“S ovom predstavom dešavaju se drugačije stvari nego inače. Obično publika, po završetku igre, odlazi svojim kućama i nastavlja svoj svakodnevni život. Ali, posle ove naše predstave, mnogo smo puta imali prilike da vidimo kako posetioci, kad padne zavesa, nisu želeli da izađu. Ostali bi u zatvorenom prostoru u kojem se plesni komad odigravao, želeći da nastave komunikaciju s nama. U pitanju je suočavanje sa samim sobom, sa granicama koje nam nameće naša misao, život, ili zatvorski zidovi“. Ovako je koreograf Buba Landrij Čuda na konferenciji za štampu opisao predstavu “Šaputanja” koju plesna kompanija “Malka” iz Grenobla, u okviru 11. Beogradskog festivala igre, izvodi 1. aprila u 20h u Kulturnom centru u Pančevu. Beogradska publika imaće priliku da vidi ovu predstavu 2. i 3. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu.
“Kada sam prvi put posetio zatvor, pre skoro 10 godina, dogodila se ta čudna stvar, zapravo veoma iskrena stvar, objasnio je Čuda, kada je prvi put postavljen ovaj plesni komad 2010, godine. “Čim sam se našao među zatvorenicima, poželeo sam da pobegnem i vidim šta se dešava napolju. Posle prvih sati, prvih intervencija, otvorio sam diskusiju uz pomoć igre, teksta i pokreta. Odmah sam shvatio da igra zatvorenicima mnogo znači, da je ona kiseonik u vazdušnoj komori zatočeništva. Za njih je iskustvo igranja bilo mnogo vrednije od jednostavnog kretanja, znojenja, uključivanja i konzumiraja nekog sporta. Ove radionice su bile prostor za disanje, gde su oni mogli da govore svojim telima, slobodno… Otvoren prostor u kome su tela mogla da se izraze, dokažu da i dalje postoje. Zatočeništvo je u nečijoj glavi, u nečijem telu, između zidova. Kako se telo ponaša kada se oseća sputano, kada spozna da više ne diše, da više ne sanja… da se više ne nada?”
Evo još nekoliko rečenica sa kojima je Čuda opisao komad koji će, od danas do četvrtka, publika u Pančevu i Beogradu moći da vidi:
„Zbog toga što i zidovi kriju priče koje teže da budu ispričane, priče pune znoja, priče duša u zarobljeništvu… Zbog toga što je vika zatvorenika samo šapat za slobodne… Zbog toga što većina zatvorenika spas nalazi u pisanju, kao vrsti mentalnog bega, slobode i izraza… Predivni, uznemirujući tekstovi nastali su u zatočeništvu. Nekima želim da uzvratim gestom, da za njih pronađem određeni pokret… Sputana tela, tela koja se nadaju, tela koja igraju. Igra patnje, radosti, prijateljstva, požude, očekivanja, vere… igrati za druge, igrati za sebe samog. Igrati za slobodu duha, igrati kako bi se prešao onaj zid koji sprečava uživanje u sunčevoj svetlosti. Biti u mogućnosti da ugreješ istrošenu kožu, ili jednostavno biti u mogućnosti da popiješ kafu napolju… Uz igru, na poetski način, mi iznova prizivamo tu neverovatnu potrebu stvaranja prolaza između “zatvorenog” i “otvorenog” sveta…“
“Kada su zatvorenici prvi put videli ovu predstavu inspirisanu njihovim životom, u njima se probudio osećaj teskobe – shvatili su da sam neke stvari koje su mi rekli shvatio i prihvatio kao svoje. To je nešto što je ih je, u početku, zbunilo. Početna zbunjenost naknadno je prerasla u jednu vrstu zadovoljstva”, objasnio je Čuda novinarima okupljenim u Nacionalnoj fondaciji za igru u Kolarčevoj. “Nikola Mažu (igrač) i ja pokazivali smo im kako smo njihova iskustva pretopili u našu koreografiju”.
Poput mnogih hip hop koreografa, Buba Landrij Čuda je samouki igrač. Vremenom, on je otkrivao ostale plesne forme, savremenu igru i kapoeru. Sa još jednim umetnikom svoje generacije pokreće 1995. Kompaniju Aca. Već sa prvom predstavom izborili su se da trupa postane referentna u oblasti nove, urbane igre, pa je Žan Klod Galota, direktor Nacionalnog koreografskog centra u Grenoblu poželeo da postavi za njih duetni komad „SMH“. Nedugo zatim, Landrij Čuda otpočinje rad na predstavi „Opasnost“, koji je izvedena u Nacionalnom teatru Grenobla. Od 1998-2002. godine, sarađivao je sa Kompanijom Accrorap, iznova pokušavajući da otkrije beskonačne mogućnosti plesnog jezika, da odgurne ograničenja i prekorači okvire. On koristi vokabular hip hopa na mnoge originalne načine, sa jedinstvenom tendencijom stalnog istraživanja i davanja značaja koreografisanom pokretu, o čemu svedoči naslov „Pasarele“, predstavljen u Kući igre u Lionu. Godine 2002, tokom radionice sa Feniks kompanijom, Landrij Čuda je kreirao „Amatchi“, predstavu koja je ostvarila mnoge turneje u zemlji i inostranstvu. Godine 2001, osnovao je kompaniju Malka, za koju je postavio: „Malandragem“, „Reči“, „Pogledaj me“, „Meia lua“, „Šaputanja“, „Udarne vesti”, „Jedan Krcko Oraščić”…
Nikola Mažu, Čudin prijatelj i saradnik na koreografiji i na sceni je, povodom komada ‘Šaputanja’, rekao da je od njega naučio ne samo kako da igra već i kako da živi od igre. „Iskustvo susreta s njima već je po sebi bilo važno. U tom „duetu“ s Bubom imao sam prilike da sa njim ostvarim potpunu sinergiju. U radu na ovoj predstavi odmah sam, od prvog trenutka, osetio taj svet poezije koji me je privukao, i zbog kojeg sam odmah poželeo da radim s njim.“
Kompanija Malka navodi na razmišljanje o povezanosti igre, jezika, zajednica i ljudi, kroz energiju urbanog plesa. Igra je u službi izražavanja, zamišljena kao otvorena i multikulturalna disciplina, spremna da iskorači dalje od svojih vrsta i granica, pothranjena plesnim stilovima dvadestetog veka.
Predstavljajući “Šaputanja”, pariski Liberasion napisao je da je reč o posve posebnom komadu “u kojem nam Buba govori o svom radu sa zarobljenicima, o njihovim traumama, o tome kako hip hopom uspeva da iznova predstavi vrednost onog dela ljudskosti koji je oštećen. To je jednostavan i veoma dobro osmišljen komad koji se odigrava u zatvorskoj ćeliji. U tom prostoru ima intimnosti, krajnje trezvenosti, dubine u pokretu.”
Za ovog koreografa, piše ugledni magazin Dansermag, igra nije jednostavan izazov pokreta, već izraz intimnog i sanjalačkog razmišljanja.
M.L.