U vreme predizbornih kampanja, partije koje su u tehničkom mandatu teže da potpišu što više ugovora različite obaveznosti sa potencijalnim investitorima, ne bi li birače uverile da rade na otvaranju novih radnih mesta. U ne malom broju slučajeva takve epizode kasnije dobijaju epilog na stranim arbitražama i povlače plaćanje visokih odštetnih zahteva od novca poreskih obveznika. Proveru firmi koje nameravaju da u Srbiji ulože novac najčešće rade timovi po nadležnim ministarstvima, i SIEPA, ali vladu ponekad iznenade i novinari koji jednostavnom pretragom po internetu otkrivaju rejting navodno uglednih partnera.
Samo nekoliko dana nakon što je ministar građevine Velimir Ilić potpisao memorandum o saradnji sa Arunom Ramsvarupdži Pančarijem, vlasnikom firme „Global Capital Advisors Management“ (GIDC), grupa novinara iz jedne beogradske redakcije otkrila je da je naš poslovni partner u Emiratima ima izvesnih poslovnih problema. Jednostavnom pretragom podataka po Internetu kolege su saznale da je Pančarijevoj drugoj kompaniji „Pan Asia Advisors“ tamošnja komisija koja nadzire tržište hartija od vrednosti zabranila da se narednih deset godina bavi tim poslom. Povod za ovakvu vrstu kazne bilo je to što je Pančarijeva firma, zloupotrebljavajući informacije, trgovala akcijama šest indijskih kompanija mimo zakona.
Memorandum o saradnji sa kompanijom GIDC – zajedničkom firmom Vlade Srbije i kompanije „Global Capital Advisors Management“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koja će, kao je najavio Ilić, sa 15 do 20 miliona evra finansirati izradu projektno-tehničke dokumentacije za gradnju Koridora 11 od Požege do Boljara, u dužini od 107 kilometara, potpisan je pre mesec dana. Ministar je najavio i interes GIDC da investira u projekte kao što su Kargo centar Lađevci, u stanogradnju, turizam, autoputeve i agrobiznis po istom modelu gde bi novac bio obezbeđen kroz finansiranje iz zajedničkog Fonda.
Ovo nije jedini slučaj koji nameće jednostavno pitanje – ko i kako u Srbiji proverava rejting i ugled potencijalnih ulagača? Naime, u vreme prethodne izborne kampanje, jedna od glavnih investicija o kojoj se pričalo bila je izgradnja najvećeg solarnog parka na svetu vrednog 1,7 milijardi evra, ali je umesto toga, zbog navodnog neispunjavanja ugovora, od firme „Sekjurum ekviti partners“ dobijeno obaveštenje da je ova firma pokrenula postupak pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Londonu (LCIA) sa odštetnim zahtevom u visini od 160 miliona dolara a zatim je isti takav postupak pokrenut i pred sudom u Vašingtonu. Ta firma registrovana je na Malti i nekoliko drugih of šor oblasti, što je takođe bilo lako proveriti običnim guglanjem. Iz oskudnih informacija na njenom vebsajtu ne može se ništa zaključiti o njenom iskustvu u ovom poslu. Uz to, guglanje navodi na indicije da je ovaj investitor slične poslove pokušao da realizuje u još nekim državama, ali bez uspeha. Između bivših ministara, koji su u ime ministarstva prostornog planiranja i životne sredine i ministarstva za ekonomiju tada najavili (kako oni tvrde potpisivanje „neobaveznog pisma o namerama“) – i ministra energetike u novoj (sada tehničkoj) vladi – razmenjene su međusobne optužbe o krivici za sklapanje štetnog posla, što nimalo neće uticati na mogući ishod tužbe. Naime, prema informacijama sajta Intelinjuz, oba sudska spora trebalo je da počnu 29. januara ukoliko strane ne postignu dogovor oko vansudskog poravnanja. Naime, Sekjurum (ovog puta sa sedištem u Luksemburgu) i njegova firma One Giga Solar Park Incubator nude da povuku tužbu ukoliko im Srbija isplati 40 miliona dolara odštete. Iz Međunarodnog arbitražnog suda u Londonu dobili smo mejl u kojem se kaže da zbog poverljivosti sporova nisu u mogućnosti da demantuju ali ni da potvrde da je ročište održano. Predstavništvo „Sekjurum ekviti partnersa“ u Beogradu je, sa druge strane, zatvoreno. Pozivom na telefonski broj saznali smo da se kompanija iselila iz poslovnog centra Ušće, a mejl adresa je deaktivirana.
Poslao me…
„Kod nas se investicije uglavnom dogovaraju po kabinetima. Dok smo bili u Vladi to je u najvećem broju slučajeva išlo preko kabineta prvog potpredsednika Aleksandra Vučića“, kaže naš sagovornik, saradnik bivšeg ministra privrede Saše Radulovića koji je želeo da ostane anoniman. Naš drugi izvor, bliski saradnik bivšeg premijera Mirka Cvetkovića, tezu da se investicije dogovaraju po kabinetima delimično potvrđuje: „Za potencijalne zainteresovane investitore uglavnom smo saznavali na sednicama Vlade. Informacije su uglavnom stizale kroz neki predlog tadašnjeg ministarstva privrede. Provera investitora je samim tim bila u opisu njihovog posla. Naravno, i mi smo u Ministarstvu finansija samoinicijativno obavljali neke vrste pretraga o potencijalnim ulagačima“, kaže naš sagovornik.
U Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) kažu da oni svoje investitore višestruko proveravaju. „Osnovna je stvar kad se uspostavi kontakt s investitorom, da se proveri kompanija. Prvo se proverava veb-sajt, pa onda i druge firme s kojima sarađuje, a koje su iz iste zemlje i sektora. Od velike važnosti je i da li je kompanija prisutna u zemljama regiona i kako posluje. Takođe, temeljno se čitaju i godišnji finansijski izveštaji koje potencijalni partneri objavljuju. Na kraju, potrebno je i da se ode na lice mesta, da se na terenu vidi ko su ti ljudi. Mi smo odlazili u Indiju kad su pokazali interesovanje za izgradnju IT parka u Inđiji, „ kaže Aleksandar Miloradović, savetnik u SIEPA.
Međutim, ne stigne svaki zahtev o potencijalnom ulaganju u ovu agenciju. „Mi smo uglavnom nadležni za investicije manjeg obima, obično u sektoru industrije, najčešće za mala i srednja preduzeća“, kaže naš sagovornik. Velike investicije, dodaje, najčešće ne idu preko nas.
Time se da se time bave specijalni timovi, koji se za tu svrhu obično formiraju u Ministarstvu energetike ili, recimo, u Ministarstvu građevine. „U takvim slučajevima upit najčešće ne ide preko nas. Naravno, događa se da resorno ministarstvo nama prosledi dopis da „proverimo“ određenog investitora i tada se mi uključujemo. Moguće je i da nas uključe u radnu grupu, gde mi opet dajemo svoj doprinos“, kaže Miloradović.
Postojao je još jedan problem kada je o ovoj agenciji reč, i koji je u značajnoj meri vezivao ruke zaposlenima. Jer, na inicijativu bivšeg ministra privrede Saše Radulovića, SIEPA je trebalo da bude ukinuta. U tom periodu ovu instituciju su obično zaobilazili upiti iz resornog ministarstva. Na primer, kompanija „Global Capital Advisors Management“ iz Emirata nije prošla proveru u ovoj agenciji. SIEPA je bila u nekoj vrsti vakuuma, a u međuvremenu ju je bivši ministar privrede Radulović optužio da nije dobro kontrolisala koliko su zaista ispunjavane obaveze koje su preuzeli neki investitori koji su dobili subvencije vlade za otvaranje radnih mesta.
Iako su Zakonom o budžetu za 2014. godinu za SIEPA predviđena sredstva samo do marta, sada je i zvanično potvrđeno da se od gašenja odustalo. U svakom slučaju, upiti o potencijalnim investitorima u ovom periodu, sasvim sigurno, u agenciju su stizali manje nego što je to ranije bila praksa.
Nebojša Ćirić, bivši ministar privrede u Vladi premijera Mirka Cvetkovića, ističe da se rejting investitora u njegovo vreme proveravao na nekoliko načina. „Slali smo i upite ka stranim ambasadama, konsultovali i Ministranstvo inostranih poslova, veliki deo posla obavljala je i SIEPA a ponekad, ako je bilo potrebe, rađene su i bezbednosne provere. Tada su postavljeni i ekonomski atašei pa smo i njih kontaktirali. Nije postojala jedna institucija koja se time bavila. Smatram i da ne treba da postoji, jer nema potrebe gomilati administraciju, ako mogu da se iskoriste postojeći resursi“, smatra Ćirić.
On kaže da je veoma važno da se, naročito u poslovima koji predviđaju zajedničko ulaganje države i stranih partnera, obezbede čvrste garancije. On podseća na primer „Zambera“ koji je potpisao ugovor sa „Jumkom“ iz Vranja. Iako je od agencije SIEPA ova kompanija dobila bespovratna sredstva na ime otvaranja 3.000 radnih mesta, ugovorne obaveze nisu ispunjene. Država je, ipak, uspela da naplati bankarsku garanciju, u iznosu od tri miliona evra, koliko su bili i podsticaji koje smo dali investitoru.
Šta je najbolja garancija?
Zoran Đorđević, direktor konsultantske kuće „Ju bild“ kaže da je najbolja vrsta provere investitora poštovanje standardne procedure – traženja bankarske garancije. Onog trenutka kad ulagač nema da položi bankarsku garanciju on, na neki način, biva razotkriven. Tako se ozbiljni investitori razlikuju od onih neozbiljnih.
„Mogu se pročešljati finansijski izveštaji kompanija i to, naravno, nije sporno. Ali treba znati da je ponekad moguće i našminkati bilanse i bonitet. Jedino banka ima precizne uvide u račune svog klijenta. I ako garancijom stane iza tog ulagača, onda država nema razloga da sumnja. Kad se polože garancije, priča je čista. Čak i u slučaju bankrota firme, kao što se dogodilo sa Alpinom, na primer, sredstva je moguće naplatiti ako postoje garancije“, kaže Dorđević.
On podseća na slučaj „Komiko oil“ koji u nekoliko navrata nije pribavio bankarsku garanciju za izgradnju Rafinerije u Smederevu. Iako je investitor ostavljao ozbiljan utisak zbog višegodišnjeg insistiranja da uloži novac, uprkos suprotstavljanju lokalne samouprave, kad je trebalo da se položi bankarska garancija – sve maske su pale. Tako se izjalovila priča o jednoj od najvećih investicija u tom delu zemlje.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja se ne slaže s njim. Prema njegovim rečima, postoje neki poslovi gde nema razloga od investitora tražiti bankarsku garanciju. „A i ta vrsta obezbeđenja nije svemoguća. Jer, postoji i takozvana činidbena garancija, koja predviđa da naša država mora da ispuni određene uslove, da bi novac bio isplaćen. U tom slučaju ne pomaže mnogo takva vrsta obezbeđenja, ako svoj deo posla nismo uradili“, kaže naš sagovornik.
Najbolje je, kaže, raspisati tender, pa izabrati najbolju ponudu. Problem, je međutim, što vrlo često kod nas politički dogovori i pogodbe igraju važnu ulogu. Zato je bitno da taj proces bude što transparentniji, kako bi se izbegle neprijatnosti u budućnosti. On navodi primer projekta „Beograda na vodi“ koji, prema njegovim rečima, nije u skladu sa urbanističkim planom – naročito, u onom delu koji predviđa izgradnju tornja koji 60 metara ulazi u Savu. To nigde u svetu ne ide tako, kaže Kovačević. Prvo se donese urbanistički plan, zatim raspiše tender i izabere najbolja ponuda, dodaje. Kod nas vrlo često stvari idu obrnutim redom, navodi on.
„Jer, kako to da se baš nama desi da naiđemo na lošeg partnera, da potpišemo loš ugovor, pa da izgubimo i na sudu. Mislim da je najpre reč o tome da nemamo dovoljno kompetentnih ljudi u ministarstvima na odlučujućim pozicijama“, smatra Kovačević.
Njegov kolega Mahmut Bušatlija, konsultant za strana ulaganja, kaže da je problem što kod nas ne postoji institucija za merenje rejtinga kompanija. To može da se uradi agažovanjem konsultantskih kuća koje uz izvesnu nadoknadu proveravaju kredibilitet potencijalnih partnera. U situaciji kada se u nekoliko ministarstava po potrebi radi taj posao, propusti su mogući. On podseća da je u nekadašnjoj SFRJ Narodna banka Jugoslavije imala tim koji se bavio procenom rejtinga potencijalnih partnera. Sa raspadom zemlje, to je ukinuto. Prema njegovom mišljenju, najbolji način provere rejtinga firme ako je reč o akcionarskom društvu koje je listirano na nekoj velikoj svetskoj berzi, jeste čitanje redovnih izveštaja takvih kompanija koje su one u obavezi da objavljuju, a i tržište kapitala cenom akcija, takođe, daje najbolju ocenu koliko neka firma vredi.
Anka Milivojević B&F 105