U ovom izlaganju, pokušao bih da obratim pažnju na načine kako tekstovi koje prepoznajemo kao putopise sapinju i ograničavaju vlastite interpretacije – ili, bolje, rečeno, kako povlače okvir oko samih sebe. Okvir koji, uostalom, i jeste prvi uslov ovog razgovora.Pošto smo pretpostavili da će biti reči o tome kako čitati putopise, smatram da nije najgori način da ovom pitanju pristupimo kroz kratki osvrt na istoriju žanra, kao i na neke njegova poetičke i ideološke osobine, te da na kraju osmotrimo jedan književni primer koji će nam, nadam se, uliti čitalačku veru u njegove vrednosti.
Mora se odmah na početku priznati da je dugo bila prisutna opšta sklonost književnog proučavanja da putopis posmatra kao manje vredan podžanr koji ne zaslužuje, osim kao dopuna piščeve biografije ili dokument kulture, ozbiljnije istraživanje – kako se čini, takav stav je, poput zaraze, prešao i na šire čitalaštvo.Možda je razlog za to i činjenica – koja nije samo retorička – da uvek pesnici, romansijeri i li dramski pisci pišu putopise, autobiografije i dnevnike.
Primera radi, ako izuzmemo Ljubomira Nenadovića, nećemo pronaći nijednog srpskog pisca u čijoj biografiji će se na prvom mestu posle imena i prezimena nalaziti reč „putopisac“. Ali, istovremeno smo svesni da je razgovor među kulturama nezamisliv bez posrednika. Dolazimo tako do prvog stava, koji je istovremeno prva kockica u mozaiku odgovora na pitanje iz naslova: u smislu „pisanja drugog“ ili, ako hoćete, „pisanja o drugom“ putopis je svakako povlašćen žanr. Tako Dragiša Živković u uticajnoj Teoriji književnosti piše: „Pisac tu(u putopisu – prim. V. G) ne izmišlja pojave i događaje, već objektivno i verno iznosi ono što je stvarno video i doživeo. On nam tu ne daje izmišljenu sliku života, već opisuje stvarni život, onakav kakav se stvarno prikazao pred njim“ (Živković 1994, 150).
Za ovakav stav mogu se navesti brojni drugi primeri, koji će nam svi jasno ukazati na to da putopis spada u oblast nefikcionalne pripovedne proze. Ipak, ne bih želeo ni sebe, a kamoli vas, da pretvorim u žrtve stvarnosne zablude. Kada kažem diskurs vernosti imam na umu činjenicu da je odnos putopisa prema stvarnosti promenljiv, a ne korespondentan. Dakle, možemo reći, doduše nešto umerenije, da u putopisu putnici-autori imaju pretenziju na vernost, insistiraju na tome da verujemo u njihove opise prosto zbog toga što su oni „tamo“ bili, a mi nismo (Basnet 1995, 103). Diskursu vernosti doprinosi i sam naziv putopis, koji ukazuje na nužnu relaciju prethođenja putovanja, na jasan odnos između objekta i teksta – to je prva stvar koju moramo uzeti u obzir kada razmišljamo o tome kako čitati putopis. U stvari, i ne kažem ništa drugo osim da je putovanje nužan uslov za pisanje putopisa, odnosno da verodostojnost nije rezultat putopisnog teksta, već njegovo žanrovsko ishodište.
Naravno, moramo otići korak dalje od ovog analitičkog kišobrana, jer sumnjam da bi on bio dovoljan uslov za čitanost pojedinih pripadnika ovog žanra. Sasvim je sigurno da nećemo čitati Ljubav u Toskani Miloša Crnjanskog samo zbog toga što je on u ovoj italijanskoj pokrajini bio, a mi nismo. Sada se već približavamo našoj drugoj kockici. Naime, tokom nekoliko poslednjih decenija u nauci o književnosti poraslo je zanimanje za do tada rubne književne žanrove, odnosno „žanrove svedočenja“. Ti uvidi nam ne smeju biti samo dragi, zanimljivi itd, već smo dužni da na njih obratimo pažnju.
Danas, recimo, na promišljeniji način razumevamo da je problem kulturnog identiteta i razlike oduvek bio krajnje bitan aspekt književne dinamike – a u njoj su, kao što se pokazalo, putopis i pisanje o drugim zemljama i kulturama igrali veliki značaj. Od osamdesetih godina odnos zapadnoevropske nauke o književnosti prema putopisnoj literaturi izmenio se sa dolaskom uvida da su putovanja i pisanja o njima otvarali modernoj književnosti perspektive problemskog opažanja prostora i vremena, geografije i istorije. Pokazalo se da iskustvo putopisa naglašava i dokazuje nestvaran i prelazan karakter oblika stvarnosti tokom vremena, kao i da donosi iskustvo drugosti i utvrđuje i osporava vlastiti identitet (Basnet 1995, 92-94).
Čitalačko pitanje, dakle, glasi: u kom obimu literatura, u graničnom slučaju putopisa koji otvoreno upućuje na stvarnost, određuje sebe u pogledu etničkog i kulturnog identiteta posmatrača i posmatranih, dovodi u pitanje utvrđena načela posmatranja i, ako dovodi, gde, zašto i kako? Uz to, moramo imati svest o tome da književni putopis uvek ima i karakter pokušaja, uvek je himera, bilo kao manjkava slika neodređene i neuhvatljive stvarnosti, bilo kao simbolistička neman individualne inspiracije koja „krivotvori“ stvarnost.
Smatram da zadatak čitanja pojedinačnog putopisa danas pre svega leži u utvrđivanju njegovog mesta u okvirima žanra, a potom i u ažuriranju, u duhu vremena, istorijske mape koje je autor nasledio ili „zamislio“. Možda to izgleda kao pretežak zadatak, ali ako ima čitalačkih zadataka, uveren sam da je on jedan od njih. Primera radi, čitalac suočen sa Dučićevim iskazom iz Gradova i himera: „Ako putuju braća naša Bugari, onda putuju udvoje: zato što jedan zna da piše, a drugi zna da čita, ali nijedan ne zna obadvoje“, neće proveravati da li su ove reči konstativno istinite (pomenuti iskaz je u tom smislu čak i neproverljiv – pitanje je samo šta će nas sprečiti da to ne uočimo), već pod kojim uslovima one postaju moguće (perlokucione, u smislu pobuđivanja/potvrđivanja određenih reakcija prema Bugarima kod čitalaca ili, semiološki, aktiviranjem određenih kodova duhovitosti, komike, dosetke), a to će potom uključiti širi okvir iskazivanja, vezan kako za druge tekstove samog Dučića (diplomatske spise, eseje, članke, pisma), tako i za tekstove kulture – recimo, Balkansko poluostrvo Jovana Cvijića – u kojima su, posle neočekivanog napada bugarske vojske na srpske trupe 1913. godine, negovane i pojačane negativne „slike“ Bugara (otuda književni tekst pobuđuje/potvrđuje određene reakcije, „prepoznavanja“), koje su se zapravo počele javljati već krajem 19. veka. To podrazumeva da slika neće biti toliko posmatrana u svom odnosu prema večnoj i univerzalnoj istini („narodni duh“), koliko prema osobinama kulturološkog konteksta u kojem se javlja.
Neizbežno pitanje će biti: Ko govori? Kome se obraća? Zašto je takva poenta bitna za autora? Koje literarne a koje političke okolnosti su mogle da utiču na takav stav? Pomoću kojih sredstava autor nadalje uverava čitaoca da je njegov stav valjan?
Dakle, na drugoj kockici mozaika otprilike piše: u pristupu putopisu važno pitanje je kako se nacionalni i kulturni identitet preobražava u ravni literarnog. Čitajući na taj način, razmišljaćemo o društvenom kontekstu u kojem je delo pisano, institucionalnom okruženju (publici, intelektualnoj tradiciji, školi mišljenja), ulozi i funkciji dela, političkoj poziciji koja podupire autoritet autora i, konačno, istorijskom okviru koji sve pomenute faktore čini zavisnim od pojedinačnih faktora vremena i mesta („ideologija“).
Tako možemo čitati Ljubu Nenadovića, isto kao i Aleksandra Tišmu, a žanr vernosti će se upravo osmotriti iz ugla same predstave o vernosti. Osim toga, retorička sredstva nećemo posmatrati samo kao ukras, već ćemo pokušati da vidimo nisu li ona možda ključna za prenošenje značenja. Priznajem da svako, bolje rečeno, skoro svako voli da bude ukras, ali trebalo bi obratiti pažnju i na „objektivizam“ putopisca kao na jednu od mogućih strategija pisanja – i to upravo zato što ga pažamo kao književno.Putopisci su „pisali drugog“ pišući o drugom – samo pisanje je središnji problem, a ne nekakav neutralni prenosnik objektivnih činjenica.
Krećući se po našem mozaiku, približili smo se trećoj kockici, odnosno jednom savremenom iskazu o putopisu, koji dugujemo Vesni Goldsvorti, autorki koja je svoju značajnu knjigu Izmišljanje Ruritanije posvetila engleskim romanima i putopisima koji se bave balkanskim zemljama i narodima. U jednom nedavno objavljenom razgovoru, ona se nije složila sa zapažanjem da je putopis „topao i zainteresovan žanr“, rekavši: «On to možda jeste u srpskoj književnosti, gde se neguje malo i retko, u formi takozvanih „pisama iz tuđine“ kao jedan visokoknjiževni žanr.
U Britaniji je putopis jedan od vodećih književnih žanrova i pokriva jednu mnogo širu tipologiju, uključujući tu i mnogobrojne putopise koji su bili deo zidanja imperije, putopise vojnika, antropologa, etnologa i pustolova, u kojima je pisac „predstavnik carstva u kojem sunce nikada ne zalazi“.» (Goldsvorti 2001, 81).
Iako se javlja jedno „možda“ u slučaju srpske književnosti, ovaj uvid – koji je zapravo „opšte mesto“ u slučaju britanskih putopisa, a truizam u današnjoj nauci o književnosti – ima značajne posledice za status koji obično pridajemo (i u srpskoj književnosti) žanrovima svedočenja poput dnevnika, memoara, biografije, autobiografije ili putopisa. Teško bi bilo dokazati da je putopisna proza čist dokument o događajima, odnosno da ona konstituiše savršen faktualitet. U stvari, dokumenti koji pripadaju ovom diskursu ne dokumentuju faktualitet, već i aktualitet pisca i teksta.
Posmatrano iz ovog ugla, žanrovi svedočenja ne predstavljaju samo posredovanje istorije, već igraju i aktivnu ulogu u istoriji na koju se odnose. Čini mi se da će stoga kratko pozivanje na istoriju i njene palimpseste popuniti barem polovinu našeg mozaika. Prvo i pre svega, putopis je, ako tako možemo reći, dugo imao pre svega praktičnu funkciju. Znanja vezana za narode Evrope bila su taložena pisanjem, prenošena i korišćena u raznim i vrlo različitim vidovima – kontakti među njima nezamislivi su bez putovanja i putnika. Antički analisti ili srednjovekovni hroničari, govornici ili istoriografi, vojnici, ambasadori ili veletrgovci, hodočasnici, prodavci ili imućni putnici, ispoljavaju posebnu osetljivost na različitosti sa kojima se susreću (Kiznije 1996, 9).
Za razliku od nekih drugih žanrova, u slučaju putopisa teško je zaista reći kome pripada prvenstvo, ako isključimo prve, možda i praistorijske putnike i priče koje su kao deo prtljaga donosili u svoju porodicu, rod ili pleme. Oni ipak nisu pisali – ali, kao što znamo, putovanje se tematizuje u najstarijim zapisanim „književnim“ tekstovima kao što su Ep o Gilgamešu ili Odiseja.
Naravno, potonje delo je mnogo značajnije za razvoj putopisa kao eminentno evropskog kulturnog žanra (jer on je srazmerno kasno postao književni).Francuski proučavalac Mišel Bido u radu „Književno putovanje: geneza žanra“ ističe, međutim, da je Horacijev Put u Brindizi pravi predak žanra, budući da, pored odsustva fikcionalnih sadržaja, sadrži autobiografske dimenzije, kulturni vidokrug, različita zapažanja, etnogeografiju, književne reference (Bido 1990, 179). Izveštaji o navikama drugih kultura vodili su do uopštavanja koja već srećemo u velikom klasiku, Tacitovoj Germaniji u kojoj se opisuju varvari severnih šuma, ali iz ugla vlastitog društva koje je degenerisano, dok su Germani još uvek neiskvareni – što je putopisni obrazac koji živi do danas i koji će ponoviti mnogi poznati putopisci. Kao što je poznato, krstaški ratovi su podstakli kontakte između Evrope i Azije, a Marko Polo je zahvaljujući poznatoj knjizi naročito doprineo unošenju elemenata čudesnog i neobičnog.
Poslednja četvrtina 15. veka, kao i 16. vek, ispunjeni su pomorskim ekspedicijama i velikim „otkrićima“. Značajnu ulogu igrali su i opisi hodočašća na sveti grob, hronike sa putovanja u Aziju, geografske knjige, misionarska pisma jezuita pretpostavljenima. Obaveštenja koja su oni donosili bila su korisne za primaoce, ali je njihov broj još uvek bio veoma mali.
Često se putopisno znanje proširivalo u strateške svrhe, opažanja su se sabirala da bi se njima snabdeo neki ambasador ili da bi se proširilo političko znanje o pojedinim zemljama i regionima, ma koliko ono bilo uopšteno. Ali, ako ne zaboravimo da je putopis često bio vezan za diplomatske misije koje su bivale sve brojnije tokom 16. i 17. stoleća, lakše ćemo razumeti trajne ambicije diplomata u ovom žanru. U tom smislu, u ranijim razdobljima su putovanje, putopis i politika bili najčešće nerazdvojni, mada je otvoreno pitanje da li su se oni ikada kasnije sasvim oštro razdvojili. Mišel Bido je u pomenutom tekstu izneo tezu da su se oni tekstovi koji se mogu nazvati „književna putovanja“ u francuskoj književnoj produkciji pojavili između 1650. i 1660. i to vezano za galantnu i mondenu književnost, posebno u formi pisama sa putovanja.
U posmatračima su takođe umeli da se sretnu filozof i pisac – takav sklop dovodi nas do Montenjevih Ogleda, u celini pothranjivanih zabeleškama salivenim u njegovim putnim dnevnicima. Montenj je putovanje posmatrao kao vežbu duha, a u žanr eseja je uneo uopštavanja kao proste indukcije, odnosno zbrajanje primera, što će biti osnovna strategija, vrlina i mana njegovih mnogobrojnih sledbenika. Esej i putopis od tada stoje u bliskoj vezi, koja je doživela vrhunac kod modernista krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.
Posebno važnu ulogu igrala su tzv. „obrazovna putovanja“ ili veliki pohodi (Grand tour) u cilju upoznavanja drevne Evrope: mladi Englezi putovali su po Evropi iz zadovoljstva i razonode, ali i radi učenja i upoznavanja umetnosti – što je itinerer koji je presudno uticao na potonje putopisce, a već se u 18. veku etablirao u liku Dositeja Obradovića jedan obrnuti „Grand tour“ koji će proširitimentalne granice srpskog putopisa. Za ovakva putovanja bilo je bitno razumevanju urbanih prostora kao trenutaka ljudske istorije, aspekata neke civilizacije, njenih običaja i naravi. Takva putovanja kodifikovana su u 17. veku najpre u Engleskoj, da bi u 18. veku bila prihvaćena i kod kontinentalne elite. Ona su predstavljala osvajanje poznatog sveta, a Italija je imala povlašćeno mesto. U stvari, bez takve tradicije, ona ne bi ni mogla postati povlašćeni prostor srpskog putopisa koji je, od Nenadovića preko Marka Cara i Dučića, sve do Vinavera i Crnjanskog, upravo najbolje, i po broju i po vrednosti, mapirao Italiju.
U 18. veku važnu ulogu igraju i naučna putovanja u cilju upoznavanja klime i tla, prirode i njenih plodova, stanovništva, društvenog uređenja, političkih ustanova. Veruje se u nadmoć posmatranja i saznanja. Za učenjake toga doba, od Artura Janga do Lavoazjea, od Monteskjea do Aleksandra fon Humbolta, putovanje i istraživanje terena su stvar empirijskog posmatranja činjenica, a zadatak je povezivanje činjenica, utvrđivanje geografije sveta i njeno arhiviranje u glavnim gradovima, salonima, bibliotekama, „kabinetima čudesa“ i zbirkama. To je vreme elite koja traga za sintezom, koja poredi da bi došla do opštih zaključaka, koja upoznaje mnoštvo da bi ga svela na jedno – znanje se organizuje, uređuje, klasifikuje. Putnici toga doba skloni su putovanjima u metropole, centre u kojima blista naučni i kosmopolitski duh, ubeđeni u nadmoć Evrope i univerzalnost francuskog jezika.
Osamnaesti vek ima i svoje naličje teritorijalnih i političkih ambicija, nadmetanja Francuske i Engleske, traganja za novim trgovačkim putevima; Rusija i Amerika istražuju svoja ogromna prostranstva; nacije istražuju sebe, kao u slučaju Francuske posle revolucije. U 18. veku javlja se i putopis kao kritika putopisa, Sentimentalno putovanje Lorensa Sterna, kao i Putovanje po mojoj sobi Ksavijera de Mestra – dve knjige koje još uvek nalaze čitaoce.
U 18. i početkom 19. veka pravci putovanja ustalili su se proširivši se na planine Švajcarske, na ruševine južne Italije i Sicilije, na Grčke spomenike – bez tog proširenja najverovatnije ne bismo imali putopise Ljubomira Nenadovića ili Jovana Dučića.
Putovanje je sve manje korisno kao otkrivanje novih teritorija, već postaje vid saznanja, širenja vidika u duhu „veka prosvetitelja“, ali i romantičarskog unutrašnjeg putovanja. Putnik, dakle, deluje u službi znanja, obaveštenosti, upućenosti, intelekta. Za takva putovanja postojale su još u 18. veku tzv. putne knjige, koje je skoro u potpunosti potisnuo čuveni Nemac Karl Bedeker kada je 1829. objavio prvi vodič namenjen putnicima dolinom Rajne.
Tokom romantizma dolazi do preoblikovanja putopisa, koji doživljava značajne promene i u formi i u sadržaju, naročito u pogledu pisanja i upućivanja na literaturu. Figura putopisca počinje da se poistovećuje sa figurom pisca, kao u Šatobrijanovom Putovanju od Pariza do Jerusalima. U razdoblju romantizma postaje važna figura autora, a sa pomenutim Sentimentalnim putovanjem Lorensa Sterna i Putovanjem po Italiji Getea, putopis postaje dobro utvrđena književna vrsta koja se sada koristi vlastitom žanrovskom slojevitošću. Romantičarsko putovanje konačno nudi pomirenje subjekta doživljaja i objekta opisa, pretvarajući sam objekt doživljaja u subjekt, izlažući njegov pogled, maštu, refleksije – nasleđe bez kog ne bismo mogli zamisliti ni Dučića ni Crnjanskog.
Mešaju se stvarno i fiktivno, priroda počinje da se doživljava subjektivno, napušta se geografska tačnost i naučne pretenzije, javlja se lirizam. Strategije putopisca su mnogo slobodnije, a raznolikost tekstova doprinosi daljim žanrovskim divergencijama.
Romantičarska moda je doprinela da putovanje na Orijent – u Palestinu ili Egipat – stekne jednu novu aktuelnost. U 19. veku javio se „egzotizam“, vezan kako za prostor tako i za vreme. Javlja se ironični romantičarski lutalica kao što je Hajne, Italija je još uvek značajna destinacija. Takođe, u 19. veku ljudi od pera i redovni salonski posetioci, negujući vrednosti suprotne onim „prosvetiteljskim“, stavljaju narodno pesništvo na povlašćeno mesto među delima kulture, zato što ono navodno podseća narode na njihovo daleko poreklo.
Evropa devetnaestog veka je bila poprište trke pojedinačnih kultura za sopstvenom nacionalnošću, a borba za kulturu bila je veća nužnost nego borba za naciju, pošto je bila neophodan preduslov za nastanak nacije – hijerarhije kultura i povlačenje granica vlastite kulture (mnogo više nego teritorije), imale su zadatak da odrede nacionalni identitet. Zbog toga su imperijalističke nacije sebe smatrale svetsko-istorijskim kulturama i kao takve bile opažane od drugih – kao u slučaju slike Francuske i Engleske kod naših putopisaca. Upravo stereotipi o kulturama koje su proizvodili „veliki“ su vodili ka teoriji kulture, noseći u sebi sve „teškoće da se zamisle drugi ljudi“. Kao što ističe Elejn Skeri, sposobnost zamišljanja drugih ima veliku snagu upravo u velikoj književnosti, čiji uticaj ne prenosi samo umetničku, već i političku ideologiju.
Otuda putopisci, nekada samosvesno i svesno, ali i nesvesno, po neminovnosti, ulaze u staru literarnu i intelektualnu avanturu u kojoj su predstave jednih naroda o drugim, kao i njihovog govora, običaja, ponašanja, tradicije, neodvojivi deo kulture evropskih naroda. Sve to bi spadalo u ono što francuski istoričar Žak Le Gof naziva „mentaliteti“, u kojima presudnu ulogu ne igraju, kao u istoriji ideja, ideje pojedinačnih mislilaca, već „mentalne magline u kojima su deformisani odjeci njihovih doktrina, osiromašeni ostaci neuspjele riječi bez konteksta igrali izvjesnu ulogu“. Zato negde u središtu našeg imaginarnog mozaika piše: putopise možemo čitati i kao sećanje na to šta smo bili mi i kako smo posmatrali druge.
Počeci masovnih putovanja (turizma) u Evropi mogu se pronaći u drugoj polovini 20. veka. Masovna putovanja ugrozila su status putopisa i pretvorila ga uglavnom u kratki novinski feljton o putovanju. Sredina veka, kao u slučaju bujanja srpskog putopisa u međuratnom periodu, svedoči o poslednjom usponu žanra u osvit masovne upotrebe avio-prevoza.
Izuzetno slojevita tradicija doprinela je sumnji koja vlada u pogledu granica putopisnog žanra. Kako pronaći zajednički žanrovski imenitelj kada pisanjem putovanja vladaju zavođenje, zadovoljstvo, raznovrsnost, uopštavanja, geografski opisi, opisi običaja, duh pustolovine, naučni ideali vezani za ideju prozirnosti i prikazivosti sveta. Moglo bi se, dakle, govoriti pre o nestabilnosti žanra, ili, kako je istakao kanadski proučavalac Uenen, o „žanru bez pravila“. Njegovoj neodređenosti doprinosi i to što je u sebe integrisao dnevnik (Montenj), autobiografiju (Šatobrijan), epistolarni diskurs (Žorž Sand), etnografski esej (Levi-Stros). Takođe, putopis sadrži diskurse različitog porekla: geografski, etnološki, naturalistički, administrativni, vojni, misionarski, trgovački, ekonomski, istorijski, arheološki, diskurs istorije umetnosti. Stoga, odgovarajuća raznolika leksika prethodi i učestvuje u njegovoj ideologiji (i) nezavisno od namera pisca. Ali, ovde se javlja i jedno nelagodno pitanje: da li sve to može previše da optereti današnjeg čitaoca?
Jasno je da svaki putopis nosi signale drugih putopisa, odnosno onoga što sam nazvao „putopisna tradicija“ – ne skupa mehaničkih uticaja, već usvajanja poetičkih i ideoloških pretpostavki koje dominiraju tradicijom (evropskog) putopisanja. Ovaj „talog znanja“, ideologema i mitema ugrađivali su i naši pisci, počev pre svega od Ljubomira Nenadovića, u svoje putopise, ali su takođe, posmatrano u kontekstu srpske književnosti, ujedno iskazivali neophodna znanja i opažanja drugih koja su već bila prisutna, kao što su i sami doprinosili učvršćivanju, a katkada i osporavanju određenih perspektiva. U stvari, upravo je važno razumeti da su se naši putopisci, a samim tim i srpska književnost još od Nenadovića, spremno, spretno i otvoreno uključili u naslage tradicije i konvencija evropskog putopisanja, u ono što možemo nazvati „književno prenošenje“. Moglo bi se čak reći da uspon srpskog putopisa, pogotovo između dva svetska rata, dolazi na kraju jedne linije razvoja evropske književne tradicije, i to više kao razbokoreni cvet nego kao kakav suvonjavi izdanak.
Valja odmah naglasiti da je značajan podsticaj posmatranju srpske književnosti u tom pogledu dao Jovan Deretić u knjizi Put srpske književnosti (1996), istakavši jedan značajan istraživački problem:
„Činjenica što su ličnosti s najvećim i najtrajnijim uticajem u srpskoj književnosti bile putnici u strane zemlje jeste pojava koja zaslužuje da joj se posveti mnogo više pažnje nego što je to dosad učinjeno“. Kao što ističe pomenuti autor, tradicija „duhovnog geografizma“ potiče od srednjovekovnih putnika da bi bila u potpunosti utemeljena sa Dositejevom autobiografijom Život i priključenija koja, naročito u drugom delu, prerasta u putopis, a nastavljana kod pisaca naredne generacije kao što su Gerasim Zelić, Joakim Vujić, Nićifor Ninković, prota Matija Nenadović, Ljubomir Nenadović, kod kojeg se žanr osamostaljuje i dobija – pre svega pod uticajem Geteovog i Hajneovih putopisa – oblik putničkih pisama, koji će kasnije prihvatiti i naši drugi putopisci. Razdoblje prve polovine 20. veka obeleženo je procvatom srpskog putopisa, sa radovima – navodim samo najpoznatija imena – Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Rada Drainca, Grigorija Božovića.
Razume se da putovanje donosi raskoš internacionalnih tema, kao što sam pokret predstavlja povlašćeno oruđe saznanja: „Nigde čovek ne upozna ljude kao na putovanjima“, kako bi to, imajući na umu priču o Solonu i Krezu iz Herodotove Istorije, rekao Jovan Dučić. Putnik sebe posmatra kao jednog od ključnih tumača sveta i istorije, zato on obično poseduje mudrost ili filozofski duh. Putopiščev odnos prema realnosti je specifičan i on se temelji na određenim tipovima selekcije i kombinacije. Putopisac odabira one događaje i i iskustva koja najbolje odgovaraju njegovom shvatanju susreta sa stvarnošću drugih naroda i kultura, ne pridaje istu važnost svim detaljima i iskustvima. Putopis je uvek dvostruko kretanje koje podrazumeva otvorenost prema stvarnosti, prema novini, koja je prvi pokretač putovanja; ali i osobeno prisvajanje stvarnosti pomoću analogije koja je regulatorni princip putovanja. Za čitanje putopisa je, dakle, veoma važno obratiti pažnju na niti znanja koje su u njega utkane, jer on je uvek, u manjoj ili većoj meri, didaktički tekst.
S druge strane, u putopisu se uvek javlja problem sredstva koje integriše epizodnu strukturu – to, dakako, može biti jedino sam autor, čije je putovanje, uostalom, pravi primer svrhovite delatnosti. To je još jedan značajan uvid za pristup putopisu: i esej i putopis su se krajem 19. i početkom 20. veka javili kao pokušaj uspostavljanja univerzalnosti u svetu narastajućih razlika – oba žanra spadaju među osnovne vidove ispoljavanja „humanističke mitologije“ o jedinstvenom ljudskom subjektu. Kao deo kulturološkog procesa „esejizacije“ drugih oblika pisanja, putopis u srpskoj književnosti stoji na početku procesa koji je kasnije osvojio roman i pripovetku.
Razmotrimo sada ukratko jedan primer. Recimo, Ljubav u Toskani Miloša Crnjanskog možemo da čitamo kako bismo bolje razumeli sumatraizam, mada ne smemo zaboraviti da je ovaj putopis u stvari konstitutivni deo pesnikovog sumatraizma, a ne njegova puka ilustracija. Zatim, ovaj putopis možemo čitati kao tekst koji ima bar pet osobina, zajedničkih većini značajnih srpskih putopisaca; pre svega se misli na M. Cara, J. Dučića, S. Vinavera, R. Petrovića, M. Ristića. Prvo, to je putopis o Italiji, povlašćenoj zemlji evropske književne imaginacije; drugo, Crnjanski kao i svi pisci sa pomenutog spiska prezire turiste (mada je i sam pomalo turista, što će pažljivi čitalac uočiti); treće, on je, kao i svi pomenuti srpski i veliki niz evropskih modernista zaljubljenik u prošlost i kritičar savremenosti (paseista); četvrto, on poseduje razvijenu svest o žanru, koja se uglavnom ispoljava kao kritika putopisaca- prethodnika; peto, njegovo putovanja zadržava elementarne oblike hodočašća, u kojem su kultura i donekle priroda, a ne bog, ono što transcendira stvarnost i daje smisao putovanju. I inače, od hodočašća putopisci često preuzimaju jednu opštu težnju ka izbegavanju govora o ovozemaljskom životu, o njegovim nepouzdanostima, i istovremeno želju da se govori o suštinama.
Carevo i Dučićevo putovanje u Rim ima karakter hodočašća na izvore evropske kulture: „Ta vi već znate da sam ja malko a priori sklon da u ovoj kasičnoj sredini svaku stvar, a pogotovo umetnost, posmatram sub specie aeternitatis, a to znači sa gledišta važnosti što je stvari imaju za večnost“, piše Car u Estetičkim pismima; „Nigde istorijska vizija nije ni moćna ni sugestivna koliko u Rimu. Mi se ovde osećamo savremenici svih stvari ovog grada, koje od svog detinjstva svi nosimo u pameti“, čitamo u Dučićevom „Pismu iz Italije“. Toskana Crnjanskog s jedne strane nosi izraziti pečat istorije, dok je s druge strane potpuno vanvremenska. Za Vinavera je Venecija paradoksalna „večna prolaznost“.
Ključna tačka na itinereru evropskog putopisa, Italija se, u slučaju naših pisaca, pokazala kao idealno mesto za ispoljavanje paseizma, kako zbog svoje istorije, tako i zbog stanja u kom se nalazila u međuratnom periodu, rastrgana krizom modernizacije.
Nekoliko navoda će to veoma dobro ilustrovati, mada je teško istovremeno dočarati sve ideološke dimenzije takvog okretanja prošlosti. Kao osnovni element ispoljavanja paseizma kod ove skupine pisaca javlja se isključiv otpor prema masama, čiji se idejni okviri mogu potražiti i u takvim delima kao što je Psihologija gomile Gistava Le Bona. U tom duhu Car, na primer, piše: „Odi profanum vulgus. Ja razularenu gomilu ne volim; njoj ništa nije sveto. Što je god nežno, delikatno, superiorno, — sve to u njoj mora da podivlja, da osurovi ili da ugine. Poput zatalasane morske pučine, koju nije lako stišati, gomila je uvek nepouzdana; ona je nepouzdana čak i onda, kad izgleda mirna. Poput uzburkanog mora, ja najvolim da je promatram s prozora — sa suha“.
Slične stavove nalazimo i kod Dučića. U „Pismu iz Italije“ postoji jedna prilično rastegljiva i apstraktna „klasična Italija“, odnosno klasični Rim koji je okarakterisan izrazito pozitivno, a čije su zasluge pre svega u univerzalizmu prava i širenju umetnosti, kao i u prenošenju grčkog nasleđa u evropske kulture. Međutim, kada je o savremenom Rimu i Italiji reč, Dučić se predstavlja kao pravi modernistički paseista:
«Uz slavnu crkvu na Kapitolu, gde ima mramora od Donatelia i gde je oltare slikao i čudni Pinturikio, naslonio se nakaradni moderni spomenik Ujedinjenja, ironija današnjeg degenerisanog umetničkog genija ove zemlje. Novi bankarski Rim hoće sve da zatre: da svoje dućane metne u stare palate, a svoje banke da metne u stare crkve.»
U Ljubavi u Toskani neprestano provejava gotovo istovetan duh kritike savremenosti. Iako je Crnjanski deo grupe turista koji obilaze Toskanu, on često svoje pripovedačko „ja“ afirmiše u otporu prema turizmu i, kao što smo ranije videli, putopisu: „Italija, ona prava, plaha i mirisna, leži negde na dnu nebesa, a strance dočekuju njene sluškinje“. Kao tipično modernističo-paseistički stav u kom se ukršta svest o pređašnjem značaju pesnika i savremenom duhu kapitalizma i njegovog neprijateljstva prema poeziji može se posmatrati sledeći iskaz: „Putovao sam u doba proslava i svetkovina, povodom završetka šestog stoleća od smrti Danteove.
Sva je Italija mirisala na ulje za motore, u njegovu slavu. Sve su varoši bile izlepljene šarenom reklamom guma Pirelli“. Vinaverov paseizam je možda i najsloženiji, jer kod njega ne nalazimo otvorenu kritiku savremenosti suprotstavljene superiornoj prošlosti, već čitav putopis „Konačna Venecija“, već od samog naslova, predstavlja govor o apsolutnoj pobedi prošlosti. U Veneciji je prošlost toliko nadmoćna da je i nemoguć bilo kakav upliv modernizacije. Aktivan moderni čovek i njegov duh preduzeća u Veneciji je osuđen samo na pasivnu ulogu posmatrača.
Pored izbora pravca putovanja kao čina samolegitimizacije, pripovedanje putovanja je za mnoge naše moderniste isto tako bilo znak dodatnog ideološkog opravdanja vlastite delatnosti – da smeste sebe i/ili svoj narod u evropsku porodicu. Konačno, svaki putopisac neminovno odražava i paradoks tradicije: njene čari zavise od taloga koje ona prenosi kao vlastitu ideologiju, ali ako bismo taj talog prestali da prečišćavamo kretanje bi bilo zaustavljeno – pisanje utopijski poništava ono što mu daje smisao. Proza istinskog putopisca nije prosto deskriptivna proza, to je ujedno i otkrivalačko pisanje – otkrivanje sebe i drugih. Istovremeno, poslednja dva veka putopisci dolaze daleko posle „vremena otkrića“ kultura o kojima piše, vremena koje se u srpskoj književnosti vezuje za Dositeja i njegovo doba, a u evropskoj za tzv. „imperijalizam mašte“. Otuda putopiscu jedino preostaje da se na ovaj ili onaj način predstavi kao čovek iskustva, koji na neki način mora da bude iznad svojih savremenika: po književnoj vrednosti, položaju, uspehu, materijalnom stanju; sve to najčešće rezultuje težnjom ka „aristokratizaciji“ vlastitog položaja, ka bekstvu od „jedne vrste amater-apsolutiste“, protiv koga je nekada davno istupao Jovan Dučić u članku o vodećem putopiscu sa kraja 19. veka, Marku Caru.
Sada, pri kraju ovog našeg mozaika, želeo bih da navedem jedan primer iz posleratnog srpskog putopisa, koji, kako mi se čini, uliva snažnu veru u vrednosti i mogućnosti ovog žanra. Reč će biti o preobražaju do kog su kod jednog autora doveli putovanje i putopis. Osim toga, putopis o kojem će biti reči spada među naše najbolje posleratne putopise, postajući kako vreme odmiče sve aktuelniji.
Naime, nakon svog prvog posleratnog putovanja – u Poljsku, Beč i Peštu, Aleksandar Tišma shvata još bolje koliko je „usamljen i tuđ svemu“ i piše: „Ja sam Jevrej, čovek bez zemlje, ali i čovek lišen jevrejske sposobnosti za brzo prilagođavanje i idenitifikovanje sa sredinom koja je do juče bila strana“. I zaista, putopis Meridijani Srednje Evrope odjednom pokazuje jednog drugačijeg Tišmu, koji se – danas kada čitamo njegov dnevnik to znamo – dugo razvijao, dugo borio za izraz. Već prva rečenica putopisa odjekuje izuzetnom tacitovskom snagom: „Uvek, otkako sam želeo da putujem, želeo sam da putujem na Zapad, u življi, savršeniji svet od ovoga, kojim sam bio nezadovoljan“. Stari Dedalusov san: pobeći, napustiti život koji se živi, da bi se postalo nešto drugo, bogatije i potpunije. Tišmina lojalnost sada je počela nedvosmisleno da pripada široj, više kosmopolitskoj i univerzalističkoj istini – ili verziji istine – koja je za njega oličena u modernoj, sekularnoj Evropi.
Naravno, u starom duhu, koji potiče od čuvenog dijaloga Solona i Kreza iz prve knjige Herodotove Istorije, Tišma odmah na početku ističe kako je cilj putovanja „u jasnijem sagledavanju sebe“. Ovakav stav Meridijani Srednje Evrope i potvrđuju, jer zahvaljujući putovanju koje je u njima opisano, pisac dolazi do ključnog tematskog okvira u kojem će njegov opus dostići najviše visine. Ispostavilo se, naime, da je ovaj putopis odigrao presudnu ulogu za nastanak Tišme, pisca kakvog danas poznajemo i onakvog kakav je docnije počeo da biva prevođen, čitan i razumevan izvan srpskog jezika i kulture. Jevrejska tema je najpre bila slutnja: „Možda bi me tako Meridijani doveli u novo tematsko središte: jevrejsku sudbinu“, da bi se kasnije pretvorila u okvir iz kojeg se više nije moglo izaći.
Ne bih nikako želeo da tvrdim da čitanje putopisa može biti značajno za nas u onolikoj meri i na onakav način na koji je bilo značajno za Tišmin preobražaj. No, slutim da bi piščeva vera u snagu ovog žanra bila dobrodošla. Mozaik o kojem je bilo reči govori nam da kada čitamo putopis moramo obratiti pažnju na vrlo širok raspon: od ideologije do duševnih stavova, od žanrovskih signala do tehnika pripovedanja, od retoričkih sredstava do postojanja ili nepostojanja implicitnog čitaoca kao putopiščevog saveznika. Iako je putopis na prvi pogled jednostavan žanr, ozbiljno čitanje će sasvim sigurno pokazati suprotno.
Ciklus predavanja u Narodnoj biblioteci Srbije,“Kako čitati…“