Home TekstoviB&F Plus Preduzetništvo u obrazovanju: Škole koje su naučile da pecaju

Preduzetništvo u obrazovanju: Škole koje su naučile da pecaju

by bifadmin

Mada i dalje retke, u Srbiji postoje obrazovne ustanove koje su dokazale da uprkos nedostatku državnog sluha za realnost i nedostaku novca iz budžeta, lično angažovanje male grupe ljudi može biti od višestruke koristi za đake, za škole ali i za lokalne privrede i zajednice iz kojih one potiču.

Iza naziva projekta „Unapređenje konkurentnosti drvne industrije u Raškom i Moravičkom okrugu“ koji je Šumarska škola Kraljevo realizovala sa Delegacijom EU u Srbiji, je jedna od uspešnih priča o preduzetništvu u domaćem sistemu obrazovanja koje su predstavljene na Konfreneciji o tehničko-zanatskim zanimanjima (TVET) u organizaciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) koja sprovodi projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“ po nalogu nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ). Pomenuti projekat, vredan 533.000 evra, prema rečima jednog od autora, profesora Šumarske škole Petra Jeknića, imao je za cilj da u periodu od 2011. do 2013. uspostavi mrežu drvoprerađivača, sprovede njihovu obuku i sertifikaciju za izvoz, kao i da opremi školu savremenim mašinama za praktičnu nastavu.

Kako bi animirali dvroprerađivače, sprovedena je kampanja u kojoj su korišćena najrazličitija sredstva za komunikaciju, ali kako Jeknić ocenjuje, najviše efekta imali su lični susreti sa drvoprerađivačima, u prostorijama opština koje su im pružile podršku, kao i pojedinačni obilasci. “Bilo nam je potrebno pola godine da ih uverimo u prednosti sertifikacije, da će besplatno dobiti sertifikat i da nije reč o prevari. Uspeli smo da animiramo preko 50 aplikanata iz ova dva okruga, što je veliki uspeh ako se ima u vidu da je do tada svega devet firmi u celoj Srbiji bilo sertifikovano za izvoz proizvoda od drveta”. Od preko 50 firmi njih 28 je zadovoljilo tražene uslove za FSC standard i još 10 za ISO standard. Da bi dobili sertifikat, drvoprerađivači su tokom obuke morali da savladaju programe iz drugih oblasti – upravljanja resursima i kvalitetom, kao i iz marketinga i prodaje.

Dovijanje u praksi zbog prakse

Šumarska škola je kroz ovaj projekat dobila osam novih mašina za furniranje drveta u vrednosti od 120.000 evra, i jednu od najsavremenijih kompjuterizovanih mašina za obradu drveta, CNC mašinu. Ova veoma skupa mašina, koja košta 125.000 evra, radi slično 3D štampaču, ali umesto da dodaje naslage materijala, ona ih uklanja. Mašine su odabrane u konsultaciji sa preduzećima, pa osim đaka, škola na novim mašinama obučava i nezaposlene koji žele da se prekvalifikuju, ali i privrednike, kojima pored toga pruža i usluge furniranja. Zahvaljujući tome, preduzeća više ne moraju da voze svoje proizvode na doradu u Čačak i tako im povećavaju cenu, ističe Jeknić. To potvrđuje i Stana Vuković, vlasnica kraljevačkog preduzeća za proizvodnju namaštaja „Vuković“, koja kaže da su veoma zadovoljni saradnjom: “Ljubazni su, imaju potrebno znanje i mašine, i značajno niže cene usluga nego privatnici, što nam je obezbedilo veliku uštedu“.

neka m asina

No, uprkos veoma pozitivnim rezultatima u praksi, Šumarskoj školi predstoji da se izbori sa nadležnima u državi za uvođenje novog obrazovnog profila. Naime, iako su napravili program i nastavni plan za jednogodišnje obrazovanje (peti stepen) na smeru koji je trebalo da se zove “Specijalista za kompjutersku obradu drveta na CNC glodalici” i uprkos žalbama privrednika širom Srbije da upravo ta vrsta znanja nedostaje na tržištu rada, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja se izjasnio da je ovaj obrazovni profil – nepotreban.

U očiglednom nedostatku državnog sluha za realnost, još jedna obrazovna ustanova, Tehnička škola Valjevo, morala je da se dovija kako da obezbedi praktičnu nastavu za obuku ne samo đaka, već i nastavnika u novim znanjima iz struke. To su postigli zahvaljujući sporozumu koji su potpisali pre četiri godine sa slovenačkim Školskim centrom Velenje, koji je nakon odličnih razultata prerastao u kontinuirano obrazovanje kadrova za potrebe fabrika Gorenja, od kojih se jedna nalazi i u Valjevu. Od prve grupe učenika koji su praksu obavljali u Sloveniji, šestoro se zaposlilo u srpskim fabrikama Gorenja, isto toliko je nastavilo školovanje, a četvoro je kroz rad shvatilo da ne želi da se bavi ovim poslom. Proširenje saradnje sa Školskim centrom Velenje, gde učenici sada obavljaju praksu godinu dana i stiču diplomu koja važi u EU, donelo je ovoj školi porast broja učenika u trenutku kada interesovanje za tehničke srednje škole u Srbiji opada.

Ljute papričice i mleko za poneti

Osavremenjivanju obrazovanja doprineo je i projekat “Promocija preduzetništva u srednjim školama i unapređenje veština mladih kroz direktno iskustvo i praksu” Fondacije “Ana i Vlade Divac”. Naime, u srednjim školama širom Srbije đaci otvaraju virtuelna ili realna učenička preduzeća kojima primarni cilj nije profit već usavršavanje osobina koje klasično obrazovanje ne neguje: samoinicijative, kreativnosti, spremnosti na preuzimanje rizika, timskog rada i odgovornosti. Cilj ovog projekta je, zapravo, obrazovanje budućih preduzetnika.

U okviru projekta učenici prvog razreda Tehničke škole Vlasotince su u septembru 2011. godine osnovali preduzeće „Džinče“, koje se bavi nizanjem, sušenjem i gruvanjem malih, ljutih papričica, na „starinski način“, u tradicionalnoj posudi izrađenoj od trešnjinog drveta. Hteli su da promovišu svoj proizvod kao brend, „jer svi znaju za alevu a niko za gruvanu papriku koja je ukusnija i pikantnija“, a koja se proizvodi samo u selima u okolini Vlasotinca, gde ova vrsta ljutih papričica jedino i raste. Profesorka Jasmina Đorđević, njihova mentorka, kaže da su pokušali da registruju kompaniju, ali da nisu uspeli jer „naše zakonodavstvo ne prepoznaje ovu kategoriju preduzeća“.

Zato Džinče, koje nije pravno lice, i nema veliku zaradu – do sada su zaradili 10.000 dinara koje čuvaju za organizaciju žurke sa partnerskom Ekonomskom školom iz Nemačke. Ipak, učenici i škola su imali višestruke koristi od ovog projekta, ističe profesorka Đorđević: „Na takmičenju u Beogradu smo dobili ponudu da zaštitimo i patentiramo firmu, ali je to za nas bio veliki zalogaj i odustali smo. No, bitno je da su moji učenici kroz upravljanje preduzećem shvatili važnost dobre ideje i kako ona može da se realizuje, i naučili se poslovnoj komunikaciji, i na maternjem i na engleskom jeziku. Osim toga, u Beogradu su prvi put otišli u bioskop jer u Vlasotincu nemaju tu mogućnost. Zato sam jako zahvalna organizacijama poput Dostignuća mladih, GIZ-a, USAID-a, Evropskog pokreta, Američkog saveta za međunarodno obrazovanje i drugih koji uključuju i nas iz unutrašnjosti u ovakve projekte“.

Učeničko virtuelno preduzeće „Mlekomat“, osnovala je Ekonomska škole Užice, sa ciljem proširivanja delatnosti drugog školskog virtuelnog preduzeća “Sporttex” koje posluje već celu deceniju, ali u poslednjih pola godine beleži pad profita. Jedan od inicijatora „Mlekomata“, učenik Dejan Maksimović, objašnjava poslovni koncept ove virtuelne firme: “Plan je da preradu mleka obavljamo u objektu mlekare Sevojno koja je u stečaju, što bi nam smanjilo startne troškove osnivanja preduzeća“. Kada bi virtuelni „Mlekomat“ zaista počeo da proizvodi, uvrstio bi razne mlečne proizvode u asortiman, a prodavao bi ih i u aparatima na ulicama poput onih za kafu. “Prvo bismo svoje proizvode prodavali samo u automatima i prodavnicama u Užicu, a kasnije bi pokušali da se proširimo i u velike trgovinske lance po Srbiji”, kaže Maksimović. Bez obzira na to da li će im poći za rukom da od „Mlekomata“ naprave uspešnu firmu, učenici koji učestvuju u ovom projektu kažu da su veoma motivisani da se posle škole upuste u preduzetničke vode.

Biznis & finansije 102/103

Pročitajte i ovo...