri stvari: šta radiš, sa kim radiš i za koliko novca? Tim redosledom. Novac nije na prvom mestu. Na primer, rudari koji idu pod zemlju imaju velike plate. Zašto nisam rudar? Zato što ne želim da silazim pod zemlju. Rađe ću raditi za 500 evra na površini, nego za 3.000 pod zemljom. Drugo, ako radiš sa nesposobnim i lošim ljudima, koliko koštaju tvoji živci, tvoje zdravlje? Ali ako radiš kreativan posao, ako su međusobni odnosi korektni, ako svake godine vidiš napredak, onda je pitanje plate: da li je ona dovoljna? Ako plata ne može da bude dobra, mora da bude dovoljna za život. U mojoj firmi prosečna plata iznosi 600 evra. Napominjem da govorimo o prijavljenim platama. To nisu velike zarade. Pa zašto ljudi, onda, ne odlaze? Zato što od početka imam na umu da poslodavac nije bogom dan i trudim se da pravim firmu u kakvoj bih želeo da se jednog dana zaposli moje dete.
BiF: Da li postoje neke bitnije razlike među generacijama u pogledu odnosa prema poslu?
N. Matić: Prirodno je da postoje razlike. Što si stariji, imaš više iskustva, posao uradiš sa manje energije, za kraće vreme i više zarađuješ. Kada si mlad, moraš da radiš 10, 12 sati da uhvatiš brzi voz. Jer firma je kao brzi voz. Ako misliš da ćeš da se prikačiš za njega stojeći, istrgnuće ti ruku; moraš da trčiš pored voza da bi se uhvatio za šipku. Ali, mladi ljudi nisu priprmeljeni za to. Na fakultetu im niko ne kaže da su neiskusni i da se od njih očekuje da zato rade ne puno, nego koliko god mogu – da bi naučili što više za što kraće vreme, i da bi, onda, mogli da zahtevaju i odgovarajuću platu. Jednom samo primili 8 praktikanata, svi su bili zadovoljni, ali nijedan nije tražio posao kod nas. Svi su se zaposlili po nekim drugim firmama. Razlog je što se kod nas zaista radi.
BiF: Da li ste imali problema da otpustite radnike sa kojima više niste bili zadovoljni?
N. Matić: Ne. Možemo da se rastanemo samo sporazumno, ako neko nađe bolji posao. Zašto? Jer imamo sledeću praksu: prvi ugovor se potpisuje na mesec dana. Nakon tog roka, novog radnika ocenjuju ljudi koji sa njim rade. Osnovno što ih pitam je da li smatraju da taj čovek može da doprinese da se uveća njihova plata? Jer ljudi su veoma kritični kada gledaju svoj novčanik. Ko prođe taj test, on je uvek dobar za nas.
BiF: Da li ste hroničan nedostatak kadrova pokušali da nadomestite privremenim angažovanjem radnika i kako, u tom kontekstu, ocenjujete rešenje o kojem se mnogo polemiše u javnosti – iznajmljivanje radne snage na lizing?
N.Matić: Ne možemo da angažujemo radnike privremeno, jer ne okopavamo kukuruz. Kod nas obuka za posao traje godinu dana. Takođe, nelogično mi je da od neke druge tehnološke firme iznajmljujem radnike na određeno vreme. Zašto ne bih angažovao tu firmu da mi odradi taj posao? Nije mi jasno šta znači koncept iznajmljivanja ljudi na lizing? Kako bi to izgledalo da iznajmljujem tuđe žene na određemo vreme jer sam se sa mojom posvađao?
BiF: Kako komentarišete veoma burne rasprave oko izmena Zakona o radu?
N. Matić: Ne pratim te rasprave jer ne vidim njihovu poentu. A poenta je da poslodavci i radnici moraju da naprave partnerstvo. Niko ne može da prislili poslodavca da zadrži radnika koji mu ne odgovara. Uostalom, šta znači stalno zaposlen? Da li neko može da nam garantuje brak do kraja života, da ćemo biti stalno zdravi ili stalno srećni? Ispada da jedino poslodavac treba da garantuje nešto za stalno. Sa druge strane, može li poslodavac da radi bez radnika? Pa, ne može. Ako pričamo o poštovanju zakonskih okvira – o ispunjavanju svih obaveza prema zaposlenom – moje pitanje je kako smo uopšte došli u situaciju da o tome raspravljamo? Kako čovek koji zapošljava na crno nije u zatvoru? Ne zašto nije kažnjen, nego zašto nije u zatvoru? Da li imamo sve kontrolne organe? Pa što ne rade svoj posao? Kada bi neko opljačkao moj stan i našao više od 20 evra gotovine, umro bih od stida. Ne možeš da imaš 50, 60 hiljada evra keša ako posluješ po zakonu. Pa kako je rad na crno postao toliki problem? Tako što neko može da osnuje 800 radnji istovremeno i opere milione. Ko je to dozvolio? Država. Ko, onda, podstiče rad na crno? Onaj koji bi trebalo da je najviše protiv toga.
BiF: Da li bi stimulativniji porezi uticali na porast zaposlenosti i smanjenje sive ekonomije?
N. Matić: To su krajnje neosnovane priče. U ovoj državi imati firmu je džabe. Kad je u Srbiji porez na dobit iznosio 10%, ovde su svi kukali, a Kipar je sa 8% doživljavan kao poreski raj. Gde je tu logika? Moj stav je da porez na profit mora da bude 30%, jer bez toga država ne može da obezbedi usluge od javnog interesa. Preduzeće koje nije u stanju da plaća svoje obaveze treba da ode u stečaj. Nikada mi nije bilo jasno šta znače ti zahtevi, da država treba da pomogne malim i srednjim preduzećima. Država ne treba da pomaže nikome ko treba da pravi novac. Zna se kome je pomoć potrebna – invalidima, trudnicama, onima koji objektivno nisu u mogućnosti da zarađuju.
BiF: Koliko velika fluktuacija radnika može da utiče na ukupne rezultate preduzeća?
N. Matić: Zavisi od delatnosti. Ako se firma bavi nekom kreativnom delatnošću, stabilnost kadrova je jako važna. Ako nam ode kvalitetan čovek, prekida se nit. Ljudi sa kojima si postigao nešto, to su ljudi koji znaju ko si. Kada bi sada svi iz MikroElektronike otišli, kako bih novim radnicima objasnio koliko smo se namučili da stvorimo firmu? Potrebna je ta nit, kako je preduzeće došlo do sadašnje pozicije. To je bio problem tokom Miloševićevih devedesetih: što smo izgubili nit kako nastaje fabrika. Onda se sve urušilo. Sad nemamo nikoga ko je u stanju da napravi fabriku. Sad čovek u Kragujevcu može da vidi kako izgleda moderna fabrika tek kada ode u Fijat. Ono što tu može da vidi i nauči važnije je od toga da li radi za malu platu. Jer šta je opcija? Da sedi u zarđaloj fabrici, da ne radi i ne uči ništa?
BiF: Ipak, da li je podsticajno za naš privredni razvoj da u privlačenju stranih investicija glavni aduti Srbije budu jeftina radna snaga i fleksibilno radno zakonodavstvo?
N. Matić: Ključno pitanje glasi: koliko u realnim okolnostima imamo izbora? Mi smo mnogo naših preduzeća sami ubili. Imamo železnicu sa očajno prljavim vagonima, a objašnjenje je da su za to krive sankcije. Sankcije nemaju veze sa voljom da se vagon opere. Mi imamo problem malodušnosti i lenjosti. Pri tom, možemo da budemo jako dobri kada hoćemo – to pokazuju naši ljudi u inostranstvu. Zašto su tamo dobri a ovde ne valjaju? Zato što naša država forsira razmaženost – kod nas je normalno očekivati pomoć od države. Očekujemo li da će i strani investitori da nam daju novac za džabe? U ovakvoj situaciji država baš i nema mnogo izbora nego da stimuliše investitore, jer veoma je opasno imati toliki broj nazaposlenih. To je socijalna tempirana bomba. Zato je bolje da dođu i Fijat i Boš i Beneton… Bolje je imati i 100 evra platu a da si počeo nešto da radiš, nego da sediš kući i da nemaš ništa. Osnovno pitanje je da li mi kao nacija oko toga imamo konsenzus – da danas radimo i za tu platu jer nemamo bolji izbor. Moja plata je prve četiri godine bila 30 maraka. Ali, stanovište moje firme je uvek bilo: bolje je da danas zaradimo makar jedan dinar nego ništa. I evo, već 15 godina mi napredujemo u proseku 25%. To je naš recept.