Između razumnog procenjivanja osobina kandidata za posao i radnog učinka zaposlenog i brutalnog nadzora nad najintimnijim trenucima zaposlenog na radnom mestu i van njega, u Srbiji nema ko da povuče crtu. “Većina važnih pitanja obrade ličnih podataka u oblasti radnih odnosa nije uređena zakonom već, suprotno Ustavu i zakonu, u najboljem slučaju, podzakonskim aktima”, kaže Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. „Pristanak“ koji posmatrani vrlo često daju, je najčešće rezultat potpune neravnopravnosti u odnosu na poslodavca.
Tridesetogodišnja T.K. je kao administrativac radila u jednom beogradskom srednjem preduzeću gde je poslodavac postavio kamere po svim hodnicima i zajedničkim prostorijama, a jedna od njih je bila i u kuhinji. Često je posmatrao ljude kako jedu, odnosno koliko dugo jedu.
„Ako bi vam se desilo da ste počeli da jedete u isto vreme kao i neki drugi kolega, ali ste završili posle njega dobijali biste opomenu, koja je bila bitan faktor pri odlučivanju o tome ko će dobiti otkaz… Taj čovek je zaista mrzeo sporost pa je nadgledao i kojom brzinom zaposleni prolaze hodnicima.. Postalo je tragikomično koliko ljudi jure kroz hodnike u preduzeću da bi njihov poslodavac imao utisak da su izuzetno vredni”, kaže T.K. Razlog zbog koga se mnogi nisu žalili leži možda i u tome što je zaposlenima koje želi da zadrži u firmi, poslodavac davao kredite kojim ih je vezivao da tu ostanu, ćute i trpe.
Interes za privatne prilike tražilaca posla, i ponašanje zaposlenih na radnom mestu, star je koliko i institucija najamnog rada. Pojavom velikih baza podataka (Big Data), međutim ne samo da se modernizovao način obrade podataka, već se promenila i sama priroda podataka koju je moguće obrađivati.
U društvu koje ohrabruje iznošenje ličnog života u javnost, kandidati za posao i zaposleni, učešćem na društvenim mrežama sami snabdevaju poslodavce mnogim detaljima iz svog života: bračnim statusom, planiranjem porodice, imovinskim stanjem, zdravstvenim i međuljudskim odnosima u porodici i političkim afinitetima. Oni drugi koji nemaju fejsbuk ili tviter nalog pak, procenjuju se kao ljudi „koji imaju nešto da sakriju“.
U takvoj atmosferi a u nedostatku zakonskih kočnica poslodavci postaju sve invazivniji. S.M., devojka koja je svoja redovna primanja htela da upotpuni honorarnom zaradom u fitnes industriji, navodi da su je na razgovoru za posao pored standardnih pitanja o dečku i poslednjoj svađi koju je imala, na kraju pitali i da li veruje u Boga i da li slavi slavu. Kada im je rekla da je ateista, više je nikada nisu nazvali.
Tehnološki skok kojem svedočimo, (praćen „običnijim izumima“ poput kamera za vizuelno i zvučno nadgledanje zaposlenih, beleženje prisustva na poslu, i skeniranja lične korespondencije) doprinosi jednom ogromnom socijalnom projektu „koji će transformisati način na koji živimo, radimo i mislimo“, pišu Viktor Mejer -Šonenberg i Kenet Cukier, „a čije ishodište će biti poznato verovatno tek za desetak godina“.
Sa povećanjem broja podataka promenio se i način rada i kadrovski sastav odeljenja za ljudske resurse. Pojavio se „people analytics“, neprevodiv termin koji obuhvata prikupljanje i statističku obradu različitih podataka o kandidatima za posao i zaposlenima. Otuda u velikim a sada i manjim kompanijama sve više zaposlenih u HR odeljenja dolazi iz IT sektora. Analize ovakvih podataka trebalo bi da pomognu u boljem osmišljavanju organizovanja kompanija i njenih ljudskih resursa, ali vrlo često zapravo klize u drugu krajnost.
Dovoljno je samo u Gugl pretraživač ukucati reči “poslodavci špijuniraju” – pa da ispod ponuđenih naslova iskoče i oglasi za najbolju opremu za špijuniranje. U našoj zemlji se dnevno proda oko 100 ovakvih uređaja za ličnu upotrebu. Kupci su najčešće “obični ljudi” a ne detektivi, i to uglavnom radi praćenja bračnih partnera, dece ili svojih zaposlenih. Najskuplji je softver za uhođenje ajfona, koji košta 390 evra zato što „hvata“ sve razgovore u svom okruženju i šalje prikupljene podatke (snimljene telefonske razgovore, primljene i poslate poruke, GPS lokaciju, listing poziva) na mejl korisnika. Pomoću njega se može i retroaktivno špijunirati tj mogu se vaditi kompletni podaci iz nečijeg telefona godinu dana unazad, pa čak i sve poruke i fotografije koje su izbrisane. Novinarima Pressa jedan trgovac ovom opremom priznao je da su najčešći kupci ovakve opreme “poslovni ljudi, privatne i državne firme”.
U malim mestima u Srbiji međutim poslodavcima nije potrebna ovako sofisticirana oprema jer u svakom mestašcetu živi bar jedna “radio Mileva”, tj osoba koja voli da zna sve što se dešava i da to prenosi dalje. Kada je radila kao anketarka, studentkinja S. T. je u selu u blizini Beograda razgovarala sa radnicom u lokalnoj bakalnici o njenim uslovima rada. Iako se i sama na poslovima anketarke i promoterke suočavala sa popunjavanjem upitnika koji zadiru u privatnost (sa pitanjima o bračnom statusu ili o trajanju ljubavne veze) S. T. je bila zapanjena pričom mlade radnice u maloj seoskoj prodavnici kojoj gazda brani da izlazi uveče jer ne želi da se priča po selu da kod njega radi “takva devojka”. Radeći istu anketu, naša sagovornica je saznala i da vlasnici i menadžeri trafika često postavljaju kamere i prislušne aparate u svoje objekte “iz poslovnih razloga” a potom preslišavaju zaposlene o njihovim telefonskim ili razgovorima sa klijentima.
“Poslodavci obrađuju enormnu količinu ličnih podataka bez prepoznatljive svrhe i opravdanja, uključujući i biometrijske lične podatke, ali i osetljive podatke kao što su na primer lekarske dijagnoze ili podaci o osuđivanosti,” kaže Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
To potvrđuje K.L., zaposlena u jednoj stranoj banci koja svojim uposlenicima plaća privatnu zdravstvenu zaštitu. “Svaki put kad tamo odem kod doktora, HR odeljenje u mojoj firmi dobija dopis o poštedi, odnosno o bolovanju, sa mojom detaljnom anamnezom”, priča K.L.
“Zbog ovakvih slučajeva, vrlo je važno da se zakonom utvrde jasna pravila u vezi sa obradom ličnih podataka u oblasti radnih odnosa“, kaže Šabić. „Pri tome je nužno uvažavati to da privatnost na radnom mestu mora biti bitno smanjena, ali i to da ona ne prestaje da postoji. S tim u vezi podsetiću da je u praksi Evropskog suda za ljudska prava izgrađen koncept „razumno očekivane privatnosti“ koji bi trebalo da važi i za naše poslodavce kao i da je u Kodeksu Međunarodne organizacije rada izražen zahtev da se vrsta i broj ličnih podataka koji se obrađuju svede na najmanju moguću meru, na one podatke čija je obrada apsolutno nužna i opravdana svrhom“, kaže Šabić.
U kršenju prava na privatnost kandidata za posao i zaposlenih, Srbija nije izuzetak u odnosu na evropsku praksu. Razlika nastaje kad se zloupotreba otkrije.
Na primer, francuska podružnica poznatog švedskog proizvođača nameštaja Ikea-e završila na sudu zbog provere da li je njihova uposlenica Virdžin Polin sa razlogom na bolovanju a zbog koje je unajmila i privatnog detektiva koji je sakupio sve bitne podatke ove žene – broj zdravstvenog kartona, broj mobilnog telefona, detalje vezane za njen bankovni račun, pa čak i sken njenog pasoša, na osnovu kojeg je i zaključeno da je za vreme bolovanja putovala van zemlje. Tokom suđenja otkriveno je da je Ikea isti metod provere koristila i za neke druge zaposlene, pa čak i za klijente. Cena po „obrađenom dosijeu“ bila je u proseku 80 evra.
I nemački Lidl, trgovinski lanac koji uskoro treba da izgradi prodajne objekte u Srbiji, optuživan je da je pod izgovorom da nadgleda zaposlene kako bi sprečio krađu robe, zapravo prikupljao informacije o njima. Detalji ovog slučaja su veoma bizarni – Lidl je navodno imao postavljene kamere u toaletima tako da su njegove radnice sa kacigama i kapama odlazile da obavljaju svoje fiziološke potrebe. Nemački mediji su objavili delove navodnih Lidl-ovih izveštaja, u kojima piše ko je o čemu pričao sa kolegama, kome očajnički treba novac i zbog čega, ali i ko se druži sa narkomanima ili ko ima i na kojim mestima tetovaže. Takođe je bilo i medicinskih izveštaja o zdravlju zaposlenih pa čak i o tome ko neuspešno pokušava da zatrudni.
U oba slučaja u Lidlu i Ikea-i su, osim nepovoljnih presuda, pljuštali i otkazi, a kod nas su zloupotrebe, čini se, postale samo jedna u nizu neprijatnosti na koje radnici zažmure na oba oka kako bi zadržali svoj posao.
Tekst je objavljen u februarskom broju #104 časopisa „Biznis & Finansije“