Budući da sam urednik časopisa Nature, prijatelji koji nisu naučnici često mi postavljaju isto pitanje o mom radu u periodici. Dok bacaš u korpu za otpatke neki čudnjikav, rukom pisan rad pun visokoparnih, dramatičnih izjava (obično o navodnim greškama u teoriji relativnosti i kvantnoj mehanici), otkud znaš da nisi zafrljačio neznanog genija? Pa, Galileju su se rugali i proganjali su ga, navode. Ko je znao za Ajnštajna 1905. godine, u vreme kad je dao ogroman doprinos nauci? Dobro, jeste da ima i previše sumanutih ideja. Ali otkud si siguran da je i ta koju si upravo zgužvao jedna od takvih?
I kako da iskažem svoju intuiciju kad znam kakav ću utisak ostaviti? Misliće da sam arogantan, da se ortodoksno držim dogme, možda i da sam lenjiv u svom poslu. Onima koji nisu u nauci ne može se lakonski odvratiti: „Naprosto znam“, treba tu izjavu obrazložiti i potkrepiti.
I mogao bih da raspredam o Okamovoj oštrici, neprocenjivom skalpelu kojim naučnici treba da se služe (ma koliko bili opterećeni opštim ljudskim predrasudama, ma kako često nailazili na prepreke). Desi se da nam predoče fundamentalnu grešku u fizičkim zakonima koji potpuno tačno određuju ponašanje sveta i traže da poverujemo. A grešku su dočarali majušnom razlikom između dva ogromna broja koju su izmerili u eksperimentu dokumentovanom tehnikama koje niko ne može da rasplete i još bez procene grešaka u postupku. Šta je onda ekonomičnije? Prihvatiti tezu da su zakoni pogrešno izvedeni? Ili pretpostaviti da eksperimentalne tehnike pomenutog istraživača nisu na odgovarajućem nivou, što bi značilo da navedena odstupanja leže u granicama slučajne ili sistematske greške u merenju? Ipak ni to nije dovoljno za odbijanje. Uostalom, kvantna mehanika je plod beznačajnih nedoslednosti. U potvrdu opšte teorije relativnosti najpre su navođeni tako sićušni efekti da su jedva izmereni i još su, sad to uviđamo, bili upitno ubedljivi. U procesu procenjivanja koji se odvija nesvesno, uz Okamovu oštricu na delu je više faktora: treba biti usaglašen s prihvaćenim metodama istraživanja, uspostaviti veze s prethodnim naučnim naporima (to su činili i Galilej i Ajnštajn) i primeniti očigledan kriterijum za proveru da li je nešto falsifikat.
Da pojednostavim, ispričaću vam jednu alegoriju. U proceni tih, učtivo rečeno, malčice sumnjivih priloga naučnoj misli upućenih redakciji časopisa, primenjivaću isključivo one mentalne procese koji se u svima nama spontano odvijaju svakog dana u običnom životu. Sretnemo se s čovekom koga ne znamo toliko dobro pa da mu verujemo bez zadrške i on kaže: „Zamisli, u Peruu ima da se kupe plave jabuke“. (Ukoliko ste Peruanac, umesto Peru čitajte Votford.) Možemo da mu poverujemo na reč, ali verujem da većina ne bi. Zašto? Zato što bismo morali da obrnemo naglavačke činjenice za koje mislimo da su pouzdane. Ne mora biti da nema plavih jabuka, ali otkud to da nismo odavno čuli za tako upečatljivu pojavu? Naravno, pred našim očima šire se ogromne oblasti neznanja, u svemu pa i u običnim životnim manifestacijama, ali cenim da svi smatramo kako nismo celog veka radili i učili a ispada kako ne znamo koje su boje jabuke. Prilično je jasno kako ćemo pomisliti da nam taj prodaje maglu – mada možda nismo u pravu.
Znam da će biti onih koji me prekorevaju: „Kako? Pa zar ni da proverite!?“ Zato ću vam reći još jedan deo pripovesti. Kad ste poslednjih dvadesetak puta rešili da proverite tvrdnje o plavim jabukama, iz ma kog razloga, ispostavilo se da je sve čista magla. Još vas ovo zanima? Plave jabuke dokotrljaju se skoro svake nedelje u redakciju časopisa Nature i na njih se gleda sa strogošću koja je načelno proporcionalna njihovoj plauzibilnosti.
Ali ponekad iskrsne mnogo ozbiljniji problem. Šta ako vam onaj poznanik kaže kako postoje svetlonarandžaste jabuke? Nije ni to previše izvesna priča, ali zastaćemo i malo se zamisliti pre nego što je odbacimo. Ima voća te nijanse, ali ja ne znam za takve jabuke. Nije lako poverovati u narandžaste jabuke, ali naši instinkti neće se bez osvrtanja odupreti toj slici. Šta će biti ako smo čuli suštu istinu, a to nije nemoguće? Možda nam ta istina samo ukazuje na rupu u našem znanju koju nismo ni slutili, ali ostaje istina.
Naučne narandžaste jabuke često upadnu među naučnike i postave pred njih veliki izazov, gurnu ih na trnovit put. I eto im dileme. Držati se uobičajenog (svakako i neophodnog) konzervativizma i odmah ih odbaciti? Ili prihvatiti da možda stvarno postoje i zatražiti verifikaciju? A narandžasta jabuka zavodi i navodi na iskušenje: svaki naučnik sanja kako će otkriti nove i zaprepašćujuće aspekte našeg sveta. Uskogrud rizikuje da se zaglavi u dosadnoj, ništavnoj karijeri. Lakoveran pak možda potpuno uništi karijeru.
Ponekad dobit može da bude značajno veća. Ukoliko narandžaste jabuke postoje, oko njih sija oreol komercijalnog potencijala. Znate li koliko bi ogromno bilo tržište za narandžaste jabuke? Veliki finansijski ulov na vidiku – ništa se ne može meriti s tom mogućnošću u podizanju intenziteta naučne debate.
Sva naučna polja su osetljiva na blistave narandžaste jabuke, a u većini su se pojavile i onda ih je apsorbovala ustaljena mudrost na tom polju ili su iščezle bez traga. Međutim, u nauci postoji jedna oblast koju lako poremeti lažno zlato žarkih voćki, u kojoj je najveći deo fundamentalnih koncepata nepouzdan i osporavan, u kojoj se kriju brojne misterije i kontroverze. Do sada ste čuli dosta toga pa vam je jasno da je nauka o vodi pravo mesto za sve koji traže plodove čudne nijanse. U ovom i narednom poglavlju izneću najupečatljivije primere za to. Znajte da voda ima neobičnu familiju, ali najčudniji su joj oni rođaci koji uopšte ne postoje.
Ugoditi kolegama naučnicima
Ukoliko hoćemo da se pozabavimo neobičnim naučnim istraživanjima u okviru proučavanja vode, ne bi bilo loše da se najpre odmaknemo nekoliko koraka i pogledamo kako se nauka ponaša. Naučnici imaju podeljen stav prema takvim detaljnim ispitivanjima, naročito ako su usredsređena na eksplozivne istupe nepouzdane nauke – iako baš takva mogu da najviše otkriju! Uzrok tog ambivalentnog odnosa svakako je činjenica da nema u toj oblasti, za razliku od većine drugih u nauci, okvira za izvođenje analize s kojim su se svi složili.
Ne nadam se da ću izvesti definitivan odgovor na pitanje: šta je pošlo naopačke u datim slučajevima. Mnogo je bolje, smatram, da vam prikažem kako funkcionišu naučni mehanizmi za ispravljanje grešaka, i zašto naučnici primenjuju upravo njih. Probaću da ukažem na vrlo bitnu činjenicu: u nauci postoje različiti stepeni zabluda. O tome prilično lupaju glavi ljudi koji se ne bave naukom. Zašto naučnici i dalje uvažavaju klasičnu Njutnovu fiziku premda ju je Ajnštajnova relativistička fizika donekle osporila? Zašto naučnici troše vreme i novac na razmatranje jedne nategnute teorije, a drugu odbace a da se ne osvrnu? Nadam se da ću pokazati zašto su istraživanja vode posebno podložna lažnim putokazima i kontroverznim idejama.
Objavi ili te nema
Šta naučnik učini sa svojim rezultatima, bez obzira na to da li ih je dobio tako što je obavljao eksperimente u laboratoriji, pravio računarske modele, posmatrao prirodu ili izvodio račune na papiru? U savremenom naučnom svetu važi moto: objavi ili si propao, zato što su naučnici pod velikim pritiskom da objave što više radova u što prestižnijim naučnim časopisima.
Uredništvo časopisa dobijene radove šalje makar jednom recenzentu – naučniku iz oblasti kojom se rad bavi, za koga se smatra da će ga ispravno proceniti. Recenzent dostavlja svoje mišljenje o kvalitetu rada i na osnovu te recenzije uredništvo odlučuje da li će ga objaviti. Stil i obim recenzija vrlo su šaroliki. Ima sažetih i veoma pohvalnih: Sjajan rad. Objavite, ništa ne dirajte. A ima jednako sažetih i negativnih: Rad pun grešaka, nije ni za jedan časopis. Najčešće recenzent predlaže da se uklone neke greške i bolje objasne nejasna mesta, pa će onda rad biti za objavljivanje. Desi se i to da urednik za isti tekst dobije dve recenzije sa suprotnim ocenama i onda on mora da prelomi šta će.
Recenzije od strane kolega naučnika imaju smisla i neophodne su zato što uspostavljaju standard, ispravljaju i poboljšavaju. Kad recenziranje profunkcioniše, to ispadne odličan sistem. S jedne strane, podržavaju se i podstiču autori dobrih radova. S druge, uklanjaju se radovi koji nisu bitan doprinos stručnoj literaturi. Pošto su i stručnjaci ljudska bića, taj sistem nije savršen. Ipak većina naučnika misli da recenziranje ima više vrlina nego mana i da još nema boljeg načina za održavanje reda u naučnoj literaturi. Svakako je bolje slati radove stručnim recenzentima na uvid nego istrajavati na praksi koja je važila do početka 20. veka. Naime, tada je urednik, koji je znao da bude nedovoljno obrazovan, po svojim ćudima odlučivao šta ide u štampu ili je slepo slušao nekog naročito uticajnog ali zadrtog pripadnika naučne elite.
Patološka nauka
Prođu kroz recenzentsko sito i manje nego osrednji radovi – pa i recenzenti ponekad zadremaju. Na sreću, svi (osim autora) brzo prepoznaju bezvredan tekst i on utone u zaborav. S vremena na vreme, jedan rad koji dovodi u zabludu ili nekoliko radova s pogrešnom tezom a iz iste laboratorije pokrenu stampedo: ustalasa se cela naučna zajednica iz te oblasti i zaleti se pravo u ćorsokak. Na kraju uvide da su zabasali tamo gde ničeg nema, pa se pokunje i vrate. Zašto se to nekad dogodi a nekad ne?
Naučnički rad odvijao bi se mnogo lakše kad bismo umeli nepogrešivo da razdvojimo produktivnu nauku od neproduktivne – hajde da ne kažemo dobru od loše ili tačnu od netačne, jer to nije isto. Ali ja ne znam za takvu metodu i siguran sam da i ne postoji. Nauka ne bi funkcionisala da nije grešaka. O tome se lepo izrazio Brajan Epljard, jer on smatra kako nauka dobar deo svoje ogromne snage izvlači iz sposobnosti da greši i da opstane posle tih grešaka. U mnogim drugim sistemima verovanja greške stvaraju silne nevolje. U religiji i politici priznavanje greške znak je slabosti. Međutim, naučna praksa često je samo postepeno popravljanje grešaka koje su načinili prethodnici. Nauka napreduje tako što otkriva greške, a ne tako što ih sakriva. Majkl Faradej se nadao kako će se pokazati da su pogrešne sve njegove teze dok prođe pedeset godina od njegove smrti, jer će to biti prava mera stvarnog napretka nauke. Svaki pokušaj da se istrebe greške iz nauke odvijaće se na štetu „naučne metode“.
Nauka dejstvuje u samoj žiži napetosti između oprečnih sila. Mora biti spremna na to da će stvari krenuti pogrešnim putem, ali istovremeno mora biti opremljena mehanizmima za obelodanjivanje grešaka. Što je greška ozbiljnija, imaće ozbiljnije posledice i stoga mora biti brzo otkrivena. Koncept flogistona držao je hemičare u zabludi skoro ceo vek. Lično ne verujem da je zbog flogistonske teorije bio znatno usporen razvoj hemije. Ipak, naučnicima nimalo nije mila pomisao da mogu provesti radni vek zarobljeni u zabludama. U nauci se mora uspostaviti balans između konzervativizma – skeptičnog odnosa prema novim idejama – i inovacija, jer i jedno i drugo utiče na njenu dobrobit. Oni koji kritikuju nauku zato što ne prihvata verovanja a da ih prethodno ne podvrgne proveri (recimo, stav da postoji ekstrasenzorna percepcija), moraju da znaju: da nije tako, ne bi bilo nauke. Treba li da mislimo loše o kitu zato što nema krila?
Kad se nauka nađe u situaciji da odmeri otkriće koje samo što ne probije granice konvencionalnog mišljenja ali ne prelazi granice mogućeg, suoči se s teškim zadatkom – videti na koju stranu pretežu terazije. U ovom i narednom poglavlju detaljnije ću vam prikazati tri takva slučaja. Smatram da od ličnog stava zavisi gde će ko odrediti granice u šta može da veruje. Uvek ima onih koji su generali posle bitke pa kad se sve rasplete gordo izjavljuju: „Odmah sam ja znao da je to čista besmislica.“ Jedno je sigurno: te granice se suze čim posao bude gotov.
Tek poneki naučnik usudi se da dangubi u nejasnim oblastima na rubu nauke, jer je to nezahvalan posao. Mnogim naučnicima je gadno da pretresaju kosti odbačenih i ozloglašenih ideja i smatraju kako je bolje da ih ostave pod zemljom nego da osvanu ubrljani vezama s tim posmrtnim ostacima. Nije dobro boraviti u tim rubnim oblastima. Mnogo je opomena koje pokazuju kakav učtivi prezir čeka one koji dugo lutaju tim predelima. Naime, svako vreme poznaje osobe u naučnoj zajednici, nekada poštovane, koje su skupo platile to petljanje iza granice. Mape tih nedođija u naučnom svetu nisu izrađene. Krajnje racionalni naučnici ne misle da su ti prostori naseljeni zmajevima, nego smatraju da tamo obitavaju šarlatani i mistici nju ejdža. Nažalost, naučnici propuštaju da zapaze nešto važno: u tim nigdinama žive svi ostali ljudi, blaženo nesvesni toga gde su.
Veliki američki hemičar Irving Langmjur, eminentni naučnik, odvažio se da kritički osmotri te sive oblasti nauke. On nije publikovao svoje stavove, ali su ipak ostali sačuvani za naredne generacije. Zabeleženi su na snimku, doduše lošem, predavanja iz 1953. koje je održao u laboratoriji korporacije General Electric. Tada je govorio o karakteristikama po kojima se razlikuju nauka i „nauka o nečemu što nije“, misleći na naučne tvrdnje o nepostojećim pojavama. On je to nazvao patološka nauka. Ispostavilo se da je izučavanje vode izrazito podložno takvoj patologiji.
Langmjur je postavio šest kriterijuma na osnovu kojih se prepoznaje patološka nauka :
1. Fenomeni na kojima se zasnivaju tvrdnje jedva da su opazivi.
2. Intenzitet uzroka fenomena jedva se uočava; magnituda efekta ne zavisi od intenziteta uzroka.
3. Tvrdi se kako je posmatranje i merenje fenomena izvedeno izvanredno precizno.
4. Ponuđeno objašnjenje je izuzetno čudno i ne slaže se s prethodnim iskustvom.
5. Kritike se dočekuju ad hoc opravdanjima, često smišljenim momentalno.
6. Odnos između broja zagovornika i osporavatelja raste do otprilike 50:50 i onda pada na nulu.
Langmjur je definisao ove kriterijume nakon pregledanja primera senzacionalnih naučnih otkrića koja nikad nisu bila verodostojno ponovljena pa su stoga zaboravljena. Posebno se pozabavio n-zracima. Njih je 1903. godine „otkrio“ Francuz Rene Prosper Blondlo, uvaženi član Francuske akademije nauka. Te nove zrake navodno su emitovali ljudi, a uz to su imali još jedno posebno svojstvo: prolazili su kroz neke metale, a kroz neke nisu. Naposletku se pokazalo da je to proizvod Blondloove samoobmane. Svakako treba imati na umu da je njegovo „otkriće“ usledilo odmah posle istinskog otkrića Vilhelma Rentgena, a njegovi x-zraci su takođe vrlo osobiti. U ono vreme ljudima koji nisu u nauci podjednako su bili neverovatni i n-zraci i x-zraci. Langmjur je u svoje objašnjenje uneo dozu suvog humora:
Gledajte: trebalo je da n-zraci budu baš veoma važni zato što se već znalo da su x-zraci važni, a važni su i alfa zraci. Pošto su n-zraci bili negde između, i oni su morali da budu jako važni.
Međutim, oni nisu bili važni – bili su iluzija, besmisleno zamešateljastvo subjektivnih impresija i sklepanih objašnjenja. I perfektno su se uklopili u Langmjurove kriterijume za određivanje patološke nauke.
Langmjurovi kriterijumi su naučnicima korisne smernice za razlikovanje vredne nauke od one koja vodi u pogrešnom smeru. Ljudima koji se ne bave naukom deluju kao mistifikacija. Stiče se utisak da su proizvoljni. Svaki kriterijum može da se pojedinačno primeni na jasno definisane elemente naučnog kanona. Teorija relativnosti, a donekle i kvantna mehanika, radikalno su poljuljale same temelje fizike. Obe su nastale iz predvidljivih fenomena s granice ustanovljivosti, to jest iz odstupanja od klasične fizike. Naučnici, po ustaljenoj praksi, tvrde da su njihova merenja izuzetno tačna. Dalje, ad hoc odbrane pred kritikom nažalost nisu neuobičajene. Kao što rekoh, Langmjurovi stavovi o patološkoj nauci služe naučnicima kao opšta pravila, koja – tu se svi slažu – mogu da se primenjuju isključivo retrospektivno. Ali malo pomažu onima koji nisu u nauci. Ljude zanima zašto naučnici tako odlučno odbacuju neke ideje, a vrlo rado se bave nekima koje su tako fantastične kao ideja o kvantnom teleportovanju.
Nadam se da ću, otisnuvši se divljom bujicom, postići to da ću bar malo razjasniti neusaglašene poglede na svet koji sve više razdvajaju naučnike i one koji veruju da u svetu ima mnogo više toga nego što propisuju krute racionalne dogme. A opet, na kraju krajeva, svako će sam za sebe formirati svoje mišljenje.
Odlomak iz knjige Filipa Bola „Biografija vode“ u izdanju Heliksa i Centra za promociju nauke