Utorak 9. februar 1999. godine. Iznad ravnice iza Diksmajdea žurno promiču snežni oblaci. Ne nadiru iz daleka, dižu se sa zemlje kao neki široki crni zid. Sunce još sija iza mojih leđa, jarko obasjava blatnjave njive, sneg u brazdama, nekoliko crvenih kuće, šiljate tornjeve u daljini. Istovremeno, ima neke pokornosti u tom predelu. Ako se obriše nekoliko bandera, nekoliko svinjaca, dobije se ponovo bojno polje.
Zamislimo da sam britanski vojnik, da smo uz pokliče prešli Lamanš i da marširamo: „Let the war come, here we are, here we are, here we are at last again!“ Neka rat dođe, eto nas, eto nas, eto nas konačno! Jedan od naših kapetana piše kući; „Mislim da je rat divan. Kao neki veliki izlet, ali ne bez svrhe kao izlet.“ Nemci su upali u severnu Francusku preko Belgije, ali su ih Francuzi odsekli na Marni. To ćemo i mi sad uraditi u Zapadnoj Flandriji.
I kako se osećaš?
U Velikoj Britaniji je 1999. godine živelo oko 150 prastarih Britanaca koji su o tome mogli da pričaju. Novembra 1998. godine, za vreme proslave osamdesetogodišnjice rata, video sam ih u Londonu kako marširaju, sa štapovima i u invalidskim kolicima, a za njima veterani Denkerka, Dana D i Foklanda, zatim bolničarke i muškarci unakaženih lica, dve-tri generacije su prošle, pune ideala natopljenih krvlju i vrlinama.
Slabašni Džek Rodžers (1895) rekao je na BBC-ju: „Pojma nismo imali kuda idemo. Ali u jednom trenutku smo ugledali bleskove u daljini. Ubrzo smo čuli i zvuk, udarce gromova, sve jače. I tada smo odjednom shvatili: ulazimo u rat!“ Dik Baron (1896) ispričao je šta se odmah posle toga dogodilo: „Moj drugar je pao pogođen u glavu, pokušao sam da mu mozak vratim u rupu, glupost, naravno…“ Tomi Gej (1898): „Mogli su se čuti meci što fijuču oko ušiju, fiju, fiju, a ja sam samo mislio: pravo čudo što su me omašili.“
Novembra 1914. godine samo oko Ipra palo je 100.000 ljudi. Zatim je u istoj oblasti poginulo još 400.000. Norman Kolins (1898) dobio je zadatak da sahranjuje mrtve, leševe koji su ponekad već nedeljama ležali na bojištu. „Kad sam prvog takvog video, dodirnuo sam ga, a pacov je izleteo iz njegove lobanje. Pomislio sam: tolike ambicije i težnje, koliko toga što su želeli da promene u svetu, svi su umrli za nekoliko trenutaka.“
Džek Rodžers će još na televiziji otpevati rovovsku pesmicu visokim uzdrhtalim glasom:
I want to go home,
I want to go home,
I don’t want to go to the trenches no more,
The whiz-bang and shrapnels they whistle and roar.
I don’t want to go over the top anymore,
Take me over the sea
Where Allemands can’t take me,
Oh, my, I don’t want to die,
I want to go home.
A sad druga strana stvari. Zamislite da sam mladić iz Minhena. Potpuno smo razluđeni nemačkom propagandom, kratka vežba je bila uzbudljiv događaj u našim bezbednim životima, i evo nas sad među 3.000 studenata. Među vojnicima ima čak inženjera i lekara. Niko ne želi da to propusti. „U hiljadu puta uvećanom životu, u ovoj golemoj borbi, sve što je nekada postojalo potonulo je u ništavilo“, pisao je kasnije jedan od njih. Zahvaljujući debelim bertama, naši su razorili utvrde Liježa, zauzeli Antverpen i sad po noći marširamo na Engleze kod Ipra. Navodim istog vojnika: „Kad je dan počeo da izranja iz magle, iznad naših glava odjednom nam zašišta u susret metalni pozdrav i oštrim zvukom zasu naše redove sitnim mecima od čega se mulj podiže s močvarnog tla i rasu unaokolo; ali pre nego što se oblak razišao, iz dve stotine grla razleže se u odgovor prvo ura.“ Kad je posle otpočelo praskanje i tutnjava, tako piše autor Adolf Hitler, svi su zapevali. Ovo poslednje je verovatno ipak izmislio, mada su minhenski studenti bili dovoljno ludi za takvo nešto.
Posle će se o tome govoriti kao o „ubistvu dece“ kod Ipra, a Langemark će nazivati „porodilištem Drugog svetskog rata“.
Britanci su upravo završili Burski rat, bili su profesionalni i iskusni. Sad 3.000 nemačkih mladića – preživelo je samo nekoliko – leže na posebnom ratnom groblju, okruženi imenima svojih studentskih klubova. Polovina Hitlerovog Šesnaestog bavarskog rezervnog pešadijskog puka je poginula, otprilike 1.800 vojnika. Sam je imao veliku sreću da izbegne takvu sudbinu. No, kasnije je bio ranjen, kako se priča, u nekom džombastom šumarku u blizini, gde su još i danas vidljivi nejasni tragovi rovova.
Iste nedelje tu je poginuo i Peter Kolvic kod Rohefeld-Ezena. Kete Kolvic piše: „Sanjala sam da smo u nekoj velikoj dvorani s mnogo ljudi. Neko je uzviknuo: ‘Gde je Peter?’ On sam je to uzviknuo, videla sam tamni profil njegove siluete naspram nečeg svetlog. Prišla sam mu, zagrlila sam ga, ali se nisam usuđivala da ga pogledam, plašeći se da to ipak nije on. Pogledala sam mu stopala, bila su njegova, pogledala sam mu ruke, šake, sve je to bilo njegovo, ali sam bila svesna da kad budem htela da mu vidim lice, ponovo ću znati da je mrtav.“
Kad se čovek danas približava zapadno-flamanskom frontu iz 1914–1918. godine, znaće da nije daleko prema starosti gradnje: odjednom pored puta gotovo da nema nijedne zgrade ili salaša od pre 1920. godine.
Ipr je srce te obnovljene prošlosti. Srednjovekovni utvrđeni gradić bio je za vreme Prvog svetskog rata istureno mesto, saillant, ranjiva izbočina na liniji fronta. Da su tu Nemci probili front, već bi sledećeg dana bili u Kaleu i Denkerku. Onda bi Britanci imali velike probleme sa snabdevanjem. Nemci bi, međutim, takvu novu liniju fronta mnogo lakše branili i uz to u njihovim rukama bi se našlo nekoliko dobrih luka.
Ipr je stoga bio od izuzetnog značaja. Stotine hiljada vojnika umrlo je u ogromnoj blatnjavoj ravnici oko grada i okolnih sela. U zavičajnom muzeju In Flanders Fields na jednoj maketi može se videti kako je izgledao Ipr 11. novembra 1918. godine: velika siva ravnica puna ostataka ruševina, do kolena, iz kojih strče, kao neki stari zub, nagoreli ostaci Lakenhala. I moj hotel Old Tom na Velikom trgu bio je zbrisan. Tačnije, čitav Veliki trg bio je sravnjen sa zemljom.
Ipr je još uvek nestvarno mesto. Izgleda kao normalan stari grad, ali zna se da je skoro sve novogradnja. Kuće, građevine, stare dva, tri, pet vekova, sve su veoma brižljivo iznova podignute. Kruna tog snažnog držanja do prošlosti je Lakenhal, drevni trgovački centar tekstila. Još uvek mi je pred očima taj stari zub iz 1918. godine, ali ta ogromna zgrada sad izgleda tako lepo, tako neosporno stara, da više ni u šta ne verujem.
Moj prijatelj je pronašao na pijaci za stare stvari crtež u pastelu potpuno golog predela, s malom kulom u pozadini, a u prvom planu nekoliko polusmrznutih bara i nešto bodljikave žice. Nigde ni žive duše, ali nad crtežom kao da se nadnela neka izmaglica koja navodi na pomisao da se dogodilo nešto neopozivo. Istovremeno sve je u nekoj mirnoj svetlosti, u nekom iščekivanju. Ispod toga piše: Februar 1917, Perfejze, G.R.
Gde je to G.R. iz Perfejzea nacrtao? Jednog dana moj prijatelj je pošao sa mnom da se provezemo oko Ipra. Razgledamo krcato nemačko groblje kod Langemarka. Na spisku mrtvih na ulazu između „Hirš, Erih fon“ i „Hoh, Bruno“ malo je trebalo pa da bude još jedno ime i tada bi istorija Evrope krenula sasvim drugim putem. U Zilebejkeu posećujemo muzeje Hooge Crater i Hill 62, dve kafane s privatnim zbirkama kakve se mogu naći svuda duž linije starog fronta, pune fotografija, zarđalih šlemova, glava granata, pušaka, bajoneta, starih flaša, kopči, kostiju, lula. Mnogi eksponati mogu se i kupiti. U vrtu Hilla 62 ima još nekoliko prvobitnih rovova punih žute vode od otopljenog snega.
U Hautemu vidimo karnevalsku povorku od šezdesetak dece preobučene u đavole, Kineze, mačke, veštice i vile, lepršanje šarenih ptičica u tišini sive ulice sa spuštenim kapcima.
A onda nam se odjednom stvori pred očima onaj akvarel: napuštena pruga između Diksmajdea i Njuporta. To je, bez sumnje, ono mesto kod jednog prelaza pruge. Prizor je gotovo nepromenjen: polja, voda, bodljikava žica, kuće i ambari proizvoljno razbacani po ravnici, kao da će svakog trena opet biti uklonjeni. Nad zemljom još uvek lebdi onaj isti veo.
„Svuda blato i pacovi i samo pacovi, čitave gomile! Zimi su stražare morali da odvlače s položaja jer su im se stopala smrzavala. A tek pucnjava! Imao sam prijatelja, i on je bio iz Lira. Odjednom je rekao: ‘Nisam znao da mi je meso tako lepo.’ I drži nogu. Mrtav hladan. I onda je zatražio od drugara cigaretu i počeo da puši. A noga mu je do kolena bila otpala, kao da je prestrugana.“
———————————————————————————————————————————————-
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.