Ima nekih reči koje se malo pominju u medijima, iako su u realnom životu i izgledne i sveprožimajuće. Jedna od njih je reč stečaj, veoma malo korišćena prošle nedelje. Pored ekonomista koji nas upozoravaju da državi preti bankrot ili stečaj svako malo, prošle nedelje je obnovljena i priča o odlasku u stečaj nekih ili bolje rečeno mnogih preduzeća koja su godinama u procesu restrukturiranja. Prema odluci Ustavnog suda država će od 15. maja ove godine prestati da štiti preduzeća u restrukturiranju, kojih je ukupno 153. Domaći sindikati zbog ovakve odluke prete štrajkovima, jer smatraju da će velika većina njih bez državne pomoći otići u stečaj.
Istovremeno, Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), koji predstavlja predvorje stečaja, zapravo „poslednju šansu“ da problematično preduzeće pokuša da posluje u plusu i izbegne stečaj i eventualnu rasprodaju imovine, prostao je najomiljenije rečenje za naša velika privatna preduzeća koja su se našla u problemima, a zapošljavaju oko 5.800 radnih mesta.
Među najvećim firmama koje su izabrale UPPR su koncern Farmakom Miroslava Bogićevića koji je posle priznavanja duga poveriocima od oko 400 miliona evra, u uslovima UPPR počeo polako da postavlja na noge neka od svojih preduzeća, između ostalog Mlekaru Šabac, Fabriku akumulatora Sombor i jedna od rudnika, odakle polako i u malim iznosima namiruje poverioce prema unapred utvrđenom planu, koji je obavezan da bi se UPPR uopšte odobrio. I mnoga druga slična preduzeća već su izabrala UPPR: među njima su Luka Beograd, Gemax, Interkomerc i Zekstra, da pomenemo samo neke. U štampi se pominju različiti scenariji o budućnosti ovih firmi, a javnost pomno prati razvoj situacije jer je reč o tajkunima koji su tokom prethodne decenije rado za male pare kupovali državno i zadružno zemljište upravo preuzimanjem poljoprivrednih preduzeća u stečaju i ne samo to nego i firme u procesu privatizaciji i sve drugo što je u tom trenutku na tržištu bilo dostupno i jeftino.
Tako su od nekog glavnog biznisa uskoro ušli u vode koje su im bile i nepoznate i organizaciono, stručno i na na svaki drugi način prevelik zalogaj za njihove sposobnosti.
U nedavnom razgovoru za Nin predsednik Izvršnog odbora Erste banke Slavko Carić „da bi u Srbiji mogao da se primeni hrvatski recept“. Naši susedi su u oktobru 2012. usvojili zakon po kome svaka firma čiji je račun blokiran duže od 60 dana mora da krene u postupak predstečajne nagodbe, a svi poverioci imaju rok od 90 dana da se dogovore da li će svoja potraživanja reprogramirati, deo možda i otpisati ili pretvoriti u kapital, piše Nin. Ukoliko se nagodba ne napravi u tom roku, firma automatski ide u stečaj, vlasnici ostaju bez kapitala, a poverioci se naplaćuju iz stečajne mase.
Teorijski, stanje UPPR može da traje godinama, odnosno sve dok su banke i drugi poverioci spremni da trpe takvo stanje, odnosno sve dok imaju više očekivanja da će prihodi koje bi pmogli ostvariti iz rada preduzeća u UPPR biti veći od onih koje bi ostvarili ako bi preduzeće bit likvidirano, a imovina rasprodata. Zainteresovanih kupaca inače ima dosta.
Zapanjujuć je podatak da je dosad u Srbiji samo jedna firma, Futura plus, uspela da izađe iz stečaja, i to posle četiri i po godine.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.