Nakon Brema Stokera i holivudske industrije, Vlad Cepeš poznatiji kao Drakula postao je unosan izvor prihoda i za rumunski turizam. U raspravama kako i zašto je baš ovaj vlaški vladar iz 15. veka postao globalni simbol zla, manje poznata činjenica u najširoj javnosti je da su njegovom negativnom imidžu značajno doprineli i saksonski trgovci, koje je, sprovodeći ekonomske reforme, lišio veoma unosne zarade.
Vlad Cepeš, poznatiji kao Drakula, sigurno nije ni sanjao da će postati najčuveniji vampir svih vremena, na čiji račun će se obogatititi mnogi. Lik bledog čoveka u crnom ogrtaču, oštrih krvavih očnjaka odavno je recept za uspeh i zaradu u književnosti, filmovima i serijama, reklamnoj industriji i, naravno, za privlačenje hiljade turista svake godine u rumunske zamkove. Iako je o Cepešu napisano mnoštvo istorijskih studija u potrazi za istinom, negativni mit o njemu se u Rumuniji i dalje svesno eksploatiše radi popune državnog i privatnih budžeta od turizma i industrije zabave.
Među raspravama zašto i kako je vladar Vlaške iz 15.veka postao globalno oličenje zla i divljaštva, neke od manje poznatih činjenica u najširoj javnosti odnose se upravo na priču o novcu i osujećenoj zaradi, kao posledici Cepešovih ekonomskih reformi. I bez toga, kako potvrđuju i istraživanja rumunskog istoričara Mirče Dogarua koji je doktorirao „na Drakuli“, Cepešu nije manjkalo političkih neprijatelja tokom njegove vladavine. Iako je rođen 1431. u Sigišoari u Transilvaniji, život mu je bio vezan za Vlašku kojom je vladao njegov otac Vlad Drugi, član uticajnog viteškog reda Dragon (rumunizovano Drakul), što je proizvelo da ova reč postane sastavni deo porodičnog imena. Kada je Vlada Drugog sa trona zbacila frakcija koja je imala mađarsku podršku, povratak na vlast obezbedio je uz pomoć Turaka, ali pod uslovom da im za taoce da sinove Vlada Trećeg i Radua. Turci su Vlada, kao starijeg, obučavali za naslednika vlaškog prestola, računajući na njegov vazalski odnos u budućnosti.
Protekcionističke mere
Iskazavši veliki vojni talenat još u najranijoj mladosti, Vlad je sa 17. godina zauzeo vlaški presto, sa kojega su ga, međutim, veoma brzo zbacili mnogobrojni politički protivnici. Kada je Beograd 1456. pao pod tursku vlast, i Mađarska je bila ugrožena, a odnos moći među vladarima ovih prostora ozbiljno uzdrman. Vlad je u okršaju lično ubio tadašnjeg vladara Vlaške Vladislava Drugog i opet seo na presto. Zatekao je ekonomiju u očajnom stanju i rešio da preduzme mere za njeno reformisanje, svestan da samo privredno jaka zemlja može i vojno da bude uspešna i odupre se neprijatelju.
Cepešove ekonomske reforme bile su prvenstveno usmerene na ulaganja u poljoprivredu i izgradnju sela, budući da su osiromašeni seljaci masovno napuštali imanja zbog trgovačkog monopola koji su uspostavili Saksonci (kod nas poznati kao Sasi). Oni su zahvaljujući monopolskom položaju, vlaške proizvode otkupljivali po mizernim cenama i skupo ih preprodavali na drugim tržištima. Da bi unapredio lokalnu poljoprivredu i trgovinu, Cepeš je odlučio da stranim trgovcima ograniči mogućnosti za kupovinu robe – mogli su pazariti samo u tri grada u ograničenom vremenskom periodu. Ovakva, protekcionistička politika pogodovala je lokalnim poljoprivrednicima i trgovcima, na štetu donedavnih saksonskih monopolista koji su se na novu politiku žestoko žalili, uključujući i pamflete o Cepešu koje su slali rođacima u Nemačkoj.
U njima su saksonski trgovci primenili recept koji je neizostavan u svakoj uspešnoj satanizaciji protivnika – manipulaciju poluistinama. Ono što im je išlo na ruku je rešenost vlaškog vladara da se surovim metodama obračuna sa neprijateljima, bilo da su dolazili spolja ili su ga politički podrivali iznutra – nabijao je njihove glave na kolac kao preteću opomenu drugima, što je u to vreme bio običaj i van Turske, u kojoj je Cepeš obučavan za vojskovođu i vladara. Uveo je i izuzetno stroge kazne za lopove, pljačkaše i ubice, sa ciljem da suzbije široko raširen kriminal u zemlji, čiji su počinioci do tada bili veoma blago sankcionisani, uključujući i najteže zločine za koje se najčešće plaćala samo novčana kazna. U slučaju stranaca koji su kršili zakone na njegovoj teritoriji, Cepeš ih je kažnjavao u skladu sa merama koje su za takve prestupe primenjivane u njihovim zemljama. To je za saksonske trgovce koji su bivali uhvaćeni da krše nova pravila o trgovanju značilo odsecanje udova i oslepljivanje, shodno pravnim merama koje su se u takvim slučajevima preduzimale u južnim nemačkim pokrajinama.
Gumeni očnjaci
U pamfletima koji su kružili po Nemačkoj, pored optužbi da im je „isisao krv“ onemogućivši im da trguju kao ranije i tako ih lišio unosnog izvora zarade, saksonski trgovci su Cepeša predstavili i kao krvoločnog vladara, koji vrši genocid nad sopstvenim narodom. Prema ovim izvorima, ubio je najmanje 80.000 ljudi, a priče o njegovoj surovosti bile su začinjene i nadrealnim detaljima poput onog da je turskim izaslanicima, koji su odbili da pred njim skinu turbane u znak poštovanja, zakucao turbane za glavu ekserima i tako ih otposlao nazad sultanu. Opise prepune krvavih scena pratili su crteži glava nabijenih na kolac, a negativnom imidžu vlaškog vladara je prema istorijskim izvorima zdušno doprineo i mađarski kralj Matija Korvin, kako bi se opravdao što mu se nije pridružio u bici protiv Otomanskog cartstva, iako je u to ime dobio novčanu pomoć hrišćanskih zemalja.
Korvin mu je na kraju i „došao glave“, uhapsivši ga na prevaru kako bi ga uklonio sa puta Turcima. Naime, kako je Cepeš pružao žestok otpor rastućoj turskoj moći na Balkanu, Turci su prvo njegovom mlađem bratu Raduu naložili da ga slomi, ali se taj pohod završio neuspehom. Ali i Vlad je imao slabosti. Raspustio je vojsku kojoj nije verovao i angažovao plaćenike, a kada mu je ponestalo novca obratio se za pomoć Matiji Korvinu, računajući da će ovaj prihvatiti savez jer je i sam bio ugrožen od Turaka. Međutim, kada je Cepeš stupio na mađarski dvor, Korvin je naložio da ga uhapse, sklopivši prethodno sa Turcima dogovor da za uzvrat ne napadaju Transilvaniju i Mađarsku.
Svoje prve dane zatočeništva Cepeš je proveo u zamku Bran, koji upravo iz tog razloga danas predstavlja jednu od najvećih turističkih atrakcija u Rumuniji. Vlaškog prestola uspeo je da se domogne i po treći put 1476. godine, ali je u zimu iste godine poginuo na bojnom polju. Prvobitno opisan kao krvoločni samodržac i protivnik slobodne trgovine, Cepeš je zakoračio u sudbinu horor antijunaka onog trenutka kada je romanopisac Brem Stoker, listajući u javnoj biblioteci priče o vampirima iz istočnoevropske mitologije, naišao na neke od saksonskih pamfleta i dobio idelan recept za bestseler s kraja 19. veka: istorijsku ličnost iz „balkanske zabiti“, prepune legendi o vampirima. Stvoren je Drakula, kome nije mogla da odoli ni holivudska filmska industrija i to u više navrata, ni masovna kultura koja ga je pretvorila u jeftinu senzaciju. Rumunija danas privlači gomile turista na rutama po Transilvaniji, a u okolini zamkova u kojima je Cepeš boravio prodaju se jeftine kineske maske vampira i nezaobilazni gumeni očnjaci. I dalje se mnogo ulaže u Drakulin negativni imidž, pa se retko gde može pročitati istorijska činjenica poput one da se, na primer, ime Bukurešta prvi put pominje 20. septembra 1459. godine u dokumentu u kome ga Vlad Cepeš navodi kao jednu od svojih rezidencija.
broj 88/89, jul/avgust 2012.