Pesme sabrane u knjizi Solunski anđeo pisane su u poslednjih pet-šest godina. Često sam ih započinjala u hotelima i na aerodromima. Na takvim „nemestima“ provela sam mnoge sate u vreme turneja sa Černobiljskim jagodama, čije su objavljivanje 2005. godine pratila prevedena izdanja. Bila sam ponesena prijemom na koji je naišla moja knjiga sećanja, prijatno dezorijentisana u nepoznatim gradovima, ali i obuzeta osećanjem krivice zbog toga što sam privremeno napuštala „stražarsku dužnost“ na domaćem frontu. Industrijska buka svakodnevice retko pruža dovoljno tišine za pisanje. Ova putovanja, međutim, bila su obeležena periodima mirovanja kada sam bila sama, a suočena s večerima u kojima je trebalo govoriti o sebi pred ljudima koje nikada ranije nisam srela.
Kako je broj pesama počeo da raste, razmišljala sam o krivudavim stazama svoga života u pisanju. Istovremeno sam i potpuni novajlija u pesničkom poslu (Solunski anđeo predstavlja moju prvu pesničku knjigu) i iskusni pesnik na srpskom, svom maternjem jeziku. Sada su mi potrebne čitave nedelje da završim pesmu, a pre trideset godina, tek što sam zakoračila u svoje dvadesete, pisala sam obilato, objavljivala u jugoslovenskim književnim časopisima, i našla se čak i u nekoliko antologija.
U Černobiljskim jagodama opisala sam veče, negde oko svog dvadeset i trećeg rođendana, kada sam čitala svoje stihove na prepunom stadionu Jugoslovenske narodne armije. Bila je to jedna od onih socijalističkih manifestacija koje je televizija uživo prenosila u milione domova, posthumna proslava rođendana predsednika Tita. Tokom nekoliko sati ili dana, pre nego što sam se vratila u prostorije Znaka, studentskog književnog časopisa koji sam uređivala tih godina, mogla sam sebe smatrati „poznatim imenom“ u pesničkim okvirima: slava je relativna stvar.
Pošto sam se nastanila u Britaniji sredinom osamdesetih, postepeno sam prestala da pišem poeziju. Ta tišina bila je nešto što sam sama izabrala, i ni po čemu se ne bi mogla porediti s tišinom onih koji su ućutkani, ali nije bila bez sebi svojstvene tuge. Iako bih povremeno napisala poneki stih, želja da objavljujem na srpskom polako se gasila. Pre interneta, daljine su se činile stvarnijim. Često nisam ni znala da li je retka pesma koju bih poslala avionskom poštom u književne redakcije i ugledala svetlost dana.
Iako moj engleski nije bio loš, pisanje stihova na njemu činilo mi se u početku odvažnijim od hodanja na žici. U ovim vremenima seoba ima dosta romanopisaca koji pišu na drugom, pa čak i na trećem jeziku, ali takvih pesnika ima mnogo manje. Poezija je i dalje, u najvećoj meri, zanat za one upućene u porodične tajne. Možda zato što je potrebno tako mnogo vremena da se stekne potrebna gipkost izraza, „strana imena“ – ukoliko ih i ima u engleskoj poeziji – uglavnom pripadaju pesnicima koji su presađeni s porodicama u najmlađim danima, a ne onima koji su u novi jezik prešli kao odrasli ljudi.
Kada sam se nastanila u Britaniji, moj engleski bio je više nego dovoljno dobar da kupim voznu kartu, naručim piće u nekom pabu ili prelistam novine, ali se sećam sebe kako čitam Kraj ljubavne afere Grejema Grina i po nekoliko puta na svakoj stranici posežem za rečnikom ne bih li našla nepoznate reči. Redovi koji bi mogli da budu samo počeci pesama i ništa drugo počeli su da mi dolaze u misli na engleskom tek posle dvadeset godina života na ovim ostrvima. Trenutak se podudara s vremenom kada sam postala svesna da često sanjam na engleskom: taj jezik mora da je konačno dospeo do same srži moga bića.
Danas ponekad ni ne zapažam da li razmišljam na srpskom ili na engleskom, sve dok se reč ne ovaploti: dok ne progovorim, spustim pero na hartiju, ili prste na tastaturu kompjutera. Iako uglavnom zapisivane na engleskom, pesme u ovoj knjizi nastajale su često u međuprostoru u kome sam isprobavala reči i zvuke na oba jezika. Mnoge od njih i započete su u evropskom međuprostoru, u nemačkim, švajcarskim i austrijskim gradovima u koje sam često odlazila da obeležim neko od četrnaest nemačkih izdanja Černobiljskih jagoda, na pola puta između Engleske i Srbije.
Mogla bih, dakle, da kažem da se Anđeo pojavljuje „u prevodu autora“, ali to ne bi bilo sasvim tačno. Mogla bih isto tako da kažem da se sa engleskog vraća kući, ali je izmenjen dugim stranstvovanjem, prepoznatljiv najpre po ožiljcima na kolenima. Ako niko drugi, oni koji su sa mnom studirali Antičke poetike znaće o kakvim je ožiljcima reč.
***
Središte moje poetske imaginacije je prostor između Rilkeovog Duina i Kavafijeve Aleksandrije, i Balkan ostaje u samom srcu toga prostora. Na ove stihove uticali su Rusi, utoliko što verujem, kao Ahmatova i Cvetajeva u poeziji, ili Čehov i Babelj u prozi, da je – da bi se stekao uvid u dubine osećanja – potrebno pisati stilom bistrim kao voda. Tu su i srpski uticaji, pisci kao što su Laza Kostić, Miloš Crnjanski, Ivan V. Lalić, ili Isidora Sekulić. Velika imena iz male zemlje, oni donose odjeke koje svet možda i neće prepoznati, ali koji predstavljaju blistavi palimpsest preko kojega sam ispisivala ove svoje nesavršene stihove.
Poslednju pesmu na srpskom objavila sam – koliko znam – u Književnim novinama pre dvadesetak godina. Zvala se „Njegoš u Veneciji, drugi put“. Nisam sigurna da li bih je i danas poslala na transkontinentalno putovanje, ali već u naslovu prepoznajem neke od svojih trajnih opsesija. Od njih je – iako nije mala – možda najmanja sam Njegoš, iako njen naslovni junak. Mnogo su mi veće opsesije gradovi u srcu propalih imperija (London, Carigrad, Venecija…), gradovi koji tonu i trunu, nestale države i države u nestajanju. To su i razgovori sa Crnjanskim (čiji je „Njegoš u Veneciji“ implicitno „prvi put“) i Isidorom Sekulić, prethodnicom kako u promišljanju severa Evrope i Balkana, tako i u „dubokoj odanosti“. Ne osećam se njima ravnom, ali dozvoljavam sebi da s njima razgovaram. To činim i danas, i kada pišem na engleskom, i kada ne pišem ništa.
U engleskom okruženju, srpski pisci često su duhovi u sobi koje jedino ja vidim. Laza Kostić promiče kao senka kroz Veneciju, a Crnjanski piše „Lament nad Beogradom“ na obali La Manša, ne tako daleko od kuće u kojoj sam provela prve mesece u Ujedinjenom kraljevstvu. „Nije La Manš, nego Engleski kanal“, ispravljao je moj muž, šaleći se, moju francuski orijentisanu srpsku geografiju. Crnjanski je pisao na Kuden Biču, a ja u Raju: to su imena koja kao da je neki engleski bog slučaja dao malim primorskim mestima da bi u srpskoj transkripciji naglasila težinu njegovog stranstvovanja i opasnu lakoću moga. Kuća u kojoj sam živela bila je okružena poljima ječma. Za radnim stolom često nisam znala da li čujem belutake koje kotrljaju vode okeana u daljini, ili zlatne stabljike žita na vetru. Da li se samo meni čini da se u ritmu „Lamenta“ valjaju spori i teški talasi Atlantika, u beskrajnom plavom krugu nemogućeg povratka u neki raniji Beograd?
Nadam se, ipak, da je ovo engleska knjiga u istoj onoj meri u kojoj je srpska i balkanska. Toliko stihova u njoj bavi se mojim pokušajima da naučim da govorim, volim i pišem poeziju na engleskom, mojim životom u današnjem Londonu. Ja sam rodila dete i jedno vreme bila na ivici smrti u Londonu. U onoj meri u kojoj se ovaj grad može znati, znam ga bolje od bilo kog drugog mesta na svetu. Nedostaje mi kada nisam u njemu. Taj potmuli bol dvostruke nostalgije predstavlja žeđ koju nije moguće utažiti, ali obeležava granice moga osećanja pripadnosti.
Solunski anđeo je lična zbirka, ne u autobiografskom smislu – mada deo jeste neizbežno autobiografski – već u prisnosti s kojom želi da povede čitaoca na životno putovanje koje počinje i završava se u Makedoniji leta 1980. godine. Iako su pesme intimne, one reaguju na politiku sveta oko nas: na iskustvo putovanja i seoba, rata i raspada, na bol izgubljenih jezika i kultura koje je osetila generacija rasuta u egzilu.
Ja nisam političko biće, ali teško bih mogla da ne budem svesna struja koje su ostavile duboke tragove na istoriji moje porodice. Anđeo iz naslovnog ciklusa je tako anđeo istorije (koji leti u budućnost sa očima okrenutim u prošlost, kako ga je naslikao Paul Kle), ali je isto tako anđeo porodice i ljubavi koja me je pratila u putovanju na sever. Moji roditelji, i roditelji mojih roditelja, živeli su u šest ili sedam različitih zemalja i carstava ostajući, pri tom, manje više na istom mestu. U poređenju s tim, moje iskustvo emigranta čini mi se nezanimljivim.
Kao grad, Tesaloniki predstavlja jedno od onih kompleksnih, višeslojnih mesta koja su mikrokosmosi Balkana, s bogatom istorijom koja se često prenosi u nekoliko međusobno sukobljenih verzija. Čak i činjenica da na engleskom koristim pomalo arhaično ime ovog grada, Salonika (ime iz engleskih knjiga koje su učinile da zavolim njegovu prastaru melodiju), nije bez svojih zamki. Solun (kako ga odvajkada znam na maternjem jeziku) istovremeno predstavlja centralnu tačku fronta koji je odlučio srpsku sudbinu u Prvom svetskom ratu, i scenu na kojoj se odvijao jedan lični i porodični trenutak.
U mojoj mašti prepliću se različite vizije Soluna: Solun koji je, s Trstom, za moju generaciju Jugoslovena često predstavljao „prvo inostranstvo“; pravoslavni Solun iz koga potiče azbuka na kojoj pišem; sefardski grad iz knjige Leona Skijakija Zbogom Solunu koju mi je poklonio jedan engleski pisac uveren da je reč o „mom svetu“; polazište pisama sa Solunskog fronta na kome su engleski preci moga sina, oficiri tek izašli iz studentskih slušaonica Kembridža, ratovali rame uz rame s njegovim srpskim precima.
Solun je, takođe, i kapija Makedonije, područja koje Rebeka Vest, jedan od onih autora koji su ostavili dubok pečat na svet moje imaginacije, opisuje kao „ključ za razumevanje Balkana“. „Makedonija je zemlja koju sam oduvek videla između sna i jave“, napisala je u Crnom jagnjetu i sivom sokolu. Pejzaži Makedonije, primetila je, predstavljali su odjek urođenih formi i boja njene mašte.
Razmišljala sam o njenim rečima dok sam plivala na Ohridskom jezeru pre nekoliko leta, plutajući na površini azurno plave vode oko rta na kome se uzdizao manastir Svetog Nauma, star više od hiljadu godina. U glavi je počela da mi se stvara pesma, ali je čak i imenovanje zemlje o kojoj sam želela da pišem predstavljalo izraz političkog opredeljenja. Bivša jugoslovenska republika Makedonija i Grčka sporile su se – i dalje se spore – oko prava novonastale nezavisne države na makedonsko ime.
U daljini videla se Ohridska tvrđava, okićena zastavama jarkih boja. Nosile su sporni simbol Makedonije, sunce iz Vergine, simbol dinastije Filipa i Aleksandra. Albanska granica bila je tako blizu da sam gotovo mogla da je dodirnem rukom dok sam plivala. Oko mene je sve bilo bezvremeno i gotovo nepodnošljivo lepo: hiljadugodišnje crkve koje su krasile ivice jezera, planine koje su se strmoglavo uzdizale iz vode, bele uvale kao polumeseci noktiju koji se grčevito drže obale, sela razbacana na obroncima iznad njih. Ali tu je bio i dubok predosećaj nečega što dolazi s teretom istorije, i čeznula sam da pobegnem od tog znanja. Želela sam da pišem o Makedoniji a da ne moram da brinem o tome kako da je nazovem a da nekoga ne povredim, ali to se činilo nemogućim. Videla sam Rebeku Vest kako posećuje isto ovo mesto, kako se penje uz stepenice prema Svetom Naumu, i imala sam jak osećaj da je ona nekako stvarnija, prisutnija na tom mestu nego ja, iako sam ja plivala u njemu: da je godina zauvek 1936.
Odlomak iz knjige Vesne Goldsvorti Solunski anđeo, Arhipelag