Nijedna partija nema konkretan ekonomski program ali se sve slažu da ćemo bankrotirati ako ovako nastavimo – to se bar moglo zaključiti na panel diskusiji na temu „Ekonomski pravac Srbije – izbori 2014.“ u organizaciji medijske kuće Bizlife. Na njoj su učestvovali Dušan Bajatović iz Socijalističke partije Srbije, Dušan Nikezić iz Demokratske stranke i Saša Radulović, nosilac izborne liste Dosta je bilo, a nisu se pojavili Zorana Mihajlović iz Srpske napredne stranke i Bojan Đurić iz Liberalno demokratske partije, koji su prethodno potvrdili svoj dolazak. Pitanja o njihovim ekonomskim programima su im postavljali Mahmud Bušatlija, savetnik za razvoj i investicije, Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i Mihailo Crnobrnja, profesor FEFA i povremeni autor članaka u našem časopisu.
Kao i svaki put pred izbore, predstavljanje ekonomskih programa se svelo uglavnom na opšta mesta, tako da su prisutni mogli zaključili da „treba smanjiti nezaposlenost, deficit, povećati investicije, sprovesti reindustrijalizaciju“ i sl. Kako bi neke od političkih partija to uradile, dobili smo naznake samo u pojedinim slučajevima.
Na primer, na pitanje kako partije planiraju da smanje nezaposlenost, za koju čak nisu ni sigurne kolika je. Da podsetimo, tokom ove kampanje SNS je objavio podatak da je nezaposlenost sa 25% pala na 20,1%, što se u velikoj meri razlikuje od podataka Nacionalne službe za zapošljavanje prema kojoj je broj nezaposlenih porastao na 28,9 odsto.
Na pitanje kako bi se mogla smanjiti nezaposlenost Bajatović se vratio na već više puta ponavljane priče o restrukturiranju preduzeća, ulaganju u poljoprivredu, pa i u neke posebne privredne sektore, poput IT-a. On je napomenuo i da se moraju uskladiti obrazovne politike sa potrebama tržišta jer Srbiji konstantno fale pojedine struke: „Evo sada pri izgradnji Južnog toka mi ne možemo da nađemo dovoljno zavarivača“, požalio se direktor Srbijagasa.
I zaista, ni srednje, ni visoko obrazovanje nisu u skladu sa potrebama modernog društva. Dobar dokaz za ovo je činjenica da se samo na Beogradskom univerzitetu školuju studenti za 130 zanimanja koja više ni Srbiji, ni ostatku sveta nisu potrebna, bar prema tvrdnji Mahmuda Bušatlije.
Za nezaposlenost mladih Dušan Nikezić nudi rešenje takođe u vidu nekih opštih mesta – unapređenja obrazovnog sistema, stipendiranja najtalentovanijih, prekvalifikaciji onih koji ne mogu da nađu posao i sl.
Radulović smatra da bi ovaj ali i problem odliva mozgova moglo između ostalog da reši i smanjivanje poreskih opterećenja za firme koje bi postavilo privredu na zdrave noge, a onda ne bi bilo potrebe da se država bavi zapošljavanjem jer bi to radio privatni sektor. Na pitanje koliko je pametno smanjivati poreze a samim tim i prihode države u ovakvoj situaciji Radulović je odgovorio da bi poreska reforma koju on predlaže možda smanjila budžetske prihode za 700 miliona evra ali da bi se uštedelo mnogo više na predloženom ukidanju subvencija, zatim otpuštanju 15% prekobrojnih, uglavnom partijski zaposlenih kadrova u državnim preduzećima, ali i kada bi počeli stranim kompanijama da se nude normalni uslovi poslovanja u Srbiji a kada bi one zauzvrat plaćale poreze i doprinose, od čega su mnoge od njih oslobođene.
Sva tri učesnika panela se slažu da će Srbija, ako nastavi ovim tempom, pred kraj godine ostati bez sredstava da servisira svoje obaveze. Bajatović se potrudio da to slikovito prikaže rečima da „ne možemo iz čaše samo da pijemo vodu, već moramo povremeno i da je dosipamo. Mi smo sada skoro svu vodu popili, a nemamo je više za dosipanje“. Nikezić smatra da bismo mogli upasti u recesiju jer više nemamo preduslova za rast, ni u pogledu Fiata ni u pogledu NIS-a, a ni poljoprivrede. „Ove godine najverovatnije rast neće dostići ni minimalnih 1%“, tvrdi on.
Kao najveću kočnicu za sprovođenje reformi Radulović vidi partijsko zapošljavanje koje se nikada neće prekinuti ako stranke nastave da dolaze na vlast obećavanjem zaposlenja svojim aktivistima i glasačima, što je tokom ove kampanje bilo veoma upadljivo. Nikezić je podsetio da je u poslednja 4 meseca 2013. godine u javnom sektoru zaposleno oko 20.000 ljudi, što je povećalo rashode države za 200 mliona evra, a publici je ostavio da sama postavi pitanje koliko će posle ove iscrpljujuće predizborne kampanje tek ljudi koji su u njoj učestvovali biti zaposleno.
Radulović se opet založio za transparentnost poslovanja firmi ali i države. Na Bajatovićevu primedbu da se ne mogu sa svih ugovora skidati klauzule o tajnosti, kao na primer u slučaju izgradnje Južnog toka na kojoj radimo zajedno sa ruskim Gaspromom, Radulović je odgovorio da firme koje ne žele transparentno poslovanje ne treba ni da sklapaju poslove sa državom.
Nosilac liste Dosta je bilo već duže vreme tvrdi da je naše polaganje nade u strane investitore preterano, da smo „umesto da radimo, zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu”. Bušatlija je ustvrdio da smo 2006. i 2007. godine, kada se u Srbiju slilo najviše stranih investicija umesto da otvaramo radna mesta, njih zapravo gubili. Na kritike da bi predlog novog Zakona o radu dodatno pogoršao ovu situaciju Radulović je rekao da bi liberalizacija otpuštnja omogućila i lakše zapošljavanje, i da je njegova ideja bila da sve to treba sprovesti u sistemu koji ima jak i univerzalni sistem socijalne zaštite, poput Kanade.
Reindustrijalizaciju su svi učesnici panela označili kao neophodnu za dalji razvoj srpske privrede, a Radulović je rekao da pod tim nazivom on zapravo misli na restrukturiranje preduzeća. Kada je bio ministar privrede, tvrdi on, rad na unapređenju poslovanja javnih preduzeća u velikoj meri mu je otežavala činjenica da su na svaki nagoveštaj sukoba između njega i Aleksandra Vučića, direktori tih preduzeća prestali da ga izveštaju o poslovanju. Ako ne sredimo situaciju u javnim preduzećima, misli on, nastavićemo da bacamo pare u vetar.
Dok se sve političke partije kunu u svoje ekonomske programe, srpska ekonomija je i dalje u silaznoj putanji. Da li stvarno ima volje ali i znanja da se nešto promeni, videćemo posle izbora i na njima veoma verovatne pobede partije koja se deklarativno zalaže za ekonomske reforme ali još nismo dokučili kako konkretno. Partije koja danas nije odgovarala na pitanja stručnjaka o tome kako će nam obezbediti bolji život kada dođe na vlast.