Nepoznat čovek s nekoliko kaveza preko ramena, punih ptica, ide ulicom Haidži Ali u Bombaju. Jedan je posle ponoći. Iz taksija zaustavljenog kraj trotorara izlazi mlađi čovek. Kaže mu da želi da kupi sve ptice i pruža mu odgovarajuću sumu novca. Zatim opet ulazi u kola, dok trgovac odlazi ne pitajući ništa. U taksiju sedi devojka s licem balerine. Njih dvoje će potom zamoliti vozača da ih na trenutak ostavi same, nek ode da se prošeta, ili popije sok na njihov račun, zbog čega mu muškarac pruža novčanicu. Devojka posmatra kaveze sa raznobojnim pticama koje postaju uznemirene. Oboje proveravaju da li su svi prozori na automobilu zatvoreni. Svojim majušnim rukama, ona polako otvara vratanca na kavezima. Ptice izleću, sve do jedne, ispuštajući jezive krike koji odzvanjaju u unutrašnjosti vozila. Balerina svojim smehom pojačava taj haos i bodri svog kavaljera da ih uhvati. Dok se zabavljaju ovom surovom igrom, uzbuđeni ljubavnik pokušava da ščepa svoj pravi plen koji, kao i ptice, uzalud pokušava da mu pobegne. Ali se na kraju, baš kao i one, prepušta sudbini. Ubrzo se otvaraju vrata taksija i nekoliko, možda desetak, mrtvih ptica, izbačenih, završava na pločniku. Taksista se vraća i kola ponovo kreću zaputivši se slabo osvetljenim ulicama.
Suketu Mehta, autor jedne izuzetne knjige, City Maximum, koja je pre svega posvećena društvenom dnu ovog složenog grada, piše da novac, seks, ljubav, smrt i lakrdija, čine dominantne elemente njihovog svakodnevnog življenja. „Organizovan kriminal u Bombaju jedinstven je i neponovljiv. Prihodi bandi potiču od ucena kao usluga za zaštitu, reketiranja, pranja novca, kocke, krijumčarenja, finansiranja filmova, prostitucije na veliko i droge. U poslednje vreme, bande iz Bombaja uspostavile su kontakte s terorističkim organizacijama širom celog potkontinenta…“ Mehta nabraja mnoge vrste otmica. Kažnjavanje u jednoj vrsti otmice sastoji se u tome da se žrtva, za koju nisu uspeli da izvuku otkup, baca, s povezom preko očiju, u malu zemunicu prepunu zmija. Srećom da sam tu uznemiravajuću knjigu od skoro sedamsto stranica čitao nakon povratka s jednog od svojih poslednjih putovanja u Indiju. Pošto ne volim noć, teško da bih mogao upoznati jednu od tih hirovitih balerina i spustiti se do noćnog pakla tog megapolisa. Kada sam sleteo na međunarodni aerodrom Čatrapati Šivaji, grmelo je, a nebo je bilo bledosivo. Potom je počela da pada kiša. Beskrajne kapi vode raznosio je na sve strane blag, ali postojan vihor. Bio je mesec jul i monsun se razmetao svojom vladavinom. Tokom svih dana koje sam proveo u Bombaju, kiša je padala u krupnim gustim kapima, nalik na vodene zavese, na vodene svetove i univerzume. A ja sam, kao i mnogi drugi, zatečen tim nebeskim slapom, jedino mogao da posmatram vodu na svakom koraku. Nikada se nisam toliko nagledao kiše, neprestane kiše. Ipak, grad se nije praznio, naprotiv, ulice su i dalje bile prepune ljudi koji su tumarali bez zaustavljanja: bez kišobrana, u vodi do kolena i u potpuno mokroj laganoj, prozirnoj letnjoj odeći. Čovek je više bio mokar zbog vlage u toplom vazduhu nego zbog same kiše.
Na putu za hotel Tadž Mahal primetio sam jedno uznemiravajuće prisustvo, neku vrstu crnih gavranova, dugih kljunova i blistavog perja. Činilo se da su veoma dobro uhranjeni. Leteli su iznad Gateway of India, neke vrste trijumfalne kapije, podignute 1924. godine prema projektu arhitekte Džordža Viteta (1878-1926), povodom posete kralja Džordža V 1911. godine. Ispod nje su prodefilovale poslednje kolonijalne britanske trupe, da bi se ukrcale na brod Carica Australije. Hotel liči na palatu iz hiljadu i jedne noći. Moja soba gleda tačno na ovu kapiju, i na luku skrivenu iza bezbroj vodenih zavesa.
Nalazim se u četvrti Tauer, staroj britanskoj četvrti. Zgrade u Bombaju pod britanskom dominacijom, u trećoj dekadi viktorijanske epohe, odišu gotičkom arhitekturom. Ona nije imala nikakve veze s hrišćanskim osećanjima, nego sa otmenošću i dobrim ukusom. Neogotički stil pomešan sa autohtonim ukrasima daje joj veoma originalnu estetiku. Duž portika sa stubovima ispred viktorijanskih zgrada ove četvrti, odvija se nekontrolisan saobraćaj. Tu je i železnička stanica, terminal za Čatrapati Šivaji, tu su tribunali, univerzitet. Savremena arhitektura Bombaja ostavlja još mnogo toga da se želi. Sliku urbanog i dalje predstavljaju ove stare zgrade i ulice s palatama u evropskom stilu, od kojih su mnoge u tužno zapuštenom stanju. Ulazim u staru železničku stanicu Viktorija, sada preimenovanu u Čatrapati Šivaji, kojom je često šetao i Kipling sa svojim junacima; kiša unutra samo malo slabije pada nego na ulici. Sagrađena je osamdesetih godina XIX veka, od crvenog peščanog kamena. Barokno je ukrašena, kako njena fasada tako i unutrašnjost. U neogotičkom je stilu, s primesama tradicionalnih indijskih arhitektonskih stilova.
Godine 2004. postala je deo Uneskove svetske istorijske baštine. Međutim, i unutra pada kiša i sve je rasklimatano, prljavo i zaudara. Meni to ne smeta, jer se ne osećam kao turista već svako mesto u kojem se zateknem osećam kao svoje, kao da sam tu rođen. Unutra je na hiljade ljudi. I više je besposličara nego onih koji ulaze u stare vozove, skroz išarane, do krova. „U Bombaju, ako slučajno kasno kreneš na posao, pa stigneš na stanicu tačno kad voz kreće s perona, možeš da potrčiš prema krcatim vagonima i uvek će ti biti ispruženo mnogo ruku, raširenih na sve strane kao latice cveta, koje žele da ti pomognu da se popneš u voz. Dok tako trčiš uporedo s vozom u pokretu, uhvatiće te i oslobodiće za tebe majušni prostor na ivici otvorenih vrata, tek toliko da imaš gde da spustiš noge. Ostalo zavisi od tebe […]. I u trenutku kada te uhvate za ruku, oni ne znaju da li je ruka koju drže ruka Indusa, muslimana, hrišćanina, bramana ili se ne sme dodirivati, da li živiš na bregu Malabar, ili u Njujorku ili u Jogešvariju […]. Sve što znaju jeste da pokušavaš da stigneš u zlatni grad, i to im je dovoljno. ‘Penjite se’, kažu. ‘Napravićemo vam mesta’”, piše Suketu Mehta. Ova njihova urođena solidarnost pokazala se na delu već posle nekoliko dana nakon mog dolaska, kada su u nekoliko vozova eksplodirale bombe i poginulo stotine ljudi. Muslimanski terorizam potiče od starih indijsko-pakistanskih sukoba. Procenat muslimana u ovom gradu je 1,5 puta veći nego u ostalim delovima zemlje; muslimani ovde čine više od 17% stanovništva grada. U celoj Indiji muslimana ukupno ima sto dvadeset miliona, odnosno, oni čine 12% celokupnog stanovništva. To svrstava ovu zemlju na drugo mesto na svetu po broju muslimanskog stanovništva. Pola veka nakon razdvajanja, u Indiji i dalje ima više islamista nego u Pakistanu. Tenzije između hindu i muslimanske zajednice veoma su velike. Muslimani iz Bombaja – kao i oni iz ostalog dela Indije – pripadaju različitim sektama koje su između sebe takođe prilično nesložne: šiti, suniti, davudi borasi, ismailiti, deobandi, barelvije, memoni, moplaši, ahmedije i jedno dugo itd., itd…
Na staroj stanici Viktorija, osoba poput mene predstavlja besplatan spektakl. Grupe muškaraca, pošto žena gotovo da nema na javnim mestima, prati me u stopu. Ako dignem pogled ka svodu, i oni učine to isto. Ako zađem među perone, i oni zađu, otežavajući još više kretanje putnicima koji žure. Ako nešto pitam policajca, ili prodavačicu karata, onda ih i oni pitaju i odmah potom svi u glas mi govore svoje mišljenje. Ličim na glumca koga prati hor. U Bombaju se milioni ljudi svakoga dana bude, a da uopšte ne znaju zašto su se rodili. Siromaštvo ih nagoni da se potucaju na sve strane ne bi li nešto minimalno stekli i tako preživeli, rasipajući preostale sate u traženju nekakvog izuzetnog događaja koji bi ih izbavio od dosade. Neko mi kaže da svi ti sati koji su višak ovim masama silno nedostaju nama Zapadnjacima; kada bi se samo moglo zameniti njihovo vreme za naš novac, mi bismo živeli više, a oni bolje. Ali vreme se ne kupuje, vreme je nepotkupljivo. Unutra, u staroj železničkoj stanici, pada kiša. Nosim kišobran ali ga ne otvaram, jer putnici kišu ne primećuju, pa bi ta sprava bila uvreda za njih. Zato se moj kišobran pretvorio u štap. Kad sam zastao ispred mađioničara sa zmijama koji je svirao neku vrstu flaute, osetio sam kako bi moja sprava mogla da poprimi oblik reptila. Na stanici se svašta može događati, mada je bolje da se ništa ne događa i da ja nastavim da pričam svoju priču o Bombaju.
Molim svog vodiča da me odveze u jedan od tih hramova i on mi odgovara da je nemoguće posetiti ih; ali mi govori o Malabarskom bregu gde ima hramova i gde se nalaze Kule tišine. Breg je u stvari izuzetno prostrana šuma, čiji je jedan deo dostupan javnosti, dok je drugi deo u rukama Parsa. Skrećemo s druma i kola prolaze kroz neku kapiju na kojoj stoji velika tabla koja nas obaveštava o mestu u koje ćemo ući. Na njoj su takođe napisani i ovi stihovi na engleskom: „Nisu mrtvi, naši dragi koji su nas napustili. / Oni samo na kratko ne mogu videti naše oči. / Oni su dosegli svetlost, / Dok mi i dalje tumaramo u mraku, / U kojem ne možemo videti njihove osmehe. // Ali oni nam se smeše, vole nas i ne zaboravljaju nas niti se udaljuju. / Ne, oni nisu mrtvi, u njima je punoća živta. / Oni su pobedu i užitak izvojevali, dok mi / Moramo još čekati i boriti se, / U samoći i bolu. // Prepustimo im se da vas vode s nadom, i uzvratimo im osmehom / Osmehom jednim, dok čekamo. // Naše voljene srešćemo na kapiji na kojoj nas čekaju.“ Dok sedim u kolima, sa spuštenim staklom na prozoru, kako bih se oslobodio zapare od koje se ništa ne vidi, otežano prepisujem reči jer kiša upada unutra. Zaustavljena kola i otvoren prozor istovremeno privlače pažnju mladih žena s decom u naručju, i staraca, koji se bacaju na nas tražeći neku sitninu. Odugovlačim, jer zapisujem, i vozač me upozorava da moramo odmah krenuti. Ja ga molim da nastavimo put ka Kulama tišine. Prelazimo most na ulazu i krećemo jednom strmom uzbrdicom. Na njenom kraju nalaze se dva puta. Onaj desni vodi ka javnom parku, dok nas levi vodi ka Kulama.
Nastavjamo put, premda nas table sa upozorenjem u više navrata opominju da je zabranjeno ići dalje. Na kraju stižemo do malog kružnog trga na kojem se nalazi veliki krilati kameni lav. Taksista prilazi jednoj zgradi i zaustavlja se kraj njenog stepeništa. Otvaram vrata i, čim sam zakoračio na prvi stepenik, okliznuo sam se. Zahvaljujući tome što sam se dočekao na ruke sprečio sam da se snažno udarim, ali nisam uspeo da izbegnem bujicu vode koja me je preplavila i skroz pokvasila. U pomoć mi odozgo, sa stepenica, prilazi grupa ljudi, većina njih su mladi, svi isto obučeni. Imaju pantalone i košulju svetlo smeđe boje. Oni su ukopnici – mada njihov posao ovde nije baš da ukopavaju – i ovo zdanje takođe čini deo groblja Parsa. Ne razumeju dobro engleski, ali oni znaju moje namere i samouvereno mi daju do znanja da je to nemoguće. Zdanje je puno drvenih stolica na kojima sede i čekaju rodbina i prijatelji pokojnika. Zidovi su prekriven belim pločicama i sa njih vise slike sa svetim tekstovima i imenima porodica darodavaca. Suočeni s mojom upornošću, odvode me u jednu malu prostoriju u kojoj se nalazi maketa Kula. Svaka Kula je kružnog oblika i ima nekoliko stepenika. Posle niza obrednih činova, tela bivaju razgolićena i stavljena na to kamenje kako bi ih gavrani proždrali. Starci počivaju skupa, na jednom mestu, što važi i za žene, muškarce i decu. Kada od njih ostanu samo kosti, izlažu ih suncu da se ugljenišu, a onda ih bacaju u jamu gde postaju prah i tako bivaju sahranjeni.
Tu vidim i ostale paviljone u kojima se bdi nad pokojnicima i vrše obredi pre konačnog rastanka. Oko mene je najmanje trideset mladića koji ne skidaju oči s mene. I ja gledam njih, razmišljajući o njihovom groznom poslu. Kojim li kastama pripadaju? Oni prate svaki moj pokret i ja im, na kraju, zahvaljujem na gostoprimstvu. Sada pažljivo silazim niz stepenice; primećujem da kiša nije prestala. Kada sam ušao u kola, vozač me pita kuda ćemo dalje. Dok pravi manevar da bi se okrenuo i vratio nazad, nailazi na prepreku koja onemogućava da se nastavi put ka Kulama tišine. Odjednom se, ispred nje, pojavljuje nekoliko čuvara koji žestoko gestikuliraju. Krećemo nazad ka izlazu.
Kiša pada i na obližnjem ostrvu Elefanta. Od izmaglice se ne može videti čak ni njegova senka na horizontu. Ono što je nekada bila zajednica ribara sada je ograđeno dimom naftnih rafinerija i visokih postrojenja usidrenih u centru luke Bombaj.
Prevod sa španskog: Biljana Isailović
Odlomak iz knjige Sesara Antonija Moline Gradovi u kojima umine bol, Arhipelag/NBS