Pitajte postkolonijalnu osobu šta bi najmanje bila voljna da otkrije nekom „zapadnjaku“ o svojoj zemlji i odgovor će se najčešće odnositi na nacionalni nivo korupcije. Korupcija je jedna od onih reči koje pre slabe nego što podstiču želju za razumevanjem i često je na zanimljiv način povezana sa samopoštovanjem konkretnog društva. U stvari, sramota korupcije kao da zahvata čitavu postkolonijalnu naciju; gotovo niko osim njenih najizrazitijih nosilaca nije izuzet od tog osećanja, pa je možda to razlog što tako često čujemo pozive da se zemlja „očisti“ od zla korupcije.
Ali nelagodnost zbog korupcije svakako nije samo nasleđe kolonijalizma? Izgleda da nije, jer to fizičko ispoljavanje određenih unutrašnjih procesa koji štete ili, uistinu, kvare društveno tkivo bilo je veoma rasprostranjeno i javljalo se u različitim kontekstima kao što su drevni Egipat, Indija iz vremena Kautilje i današnja Italija, Japan, Nigerija i Sjedinjene Države. To nam govori da bi bilo korisno tu reč, pre svega, izvući iz istorijskog konteksta i razmotriti je generički, pre nego što pređemo na istraživanje njenih mnogostrukih kulturoloških značenja i nijansi koje je zadobila, naročito od dvadesetog veka. Dobra polazišna tačka jeste upitati se zašto ti lako uočljivi i uglavnom domaći primeri korupcije stvaraju tako sumornu sliku o naciji kao celini.
Jedan odgovor mogao bi biti da korupcija predstavlja društvenu nepravdu, koja kada je političko telo prihvati, izuzetno je sposobna da se sama širi „poput karcinoma“. Ta pošast u stanju je da učini da stabilne institucije gube orijentaciju i dodeljuju nečasno stečene nagrade, što se može pretvoriti u juriš ka moralnom dnu, ali u kome su sve prednosti na strani najmanje sposobnih i najlukavijih. Stid od korupcije, dakle, u velikoj meri jeste očajavanje zbog nemoćnosti da se postupa pošteno, ali i poniženje zbog prisilnog prihvatanja novih pravila da bi se pokupili ostaci. Ekonomska cena korupcije plaća se, nesumnjivo, kroz neposredni psihološki uticaj: veliki deo bogatstva namenjen produktivnim aktivnostima biva preusmeren, ako ne i sasvim protraćen, u privatne ruke radi luksuzne potrošnje, koja se u maloj meri ili uopšte ne prenosi na široke mase.
No, korupcija ne mora uvek da destabilizuje širi smisao dostojanstva i časti jedne nacije. Uzmimo, na primer, česte slučajeve korupcije u raznim policijskim snagama u Sjedinjenim Državama tokom većeg dela dvadesetog veka. Najizrazitiji od njih dogodili su se dvadesetih godina prošlog veka, u periodu prohibicije alkohola širom zemlje, što je otvorilo velike mogućnosti i za švercere i za policajce da zarade novac držeći se novouvedenih propisa. Uticaj korupcije na kredibilitet javnih zvaničnika, kao i na državni trezor, bio je očigledno veliki, ali ni u jednom trenutku nije doveo do opšteg očajavanja ili potištenosti. (Umesto toga, prohibicija je trinaest godina nakon što je uvedena jednostavno ukinuta.) U pogledu finansijske štete, nadoknađivanje propalih ušteđevina i spasavanje kreditnih institucija od strane vlade Sjedinjenih Država krajem osamdesetih godina prošlog veka u iznosu od 500 milijardi dolara, navodno pod pritiskom lobista, iznosilo je možda daleko više, ali još značajnije bilo je odsustvo opšteg nezadovoljstva kao posledice toga.
Mogući razlog za relativnu ravnodušnost američke javnosti čak i kada je reč o tim teškim slučajevima korupcije jeste to što se na njih gledalo kao na izuzetke koji mogu uzdrmati, ali ne i ozbiljno oštetiti postojeće institucije. Drugim rečima, malo šta je ukazivalo na ozbiljan raspad američkog javnog života zbog korupcije, bez obzira na to koliko skandalozna ona bila. U stvari, što je bila skandaloznija, to je često bila primamljivija, u smislu da su nivo i vid korupcije predstavljali samo spektakl, ali nisu postajali i bitan deo svakodnevnog života.
Korisno je na ovom mestu navesti različite pojavne oblike korupcije. Uobičajena odlika gotovo svih njenih vidova jeste korišćenje javnih službi za vršenje ličnih i ponekad nezakonitih transakcija koje za posledicu uvek imaju nepravične ishode. Drugim rečima, neko kome je poverena dodela nekog javnog dobra na pravičan i razložan način izdaje to poverenje radi ostvarivanja lične koristi, bilo da je reč o distributeru robe prodavnicama, ispitivaču u standardizovanim testovima ili ministru nadležnom za odobravanje investicionih projekata. Svakako, i privatne posrednike možemo nazvati korumpiranim ako rade kao saučesnici u nezakonitim poslovima ili nelegalno zahtevaju da budu plaćeni za dolazak na lice mesta ili obavljanje rutinskih zadataka, a takvo ponašanje obično bi dovelo u pitanje ulogu javnih vlasti koje treba da ga sprečavaju. U svakom slučaju, osoba koja kontroliše javno dobro ili traži mito, odnosno da bude potplaćena, ili joj se to darežljivo nudi.
U toj oblasti možemo razlikovati tri široke vrste korupcije. Prvo, podmićivanje se može pokazati neophodnim u slučaju neodgovarajuće ponude, ili prevelike potražnje, nekog cenjenog dobra, kao što su državni stanovi, prijemi na koledž, posao u državnoj službi, itd. Ponuda može ponekad da bude veštački ograničavana, kao što je slučaj s vladinim zvaničnicima koji kontrolišu vozačke dozvole, pasoše i vize. U drugim slučajevima, podmićivanje može doprineti „podmazivanju“ postupka hitnog obavljanja nekih legitimnih usluga, kao što je obezbeđenje telefonske linije ili kartica za sledovanje. Drugo, mogućnosti za korupciju javljaju se kada su državni zvaničnici u položaju da pomažu osobama koje žele da se upuste u nezakonite aktivnosti, kao što su vožnja automobila bez dozvole, krijumčarenje, proizvodnja prevelike količine štetnih gasova i izbegavanje plaćanja poreza ili carina. U takvim slučajevima, kriminalno ponašanje (pored samog čina podmićivanja) biva odobreno, ako ne i aktivno podsticano. To, po svoj prilici, pričinjava veću ekonomsku i društvenu štetu nego prva vrsta korupcije, koja uglavnom nekim osobama otvara prečice ka legitimnim dobrima na račun drugih.
Treće, postoji čitav niz takozvanih tajnih dogovora, gde se usluge razmenjuju među elitom političkih ustanova, ili između preduzimača i političara ili državnih službenika, na štetu ostalih, ponekad zaslužnijih kandidata. U tim vrstama dogovora obično se javljaju sukobi interesa u smislu da ovlašćeni za donošenje odluka ili dodeljivanje legitimnih nagrada mogu lično da ostvaruju neposrednu ili posrednu korist od takvih postupaka. U nekim slučajevima taj vid korupcije može biti veoma suptilan. Primera radi, oni koji su na vlasti mogu smatrati da sám njihov položaj dobrotvora zahteva da im oni koji čak polažu legitimno pravo na nagrade daju posebne privilegije; na primer, državni činovnik koji odobrava ugovore može nakon inače poštene licitacije smatrati da je njegovo pravo da od preduzimača zahteva plaćena putovanja ili obroke.
Ono što je karakteristično za korupciju u postkolonijalnoj nacionalnoj državi jeste proliferacija svih pomenutih vidova korupcije u svim oblastima. Ali dok u visokorazvijenim kapitalističkim zemljama treća vrsta korupcije nije retka, prve dve uglavnom su potisnute iz svakodnevnog iskustva. Postoji jednostavno premalo prilika u okviru preovlađujućih institucija – pravila, propisa, zakona – koje pojedinim državnim zvaničnicima omogućuju da nešto više učine van okvira koje državni aparat dozvoljava. Moglo bi se čak reći da neki superpanoptikum pazi na pojedinačne prekršaje: iako nema Velikog brata da nadgleda svakodnevne delatnosti, sam čin vršenja državnih poslova podrazumeva stvaranje niza baza podataka u vidu naloga i procedura, čije unutrašnje provere i bilansi u velikoj meri ograničavaju mogućnost pojedinačne „igre“.
Očigledno je da birokratija sama po sebi nije neophodan niti dovoljan uslov za takav ishod. To bi stvorilo paradoks za postkolonijalni svet, u kome je birokratija često savršen ambijent za prikrivanje korupcije i za izbegavanje kazne po njenom otkrivanju. Zapadnjačke birokratije izgleda da relativno lako opstaju zahvaljujući posebnoj strukturi njihove složene mreže propisa kojima se ograničavaju transparentni licitacioni procesi i mogućnosti trećih strana za dobijanje zadovoljštine, kao što su administrativni tribunali i sudovi. Ti procesi uglavnom nastaju kao reakcija države na zahtev modernog kapitalizma da smetnje za rutinske transakcije svede na minimum. Drugim rečima, postalo je očigledno da kapitalističko preduzetništvo ne može efikasno da funkcioniše ako postoji „kontrola“ na svakom koraku. Upravo zato državne procedure i procesi preinačeni su od onoga što je mogao biti kafkijanski košmar u „nužno zlo“, koje vrši unutrašnju kontrolu sopstvenih ekscesa. A dodatnu nagradu predstavlja stanovništvo koje se ponaša poput zadovoljnih vozača na efikasnom sistemu puteva: ne smeta im što moraju da poštuju bezbroj propisa o dozvolama i kontroli saobraćaja sve dok mogu relativno brzo da se kreću i ostvaruju svoje ciljeve.
To možda bolje objašnjava zašto se čini da treća vrsta korupcije – tajni dogovori – tamo gde se širi izaziva malo ili nimalo strepnje u zapadnjačkoj javnosti. I doista, ako nečiji korupmirani postupci ne uzrokuju pojedinačni bol velikoj većini stanovništva, jedino bi aktivno civilno društvo koje se bavi javnim poslovima imalo razloga za brigu. S druge strane, kada je nivo prve dve vrste korupcije visok, korupcija je poput puta punog rupa i kontrolnih punktova, te jednostavno primorava sve da preduzimaju dodatne mere predostrožnosti u pogledu prilagođavanja svojih rutinskih aktivnosti.
Ovo drugo očigledno je stresna situacija, ali može li biti i sramotna? Naravno da može ako je postkolonijalna nacija stvorena pod prvobitnim oblakom sumnje u njenu sposobnost da stvori odgovorne institucije bez pomoći ranijih gospodara. Ruglo korupcije može se pratiti preko pokazatelja koji svetu govore da su Nigerija, Kenija i Indija, pola veka nakon nastanka, iz godine u godinu i dalje isto toliko korumpirane, ako ne i više. I sve dok se ta sramota smatra kulturnim nasleđem, postkolonijalna osoba skrenuće pogled kada se suoči s tim pitanjem koje dolazi od njenog sagovornika visokog ranga sa Zapada.
Budućnost znanja i kulture
Rečnik za 21. vek
Priredili
Vinej Lal, Ašis Nandi
Preveo s engleskog
Stefan Trajković Filipović
Beograd, 2012