Tačka preseka odredaba radnog, krivičnog, kompanijskog i privrednog prava, iako teško zamisliva zbog raznorodnosti navedenih oblasti, ipak postoji. Najvidljivija postaje kada se na nivou kompanije desi slučaj whistle blowinga, odnosno kada uzbunjivač ukazuje na postojanje korupcije, ili finansijskih malverzacija u privrednom društvu u kome je radno angažovan.
Ukazivanje na nepravilnosti u radu privrednog društva, pronevere, korupciju, jednom rečju skretanje pažnje na malverzacije do kojih dolazi, za sobom povlači čitav niz posledica po uzbunjivača, od krivičnopravnih, do socijalno ekonomskih, a ponekad uzbunjivača može dovesti i na ivicu egzistencije. Gubitak posla lica koji prijavljuje nepravilnosti česta je posledica. Poslodavci su ipak svesni da prijava nepravilnosti ne predstavlja zakonit razlog za otkaz i nakon toga često pribegavaju konstruisanju otkaznih razloga i najčešće u kratkom periodu nakon prijave odstranjuju uzbunjivača iz radne sredine, pokazuje praksa (obrazac koji se ponavlja je isti bilo da se radi o javnim ili privatnim privrednim društvima). Pored toga, moguće je da umesto klasične otkazne procedure nad uzbunjivačem, nakon prijave zapaženih nepravilnosti, otpočne plansko vršenje mobinga, kako horizontalnog (od strane njegovih kolega, koje su jednako rangirane kao i uzbunjivač, a najčešće po prikrivenom nalogu direktora), tako i vertikalnog mobinga (koji prema poslodavcu direktno vrši njegov nadređeni). Oba slučaja predstavljaju direktnu i jasnu, neprikrivenu povredu prava uzbunjivača, putem direktne ili indirektne diskriminacije. Da bi se broj ovakvih događaja sveo na minimalan neophodan je jasan i određen zakonski okvir, sa striktnim pravilima, strukturiranim u duhu krivično-pravne doktrine, kojima bi bilo regulisano navedeno pitanje.
Potrebno je pomenuti da Srbija spada u zemlje koje imaju problem sa korupcijom, iako je primetan blagi napredak u odnosu na prethodne godine. Prema poslednjem izveštaju za 2013. godinu organizacije Transparency International, Srbija zauzima 72. mesto od 177 zemalja čije se rangiranje vrši. Indeks 42 koji je dodeljen Srbiji označava postojeći nivo korupcije. Ukoliko je državi dodeljen indeks 100, to zapravo znači da korupcije u takvoj zemlji praktično nema. Od članica EU najbolje je rangirana Danska, koja zauzima 1. mesto i čiji je indeks 91, a u poređenju sa zemljama EU Srbija bi se mogla lako uporediti sa njom blisko rangiranom Grčkom.
Koje rešenje nudi pravni sistem u Srbiji i kakvu zaštitu obezbeđuje uzbunjivaču, tj. kakav je uopšte zakonski okvir? Trenutno su prava uzbunjivača zaštićena raznorodnim propisima i odredbama sadržanim u:
Krivičnom zakoniku, Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, Zakonu o zaštiti konkurencije, Zakonu o radu, Zakonu o mobingu, Zakonu o privrednim društvima, Zakonu o finansiranju političkih stranaka, Zakonu o javnim nabavkama.
Sada se vratimo na prvobitno spomenutu tačku preseka. Kada uzbunjivač naiđe na problem u ostvarenju svojih prava u konkretnom slučaju javlja se potreba za tumačenjem raznorodnih pravnih propisa, što u ovim posebno osetljivim slučajevima obično rezultira velikom pravnom nesigurnošću za uzbunjivača, koji najčešće biva viktimizovan, čemu često dodatno doprinose i mediji.
Godine 2011., a u cilju zaštite uzbunjivača, kao prelazno rešenje do donošenja Zakona donet je „Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju“. Pravilnik predstavlja podzakonski akt i njegov domet ne može biti tako dalekosežan, odnosno, njime se ne može toliko postići, koliko bi se moglo postići donošenjem Zakona kojim bi bila regulisana ova oblast. U prilog takvoj tvrdnji govori i činjenica o samoj manjkavosti Pravilnika koja se ogleda u izraženim leksičkim nepreciznostima i periodičnom nedostatku pravne logike i sistemske koherentnosti ispoljenom u pojedinim odredbama ovog Pravilnika.
Dobra vest za Srbiju, koja bi mogla doprineti povećanju nivoa pravne sigurnosti, jeste da je izrađen Nacrt Zakona o zaštiti uzbunjivača (u daljem tekstu: Zakon), te da je o istom održana javna rasprava tokom decembra 2013. i januara 2014. godine. Kako nesigurnost na nivou jednog privrednog društva utiče indirektno na njegove poslovne saradnike, te kako često komešanje u poslovnom svetu počinje sa pojavom uzbunjivača, ovaj Zakon bi i u tom pogledu trebalo da predsavlja jedan od stubova sigurnosti u operativnom poslovanju, pa bi tako doprineo zaštiti ne samo uzbunjivača, već i njegovih poslodavaca i saradnika, jer za cilj ima jasno definisanje procedure prijave sumnje na postojanje malverzacija, kao i prava i obaveze svih učesnika postupka. Očekuje se da usvajanje i primena ovog Zakona doprinese povećanju broja prijavljenih i ispitanih slučajeva korupcije, ali i da garantuje zaštitu savesnom licu koje zloupotrebe prijavljuje. Prema istraživanjima sprovedenim u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama uzbunjivači su zaslužni za otkrivanje više od polovine svih prevara koje se dogode. Da bi se uzbunjivači zaštitili od progona, a društvo dobilo efikasno sredstvo za borbu protiv korupcije i drugih zloupotreba, neophodno je usvojiti navedeni nacrt Zakona. Prvi put su u tom nastojanju saglasni kako pripadnici vladajućih struktura, državnih organa, tako i pripadnici nevladinih organizacija, pa se za usvanja navedenog Zakona zalažu:
Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Društvo sudija Srbije, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije, Transparentnost Srbija, portal Pištaljka, Koalicija za nadzor javnih finansija, itd.
Među prioritetnim ciljevima koje bi trebalo da ostvari navedeni zakon su i veća javnost u procesu donošenja odluka i uređenje lobiranja, poštovanje i jačanje položaja nezavisnih državnih organa u borbi protiv korupcije i izmena medijskih propisa kako bi se prekinula praksa manipulacije medijskim uticajem.
Evropska komisija je u prethodnom izveštaju uz mišljenje o kandidaturi Srbije navela da je praktična primena zaštite uzbunjivača i dalje slaba, uprkos postojanju pomenutog Pravilnika (koji je usvojila Agencija za borbu protiv korupcije). Budući da je bilateralni skrining poglavlja 23. u pregovorima Srbije i EU sproveden, a da je jedna od glavnih napomena koja je stigla iz Evropske komisije i ta da se što pre usvoji Zakon o zaštiti uzbunjivača, put kojim bi Srbija trebalo da ide, bar u pogledu rešavanja ovog konkretnog pitanja, jeste veoma precizno određen.
Neophodno za funkcionisanje i održivost sistema jeste ozbiljna zakonska garancija da se ne može ništa desiti, ukoliko se u dobroj veri pokrene određeno pitanje sa ciljem zaštite javnog interesa, tj. da legalno ponašanje ne može proizvesti krivičnopravne posledice po uzbunjivača, ali ni imati radnopravne, ili administrativnopravne posledice, kao i da će uzbunjivači biti zaštićeni od odmazde i eventualnog revanšizma putem efekivne krivičnopravne zaštite koja će mu biti garantovana. Donošenje posebnog zakona o zaštiti uzbunjivača predstavlja mnogo bolji potez od eventualnog alternativnog rešenja – da se izmene i dopune izvrše u različitim tekstovima zakona relevantnih za regulisanje ovog pitanja.
Pravilnik zbog same prirode propisa sadrži izvesna ograničenja koja nije bilo moguće prevazići zbog hijerarhijske strukture propisa predviđene Ustavom Republike Srbije. Tako su nastajale situacije u kojima je predviđeno da će se određeni vidovi zaštite vršiti u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, a ni jedan važeći zakon takva ovlašćenja nije sadržao, dok bi se, s druge strane, predviđanje takvih ovlašćenja Pravilnikom moglo smatrati neustavnim. Tako npr. samim Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali ni drugim važećim propisima, nisu propisana ovlašćenja kojima bi Agencija mogla da se služi prilikom zaštite uzbunjivača. Još jedan od nedostataka predstavlja i činjenica da je zaštita u skladu sa ovim Pravilnikom obezbeđena samo onom prijavljivanju koje je izvršeno Agenciji (a ne, na primer, javnom tužilaštvu), odnosno samo onom prijavljivanju koje se odnosi na korupciju u organu u kojem radi uzbunjivač (npr. na korupciju u ministarstvu ali ne i ono prijavljivanje koje se odnosi na korupciju u nekoj javnoj instituciji čiji rad to ministarstvo nadzire). Takođe obim zaštite obezbeđen uzbunjivaču je izuzetno nizak jer sam Pravilnik kao jedino ovlašćenje izričito pomenuto u kontekstu pružanja pomoći pominje „zaštitu anonimnosti“, a i to samo ukoliko za tako nešto postoji izričit zahtev uzbunjivača.
S druge strane, predloženi Zakon pruža pun obim zaštite licima koja prijavljuju sumnju na korupciju. Time bi bili otklonjeni nedostaci neadekvatne i parcijalne zaštite koja se obezbeđuje samo pojednim kategorijama „uzbunjivača”. Zakonom su predviđene tri vrste/procedure uzbunjivanja čiji je postupak precizno uređen, pa tako Zakon klasifikuje uzbunjivanje u zavisnosti od mesta i načina nastanka na:
• unutrašnje uzbunjivanje (obaveštenje se dostavlja poslodavcu);
• spoljašnje uzbunjivanje (obaveštenje se dostvalja ovlašćenom organu);
• uzbunjivanje javnosti (obaveštenje se dostavlja sredstvima javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način dostupan javnosti).
Uslov za zaštitu prava uzbunjivača jeste da obaveštenje koje uzbunjivač dostavlja mora biti usmereno na ukazivanje na radnju koja ima obeležja radnje krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, odnosno, radnja na koju se ukazuje mora biti takva da se njome izaziva neposredna opasnost po život, zdravlje ili bezbednost ljudi, opstanak biljnog ili životinjskog sveta, životnu sredinu, kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda ili štetu velikih razmera, nezavisno od toga da li je konkretna radnja zabranjena zakonom ili drugim propisom. Takođe, Zakon određuje subjektivni rok zaštite, koji iznosi godinu dana od dana saznanja o učinjenom, odnosno objektivni rok od deset godina, čijim je istekom prekludirana navedena pravna zaštita.
Pored zaštite samog uzbunjivača Zakon čini korak dalje i predviđa i zaštitu sa njim povezanih lica. Takođe, sam postupak zahtevanja zaštite od strane povezanog lica je izuzetno uprošćen jer Zakon propisuje da je dovoljno da povezano lice učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja zbog povezanosti sa uzbunjivačem, što umnogome olakšava ostvarenje prava na zaštitu.
U skladu sa postojećim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, posebna pažnja posvećena je zaštiti podataka o ličnosti uzbunjivača i ovim Zakonom se ustanovljava dužnost lica koje je ovlašćeno za prijem obaveštenja da pribavljene podatke tretira kao tajne.
Ovim Zakonom se uređuje i sadržina tužbe kojom se uzbunjivač obraća sudu, ali pored toga određuje se i krug punomoćnika tužioca, pa tako uzbunjivača u postupku mogu zastupati i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitnik građana, pokrajinski ombudsman, ombudsman jedinice lokalne samouprave i Agencija za borbu protiv korupcije, ukoliko ih uzbunjivač opunomoći. Kao novinu Zakon predviđa i pravo uzbunjivača na naknadu štete, ali i prebacivanje tereta dokazivanja na tuženog – poslodavca (što nalikuje mehanizmu koji je predviđen Zakonom o mobingu). Ipak, Zakonom se ne predviđa novčana nagrada za uzbunjivača iako je ovakvih sugestija bilo.
Kako je i najsavršeniji zakon samo mrtvo slovo na papiru, ukoliko ne dođe do njegove efektivne primene, raduje činjenica da je konačno došlo do konsenzusa na javnoj sceni, kako između predstavnika vlasti i opozicije, tako i između predstavnika nevladinog sektora, te da se institucije pripremaju i priželjkuju njegovo sprovođenje. Tako ostaje nada da će nakon izbora, bez obzira na izborne rezultate, ovaj Zakon biti usvojen, odnosno da će u 2014. godini stupiti na snagu, a zatim u budućnosti predstavljati i integralni deo srpske pravne kulture, smanjiti nivo korupcije i povećati pravnu sigurnost.
Autor: Advokat Lidija Pejčinović, iz advokatskog ortačkog društva “JPM Janković Popović Mitić”