Sked je možda osnovao UKIP, ali mu se, vremenom, ova umerena partija zasnovana na bojkotu Brisela, odmetnula – dok ovaj akademik očajnički pokušava da zaustavi taj pomahnitali voz kojeg je pokrenuo. Alan Sked osnovao je UKIP kao „ne-sektašku, ne-rasističku stranku bez predrasuda prema strancima ili zakonom ustanovljenim manjinama bilo koje vrste“. Zamenik urednika londonskog dnevnika Gardijan Stjuart Džefriz razgovarao je sa Skedom o političkim razlikama između njega i Najdžela Faradža, aktuelnog lidera stranke koju je Sked osnovao, kao i o Faradžovoj, kako Sked kaže, ‘kratkovidosti, nepismenosti i nedostatku vizije“.
(Najdžel Faradž, nakon udesa pajpera. foto; Telegraph.co.uk)
Osnivač UKIP-a pokušava da dokaže da, u vreme kada je on bio zadužen za nju, stranka nije bila rasistička, piše Džefriz. Sked takođe pokušava da pokaže kako nikada ne bi dozvolio da njegov UKIP „rije njuškom po kasi Evropskog parlamenta, za razliku od ove aktuelne inkarnacije UKIP-a koja iz dotične kase više nego zdušno zahvata. Donedavno sam ovde imao jednu staru pristupnicu UKIP-u, u doba dok sam ja bio lider“, kaže Alan Sked, profesor svetske istorije na Londonskoj školi za ekonomiju, tražeći je, u prilog svojoj tvrdnji, kao dokaz.
Ovo je težak zadatak: njegovoj kancelariji Londonske škole za ekonomiju – LSE sobi E503 – strana je svaka veština čišćenja, mada i nije toliko pretrpana knjigama i radovima koliko je, zapravo, nezgodno ‘minirana’.
Soba E503 je od istorijskog značaja za savremenu britansku politiku. U njoj je 1991. Sked formirao Antifederalističku ligu; U njoj je 1993. Liga prerasla u Partiju za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP). U njoj, takođe, Sked sada sanja o svojoj trećoj britanskoj političkoj stranci. Nazvana je ‘New Deal’, sacilj da Laburistima učini ono što je UKIP već uradio Torijevcima – da ih osramoti na izborima i raspali kod birača latentni evroskepticizam. Dogodine će na opštim izborima stajati u Donkasteru nasuprot laburističkom lideru, Edu Milibandu.
Mada, prvo da vidimo, gde je taj Skedov papir? „Vidite“, priča on Džefrizu dok i dalje nastojeći ‘ulovi’ zaturenu pristupnicu za UKIP, „sve do 1997. godine uspevao sam da zadržim UKiP kao liberalan – sa malim slovom „i“ (independence-nezavistan) u nazivu skraćenice, kao umerenu partiju centra. Takva je naša partijska pristupnica iz tog perioda – Ah, evo je! – ona pokazuje koliko se partija otada promenila.“
Uručuje mi obrazac za pristupanje UKiP-u iz tog vremena. Fascinantno je čitati ga. Godine 1993, zajedno sa britanskim povlačenjem iz EU, potencijalni članovi morali su da se saobraze sa sledećim: „Ovo je ne-sektaška, ne-rasistička stranka bez predrasuda prema strancima ili zakonom ustanovljenim manjinama bilo koje vrste. Ne priznaje legitimitet Evropskog parlamenta, a svoje će predstavnike slati jedino u britanski parlament u Vestminsteru.“
„Svega ovoga su se otarasili nakon što sam otišao iz stranke“, kaže Sked , koji je ostavku na svoje rukovodstvo dao ubrzo po okončanju opštih izbora 1997. Tvrdi da je UKiP iz njegovog vremena – „tolerantna, liberalna i demokratska partija“ – preuzeta od strane desničara i da, razoružana i izmanevrisana od strane Najdžela Faradža i drugih vodećih ličnosti posle tih izbora, nije imao drugog izbora nego da se povuče.
„Izbacili su taj ‘detaljčić’ da je (ondašnji) UKiP bez predrasuda i da nije protiv zakonitih manjina i, čim sam nestao iz stranke, svi su odlučili kako žele da uđu u Evropski parlament – kako bi namirili svoje ‘troškove’.“
(Alan Sked u svojoj kancelariji, Londonska škola ekonomije. foto: Gardijan)
Ali samo te izmene ne čine UKIP rasističkim, zar ne? „Defakto je lider UKIP-a od 1999. predstavljao rasistički politički promašaj“, uzvraća Sked. Misli, naravno, na Najdžela Faradža. Ali, čak i ako nedavne Faradžove izjave – kako ne želi da živi u susedstvu s Rumunima – sugeriše da je ksenofobičan, postoji li ikakav dokaz da je bio rasista, onda kada je sredinom 1990-tih radio zajedno sa Skedom? Nasmejavši se na ovo pitanje, Sked podseća na incident iz 1997, kada su se njih dvojica prepirala oko kandidata koji je na opštim izborima trebalo da predstavlja UKIP. „Želeo je kandidate koji su nekada pripadali Nacionalnom Frontu pa sam mu rekao kako ‘Nisam siguran u to’, a on je odvratio kako ‘Nema potrebe da brinete o glasovima crnčuga (Niggers). Čamuge (Nig- nogs) nikada neće glasati za nas.’ “
Faradž je negirao da je izrekao ove reči, uvek insistirajući na tome kako nije rasista.
Kako se Sked oseća kada čuje takav jezik? Ko koristi takve rasističke termine osim ako ne namerava da se obrati nekom ko mu je već osvedočeni ‘rasistički drugar’, ili ako s njim već ne deli rasističku agendu? Sked odmahuje glavom. „Bio sam šokiran“, kaže on. „Nikada nisam čuo da ljudi koriste takve reči. U to vreme, ostali su mislili kako je Faradž smešan. Ja nisam. Oni su pokazali o kakvom se čoveku radi.“
Sked tvrdi da ultradesničari koji su u prošlosti radili za Nacionalni front sada rade za UKIP. „Ako [Faradž] operiše u Južnom Tenetu, njegov posrednik biće čovek koji se zove Hil, a koji je organizator Nacionalnog fronta u zapadnom Londonu.“ Sked pri tom misli na Martina Hila, predsedavajućeg UKIP-a za oblast Tenet i bivšeg organizatora ogranka Narodnog fronta za Hamersmit. To je bilo nakon što je Sked podneo ostavku, kada mu je i dozvoljeno da se pridruži UKIP-u, da bi kasnije ojačao, postavši Faradžov izborni zastupnik na opštim izborima 2005.
„Stranka koju sam osnovao postala je Frankenštajnovo čudovište“, uzdiše Sked. „Dok sam bio njen lider, naše članove ne bismo ni slali kao predstavnike u Evropskom parlamentu, jer nismo želeli da dajemo legitimitet ovoj evropskoj instituciji. Moja politika je bila – ako bismo već bili prinuđeni da budemo na platnom spisku Evropskog parlamenta – da bi ta primanja trebalo da predamo Nacionalnoj zdravstvenoj službi: plate Evropskog parlamenta ne bi se preuzimale od strane partije ili njenih pojedinaca. Sada UKIP kaže da je protiv pronevera socijalne pomoći nalik onima u istočnoj Evropi, mada su sada, u stvari, oni ti koji su prevaranti.“
Sked sugeriše da poslanici UKIP-a i Strazburu i Briselu čine malo ili nimalo, iako od Brisela uzimaju onoliko poreskog novca koliko mogu da potroše: u vidu svojih plata i, naročito, dnevnica.
„Ne rade ništa u Evropskom parlamentu, a od njih uzimaju novac. Nisu ništa bolji od onih ljudi iz emisije Benefits Streets [Ulica Socijale, dokumentarni rijaliti-serijal o siromašnima na britanskom kanalu 4]. Faradž je, po sumi novca koju troši, milioner. Faradž je, naravno, 2009. godine inostranim novinarima rekao da je za svoje (partijske) troškove od poreskih obveznika uzeo 2 miliona funti, kao i dodatke na koje, kao poslanik u Evropskom parlamentu, ima pravo, a sve to povrh svoje plate od 64 hiljade funti. „Nema razloga glasati za UKIP,“ kaže Sked, “ jer, da je postupano po pričama u koje su UKIP-ovi glasači verovali, ta se partija nikada i ne bi pojavila u Evropskom parlamentu.“
Ipak, nema li UKIP svoje predstavnike u Strazburu i Briselu upravo kako bi ‘razotkrio pravo delovanje’ Evropskog parlamenta, i nisu li njihovi troškovi pretočeni u promovisanje partijske poruke da bi Velika Britanija trebalo da izađe iz EU? Sked se zakikotao. „Oh, gluposti“, kaže on. „teško da su ikada tamo i prisutni. Tamo se pojave samo da bi ‘namiril troškove’. Kada su u pitanju ključne evropske debate, njih tamo nema.“ A kada UKIP treba da glasa, kaže on, nema partijske linije po kojoj to čine. „Kada je bilo samo tri predstavnika UKIP u Evropskom parlamentu, LSE institut za Evropske studije je otkrio da su sva trojica glasala različito.“
Nekoliko dana kasnije, piše Stjuart Džefriz, potražio sam Skeda kako bih ga upitao za mišljenje o rezultatima prošlonedeljnih lokalnih izbora. Politički analitičari su, piše on, široko sugerisali da je trijumf UKIP-a pokazao kako je ta stranka postala četvrta nacionalna politička snaga u Britaniji. Sked u vezi toga kaže kako očekuje da će se nepodesnost ove stranke prema Evropi preslikati na stanje u gradskim skupštinama na lokalu: „Sažaljevam te birače, koji će sada kao svoje odbornike imati ljude koji nisu baš sofisticirani, koji nemaju jasnu politiku lokalne samouprave i koji nemaju iskustva u tome kako stvari funkcionišu. Sve ono za šta je UKIP jedino dobar ogleda se u njihovom ponašanju u Strazburu i Briselu – a to je uzimanje poreskog novca.“
Šta je sa Faradžovom sugestijom da će UKIP održavati ravnotežu snaga nakon opštih izbora sledeće godine? „Fantazira. On i njegovi uvek dobro odrađuju kada su u pitanju evropski izbori, jer su očigledno stranka protesta – stranka protiv nekih ideja, protiv nekoga i nečega – ali nisu i stranka koja ima ili afirmiše svoje ideje. Samim tim je i njegova izjava – da će tek tako, ni iz čega, održavati ‘ravnotežu snaga’ – smešna. Ne očekujem da će uzeti ijedno mesto.“
Svaki glas za UKIP u evropskom istraživanju, kaže Sked, bio bi uzaludan. „Ako se izaberete UKIP predstavnike, time ćete samo izabrati nekog drugog nekompetentnog šarlatana, od kojeg ćete napraviti još jednog milionera više. Sad idu u Brisel već po navici, uzimaju pare za ‘troškove’ i privilegije, i tako sve zajebu“.
(foto: Telegraph.co.uk)
Ovo možda nije jezik koji se očekuje od jednog profesora istorije, bivšeg studenta čuvenog profesora A.J.P. Tejlora i svetskog autoriteta za Habsburško carstvo. Sked je, međutim, neobičan akademik koji je u tolikoj meri postao protivnik EU da su se njegovi studenti žalili nekadašnjem direktoru Londoske škole za ekonomiju (LSE), Džonu Ešvortu. Iz istrage pokrenute tim povodom nije ništa proizašlo. Danas, međutim, izgleda kao da ga LSE sprečava u izlivima mrzovoljnih, evroskeptičnih žalopojki koje prosipa mladom auditorijumu podložnom uticajima. Čovek koga su 80-tih godina prošlog veka nazivali ‘Gospodin Evropa,’ sada drži kurseve o istoriji SAD o rivalitetu između Pruske i Austrije iz 1618. Trenutno završava knjigu ‘Abraham Linkoln: Kritička istorija američke ikone’ koja će biti objavljena naredne godine i u kojoj će, kako kaže, čoveka poštovanog kao „velikog oslobodioca“ afro- američkih robova predstaviti kao „rasističkog, ratnog, neliberalnog predsednika“.
Sked drži da su ga njegova iskustva predavača na LSE pretvorila u evroskeptika (specijalnost su mu Imperijalna Evropa a naročito Habzburška monarhija, a važi za vrhunskog svetskog eksperta u ovoj oblasti). Između 1980. i 1990, organizovao je Odsek evropskih studija na LSE, predsedavajući svom Seminaru evropskih studija. „Tada bih susretao sve te evropske političare i birokrate koji su potom dolazili, a to je imalo kumulativni efekat na moja shvatanja – da je vreme da izađemo iz ‘evropske kombinacije’. Imali smo kao gosta i jednog italijanskog senatora koji je bio predstavnik Evropskog parlamenta. Jednom sam ga upitao: ‘Koliko mafijaša imate u Evropskom parlamentu?’ On je uzvratio: ‘Oh, imamo ih samo dvanaestak’. Deset godina sam proveo susrećući se s takvim lujkama.“
Na opštim izborima 1992. Sked je stajao protiv predsednika Konzervativaca Krisa Patena vodeći borbu protiv njih kao najniži predstavnik Antifederalističke Lige za oblast Bat. Sked je imao iskustva s izborima, podržavajući Liberale 1970, ali u svojoj biografiji dotad nije imao ponižavanja upućena na račun uglednih Torijevaca. Na debati za kandidate, međutim, upravo je to učinio. „Ustao sam i rekao, ‘Da ili ne? – Da li se izvinjavate za komunalne takse?’ Ne, rekao je. Dan kasnije naslovi u štampi bili su tipa ‘Paten odbija da se izvini za komunalni porez’ „. Paten je kasnije izgubio od LDP-ovog kandidata Dona Fostera – ovo je, kako kaže Sked ‘njegov skalp’.
„Ova primedba koštala je Patena izbora. Znam da me i danas krivi što nikada nije uspeo da postane premijer“, Kaže Sked. „Dakle, i da nisam učinio ništa drugo u životu osim ovog javnog istupa protiv njega – bila bi to jedna dobro urađena stvar. Kakav je samo nered napravio od svega u šta je bio upetljan, počev od BBC-ja [Paten je početkom maja podneo ostavku na svoje mesto predsedavajućeg ove medijske kuće], do Hong Konga [Paten je bio poslednji guverner ove nekada britanske kolonije], i bio bi užasan premijer. Ako sam zemlju poštedeo njegovog vođenja, onda moj život nije bio uzaludan.“
Anegdota koje se vredi podsetiti, jer, Sked gaji nadu da će ponoviti ono što je 1992. učinio Patenu u Batu – da će to isto uraditi Edu Milibandu u Donkasteru 2015.
Kao lider stranke Nju dil (New deal), lansirane prošle jeseni, Sked planira da ustane protiv lidera Laburističke partije, zasnivajući svoj napad na evroskeptičnoj platformi. „Kao što mi je pri stvaranju UKIP-a ideja bila da izvršim pritisak na torijevsko desno krilo, kako bih ih pridobio za evroskepticizam i referendumsku kampanju, sada to isto činim ali na levom krilu, među laburistima“, kaže on.
Ali, u stranci Nju dil postoji i nešto više od evroskepticizma. Ona se poziva i na renacionalizaciju Britanske železnice. Zbog čega? „Naša najefikasnija pruga je linija na istočnoj obali, a ona je pod direktnom (državnom) kontrolom. Franšiza (u privatnim rukama) nije funkcionala. Ona je došla pod kontrolu javnog sektora a dobija najmanje subvencija, manje od bilo koje druge železničke kompanije. Prilično je glupo to što je polovina Britanske železnice u vlasništvu Nemačke državne železnice. Zbog čega smo dozvolili da Nemačka državna željeznica vodi naše železnice, kada to već nije dozvoljeno državi Britaniji? To je ludilo.“
Pa zašto bi on, bivši neoliberal, pričao u prilog državnom vlasništvu? Njegov razlog je jednostavan: „Kao što je (Džon Majnard) Kejns rekao, ‘Kada se promene činjenice, morate promeniti sopstveno mišljenje’ „. Sked je čak sa svog naloga i tvitovao za ovu temu vezane članke levo orijentisanog nobelovca, ekonomiste Džozefa Štiglica – o železnici u borbi protiv nejednakosti prihoda – nezamislive stvari za današnji UKIP, dok Skedovo prisustvo na tviteru ovakvim ‘predlozima’ neko može protumačiti ‘hotimično urnebesnim’.
„U osnovi sam liberal, ali sada su među nama ogromne nejednakosti“, kaže on . „Moj je veliki plan da male stranke izmanevrišu one velike. Ovo je moja megalomanija. Verovatno bi trebalo da me otmu ljudi u belim mantilima.“ Možda, mada Sked nije ništa više u zabludi ili megaloman nego što je to još jedan bivši UKIP-ov lik, koji je takođe osnovao svoju stranku – bivši laburistički poslanik i televizijski voditelj Robert Kilroj-Silk, koji je 2005. osnovao već uveliko zaboravljenu partiju ‘Veritas’.
Niti je u većoj zabludi ili megaloman nego što je to, možda, Skidov naslednik na poziciji lidera UKIP-a, Najdžel Faradž. „On je de fakto lider stranke od 1999, a nije osvojio nijednu stolicu [u Vestminsteru]“, kaže Sked . „Kako on to sada misli da će ‘uspostaviti ravnotežu moći’- ne znam. Moraće da tu svoju propagandu proguta.“ Međutim, neki birači veruju takvoj propagandi, delimično zbog toga što je uspeo da osmehom preko krigle piva i imidžom običnog čoveka šarmira delove biračkog tela. „Iza te predstave za javnost nalazi se neko ko nije bistar“ kaže Sked, i podseća kako je ispravljao gramatiku i padeže Faradžovih javnih nastupa, koji od obrazovanja ima jedino osnovnu školu – londonski Dalvič koledž. „Proveo sam dva sata pokušavajući da mu objasnim razliku između reči „its“ i „it’s“(sa apostrofom) – a on je samo zaždio iz kancelarije govoreći ‘Baš ne kapiram te reči. ‘ “
Sked se takođe priseća žalbenog pisma iz Solzberija, kada je Faradž stajao ispred UKIP-a na opštim izborima 1997. „Sećam se da je neko uputio reči, ‘Drago mi je što vaš kandidat veruje u obrazovanje, ali dok ne nauči da speluje – ne glasam za njega’. Ovo je baš takva vrsta čoveka za kojeg glasaju oni koji glasaju za UKIP. Zašto neko ima vremena za to stvorenje? On je tupoglavi rasista.“
Stjuart Džefriz, Gardijan
(M.L.)