Koliko je danas Srbija daleko od Evrope? „Tačno 3.500 kilometara“, mogao bi da odgovori kao iz topa Ivan Perčić, vlasnik firme za proizvodnju zdrave hrane „Suncokret“ iz Hajdukova – toliko njegova roba vijuga do rafova najbližih EU suseda. Iako bi taj put mogao da skrati seljenjem u prvo obližnje mađarsko selo, Perčića je četvrt veka preduzetničkog iskustva uputilo na sopstvenu verziju „održivog razvoja“ i trpeljivosti.
Mnogo pre nego što je zdrava hrana postala imperativ potrošača u trendu, Perčić je odlučio da njegova firma „Suncokret“ proizvodi ono što je i sam usvojio kao način života, pa se umesto filozofije, koju je ostavio na četvrtoj godini studiranja u Ljubljani okrenuo poljoprivredi, vegetarijanstvu i sa pažnjom pratio kako, u tadašnjoj Jugoslaviji, makrobiotika, kasnih osamdesetih godina prošlog veka, dobija sve više pristalica.
„ Pre otvaranja firme napravio sam mali test: tada sam još uvek radio u banci, pa sam za vikend otišao do Dojranskog jezera u Makedoniji i kupio susam. Narednog vikenda sam bio u Ptuju, jer sam procenio da na presi na kojoj rade bundevino ulje može da se cedi i tamno susamovo ulje koje je u osnovi makrobiotičke, ali i većine dalekoazijskih kuhinja. Iz kafana sam uzimao nepovratnu staklenu pivsku ambalažu, u tu pakovao ulje, videvši da za kratko vreme mogu da obezbedim tržište. Potom sam kupio 120 godina staru presu za ceđenje semena i pravljenje ulja i registrovao firmu“, priča Perčić.
Skroman početak u, kako kaže, lepim vremenima. Započeo je posao uveren da će biti dovoljno da cedi nekoliko vrsta ulja, međutim lepi dani su brzo nestali, stavljajući na ispit njegovu poslovnu umešnost i uvodeći u njegov život mnogobrojne granice. „Raspad zemlje, hiperinflacija, ratovi, embargo – svi ti strašni ekonomski i društveni udari terali su me da se širim jer sa većim brojem proizvoda lakše je bilo opstajati i održati se.“
Samo je suncokret srpski
Od tada do danas preduzeće je u oblasti prerade organskih žitarica, voća i povrća razvilo nekoliko linija proizvoda. Od hladno ceđenih ulja koja su bila osnova, nastali su puteri i namazi od uljarica, sirća, energetski program i kozmetička linija. Od ove godine razvijaju novi brend „Granum“ sa kojim će izaći i na italijansko tržište.
Ove godine „Suncokret“ bi trebalo da dosegne bruto promet od milion evra, od čega četvrtinu ostvaruje plasmanom u inostranstvo. Za Perčića je to posebno značajno jer na inostranom tržištu ostvaruje veći profit pošto u ceni značajniji udeo ima sirovina i uloženi rad. Izvoz ostvaruje kroz saradnju sa stranim partnerima, koji mu nabavljaju sirovine i nakon prerade u njegovim pogonima, plasiraju na tržište čitave Evrope.
„Za tržište zapadne Evrope moji partneri kupuju posebne sirovine, susam iz Gvatemale, lešnik iz Turske, badem iz Španije, kinesku konoplju, a ove godine bundevu, koju su ranije nabavljali iz Austrije i Kine, pazare u Hrvatskoj.Orasi su iz Bugarske, a iz naše zemlje, na žalost, samo suncokret. Moj zadatak su doradni poslovi, da ove žitarice i orašaste plodove pretvorim u namaze, putere ili ulja.“
„Suncokretovi“ proizvodi „kriju“ se ispod „privatne marke“ u nizu evropskih trgovinskih lanaca. „Radio sam dugi niz godina i imao uhodan i priznat posao u Srbiji, a onda su me potražili partneri da radim doradu. Oni su perfekcionisti kad je u pitanju ambalaža i zatvaranja pakovanja, pa sam investirao u neke mašine da bih odgovorio tim zahtevima.“
Za svoje proizvode „Suncokret“ je u Velikoj Britaniji, gde se prodaje pod imenom „Sun and seed“ već dva puta nagrađivan za najbolji novi organski proizvod, Soil Organic food association mu je 2007. dodelio nagradu za puter od bundeve, a dve godine kasnije za puter od oraha. Od 2004. godine njegovi proizvodi imaju nemački „BCS“ sertifikat koji im je otvorio tržište Evropske unije, a u međuvremenu dobili su i HACCAP sertifikat.
Usled carinskih formalnosti, i zbog toga što Srbija nije član EU, njegova roba ponekad prelazi neshvatljive razdaljine da bi završila u, doslovce, komšijskim rafovima. Njegovi proizvodi za engleskog partnera koji se plasiraju u Sloveniji, prvo putuju do Londona, pa se vraćaju u Ljubljanu i tako prelaze 3.500, umesto samo 500 km. „Partner svoju robu carini u Doveru, jer mu se ne isplati da to radi ovde u susednoj Tompi ili Segedinu. Jednostavno, ni Mađari nisu baš ažurni u vraćanju PDV-a, pa mu se više isplati da to radi u Engleskoj, i zatim vrati proizvod u Sloveniju. Da imam pogon u nekom susednom mađarskom selu, sve bi bilo jednostavnije jer bi se trgovina odvijala unutar Evropske unije. Ali, iako ponekad zbog ogromnih birokratskih prepreka „pripretim“ da ću to da uradim, nikada nisam ozbiljno mislio da prenesem firmu i odvedem 20 radnika. Kada engleskom partneru pokušavam da objasnim naše propise, samo me bledo gleda. Kod njih se uklanjaju prepreke da bi se lakše poslovalo“, kaže Perčić.
Nedavno su u „Suncokretu“ u novi dizajn proizvoda uložili velike sume novca, „koliko za jedan dobar auto“. Dizajn pojedinačnog artikla je lep, ali je uvek pitanje šta to znači kupcu, i da li će zbog toga radije posegnuti za ovim proizvodom, kaže Perčić.
Perčić oseća snažnu potrebu ne samo da ugodi nepcima kupaca već i njihovom ukupnom zdravlju, da se uklopi u njihov životni stil. Iako nije radio istraživanje na tu temu, na osnovu opštih pokazatelja zaključuje da se kod nas većina kupaca odlučuje za njegov ili sličan proizvod kada im je zdravlje već narušeno, dok je u Evropi kupac daleko svesniji, prosvećeniji, i ova vrsta namirnica je njegov životni izbor. Ipak, primećuje sagovornik B&F, i u Srbiji se situacija menja. Na nagovor ćerke i sina, koji su odlučili da nastave posao u „Suncokretu“, u svojim nastupima pokušava da se okrene mlađoj populaciji, ne samo po godištu već i po duhu a to znači fizički aktivnom stanovništu koje trči, vozi rolere, ili na drugi način upošljava svoje mišiće. „Kod nas se svest o zdravoj hrani tek sada razvija, i mislim da smo dočekali pravi vetar. Ljudi shvataju da im je bolje da se bave svojim zdravljem na vreme i da je najvažnija prevencija. Sada imamo pravi kulinarski bum učenja pripreme zdrave hrane, i to je i za nas nova niša, jer je srećna okolnost da našim proizvodima zahvatamo i prehranu i lekovite proizvode, i kozmetiku i kulinarstvo, što nam širi osnovu na kojoj opstajemo.“
Kuvarica ima više tajni nego ja
Pojedini proizvodi koje „Suncokret“ proizvodi bili su novina ne samo na našem tržištu, već i u svetu. Malo kome uspeva, na primer, prerada divljeg nara, od koga su dobili sirće, ulje i kapsule sa fermentisanim ekstraktom soka. Za ove proizvode, kao i veći deo onoga što nastaje u pogonima nema literature, postoji samo iskustvo i smelost a vlasnik firme kaže da je njegova prednost to što ovakve proizvode koristi u sopstvenoj ishrani i odmah primeti šta bi trebalo menjati ili poboljšati.
„Čak i proizvodi koji su osvajali nagrade za recepture, u osnovi su vrlo jednostavni. Svaka kuvarica ima više tajni i znanja nego ja, ali eto imali smo hrabrosti i možda malo više maštovitosti da se upustimo u to“ kaže Perčić koji je smislio sve proizvode. Poneki nastaju i na zahtev partnera, kao sada popularna sirova hrana. „Pripremamo je na krajnje niskim temperaturama, pa se i puteri moraju hladno mleti, zato sam usavršio i osmislio neke mašine koje omogućuju da se proces mlevenja, koje kao svako trenje izaziva toplotu, ipak obavlja na niskim temepraturama koje možemo da održavamo.“
Perčić smatra da je jedan od najvažnijih faktora njegovog uspeha to što je sačuvao unutrašnji duhovni mir i imao mudrosti da ne insistira na projektima koji u tom trenutku nisu mogli da se ostvare. „Puštao sam da me nosi poslovna matica, a nisam plivao protiv struje. Mnoge projekte sam zacrtao pre pet ili deset godina i strpljivo čekao da se sve kockice slože“. Reklo bi se da tu, ipak, ima i više od mira u duši: Perčić je i dalje podstanar, vozi teretni automobil pogodan da uvek prenese neke kutije sa njegovim proizvodima, sve bolje od toga smatra luksuzom i troškom. „To je ono što zovem održivim razvojem, čemu učim i svoju decu, da svaki dinar koji se zaradi vraćamo u proizvodnju, u nove mašine, u nove tehnologije, jer tako imaš neprestani stabilan rast, bez neracionalnih razbacivanja“.
Piše: Petar Ilijin