U svetu u kojem broj bogatih ljudi stalno raste, prirodno raste i njihova zainteresovanost za najbolja rešenja u upravljanju svojim bogatstvom. Vođenje ozbiljnog imetka danas je kompleksan proces koji uključuje planiranje, administraciju, upravljanje i konsolidaciju sredstava, nadgledanje performansi, poreska i pravna pitanja, upravljanje rizicima, filantropske i zadužbinarske aktivnosti… Kako bi stvari ostale „u kući“, brojne bogate porodice odlučuju se da organizuju ove aktivnosti pod sopstvenim krovom.
Prvi evropski zapisi o porodičnim kancelarijama potiču još iz šestog veka, kada su kraljevi imali svoje stjuarde čiji je zadatak bio da upravljaju kraljevskim bogatstvom i imovinom. Ovi svojevrsni „ključari“ imali su ogromnu neformalnu moć koju im je donosila kontrola nad bogatstvima svojih poslodavaca. Koncept se održao vekovima, kako kod kraljevskih loza tako i kod imućnih evropskih porodica koje i danas postoje (poput porodica Sejnsberi ili Gines).
Iako se istorija porodičnih firmi uglavnom vezuje za Evropu (prvenstveno Italiju, Nemačku i Francusku), većina svetskih lista najstarijih porodičnih biznisa počinje u Japanu. Najstariji zabeležen porodični biznis zvao se Kongo Gumi i pripadao je porodici Kongo iz Osake. Osnovani su 578. godine, bavili su se građevinarstvom i bili specijalizovani za izgradnju i restauraciju hramova (delatnost sa kojom je porodica počela posao pre više od 1400 godina). Porodica Kongo konstruisala je i čuveni hram u Osaki iz 16. veka. Bili su u 40-toj generaciji kada je firma 2006. godine zapala u ozbiljne finansijske probleme i nedugo zatim otišla u likvidaciju.
Najstariji zabeležen porodični biznis u Evropi dolazi iz Francuske. U pitanju su vinogradi francuske porodice Gulen koji se već više od hiljadu godina nalaze pored istoimenog zamka.
Moderan koncept porodične kancelarije na koji se danas oslanjaju neke od najimućnijih svetskih porodica, nastao je u SAD. Pionirski poduhvat potiče iz 19. veka kada je porodica čuvenog bankara i kolekcionara J.P.Morgana osnovala „Kuću Morgan“ (House of Morgan) – pravno lice čiji je zadatak bio da upravlja porodičnim bogatstvom. Pedesetak godina kasnije, porodica Rokefeler osnovala je svoju porodičnu kancelariju koja i danas postoji. Štaviše, ova kancelarija je „evoluirala“i osamdesetih godina prošlog veka prerasla u fond koji danas upravlja sredstvima drugih familija, pojedinaca i fondova u ukupnoj vrednosti koja premašuje 30 milijardi dolara. 2012. godine došlo je do istorijskog „spajanja“ dve svetski poznate familije, kada je lord Jakob Rotšild, četvrti baron čuvene bankarske familije, preko svog investicionog fonda kupio 37% udela u porodičnoj kancelariji Rokefelera.
JP Morgan
Porodične kancelarije mogu biti različitog tipa, što zavisi od strukture porodičnog biznisa i naravno želje same porodice kao osnivača. Mogu se organizovati kao tipične kompanije u vlasništvu porodice ili, na primer, kao posebno odeljenje u banci koja je u većinskom vlasništvu porodice. U početku, porodice koje su ih osnovale bile su jedini korisnici usluga takvih kancelarija. Vremenom je uočena mogućnost da se veliki operativni troškovi porodične kancelarije umanje tako što će se njihove usluge ponuditi i drugim porodičnim biznisima. Tako je nastao koncept višenamenske porodične kancelarije koji je ponudio dobro rešenje mnogim porodicama kojima bi investicija u sopstvenu kancelariju bila previše skupa.
Skupa igračka
Danas se procenjuje da porodica treba da bude „teška“ barem 100 miliona dolara kako bi osnivanje porodične kancelarije bilo isplativo. Ipak, ako se kao početna tačka uzmu u obzir specifični ciljevi i očekivanja neke familije, kao i troškovi kancelarije koja bi trebalo da ostvari te ciljeve i očekivanja, minimalni porodični imetak može biti i mnogo manji. Ono što je bitno je da je struktura porodičnog imetka bude takva da može da iznese troškove kancelarije i donese očekivan povraćaj investicije. Danas porodične kancelarije spadaju u najpopularnije investicije za koje se odlučuju imućne familije. Njihov tačan broj je teško proceniti ali se pretpostavlja da u svetu trenutno postoji oko tri hiljade sopstvenih porodičnih kancelarija i da je barem polovina njih osnovana u ovom veku. U isto vreme, u Evropi postoji više od sto višenamenskih porodičnih kancelarija koje opslužuju više familija odjednom.
Osnovna funkcija porodične kancelarije je upravljanje investicijama. Velike i razvijene kancelarije pokrivaju i mnoge druge funkcije kao što su upravljanje nekretninama, obuka i obrazovanje novih generacija, primena najboljih praksi u korporativnom upravljanju, filantropski projekti i aktivnosti…
Neke porodične kancelarije pokrivaju isključivo administrativne funkcije poput računovodstva, arhive ili režijskih troškova. Razvijene kancelarije, opet, pružaju razne vrste specijalističkih usluga kao što su pravno i poresko savetovanje odnosno upravljanje rizicima i investicijama. Najveće i najrazvijenije kancelarije obično imaju glavnog izvršnog direktora kao i izvršne direktore za finansije, investicije i pravne poslove. Njima pomažu analitičari, finansijski kontrolori, računovođe, administrativno osoblje, ponekad i stručnjaci za nekretnine.
Druga strana medalje
Nisu sve imućne familije oduševljene konceptom porodičnih kancelarija. Neki smatraju da je bolje uložiti svo bogatstvo nazad u osnovni biznis, čime se eliminiše potreba za porodičnom kancelarijom.
Glavni razlog rastuće popularnosti porodičnih kancelarija je svakako pad poverenja u investicione banke. Drugi razlog leži u veoma kompleksnim odnosima unutar porodičnih biznisa, kojima je sve teže upravljati što se broj članova familije povećava. Među osnivačima porodičnih kancelarija ima, međutim, i onih čiji su motivi nešto drugačiji. Do pre nekoliko godina, svaki investitor mogao je da uloži gotovo neograničena sredstva u hedž fond i nije bio u obavezi da bilo kome to prijavi. Finansijski lomovi koji su počeli 2008. godine doneli su mnogo strožiju regulativu (prvenstveno Dod-Frenk paket zakona) čija je svrha, između ostalog, da ograniči ovakve rizike. Međutim, za razliku od tipičnih investicionih banaka i fondova, porodične kancelarije i dalje nisu u obavezi da nadzornim telima dostavljaju podatke o imenima investitora ili tačnim iznosima koje ulažu. Pre tri godine je Financial Times objavio da je Džordž Soroš ljubazno zamolio investitore iz sopstvenog hedž fonda da isti napuste a zatim ga je transformisao u porodičnu kancelariju koja danas upravlja sredstvima vrednim gotovo 30 milijardi dolara. Sličnu transformaciju izveo je i Stiv Koen, vlasnik hedž fonda SAC Capital Advisors koji je pred sudom priznao krivicu za insajdersko trgovanje i platio kazne u ukupnom iznosu od 1,8 milijardi dolara. Koen je svoju drugu hedž firmu, Stamford Ct, pretvorio u porodičnu kancelariju nakon što je vratio milijarde dolara „spoljnim“ ulagačima.
Posao iz snova
U zavisnosti od veličine porodičnog bogatstva, posao u porodičnoj kancelariji može biti posao iz snova. Odgovornost je velika ali su velike i privilegije. Međutim, zaposliti se u porodičnoj kancelariji još je teže nego zaposliti se u investicionoj banci. Kandidati moraju imati vrhunsku reputaciju ali u većini slučajeva najpre moraju da familiji za koju će raditi demonstriraju svoj integritet i lojalnost i steknu njihovo poverenje. Drugim rečima, moraju da se približe familiji jer će ona svoj imetak poveriti samo onome za koga proceni da je iskren u nameri da radi u njihovom najboljem interesu. Iako u Severnoj Americi postoje porodične kancelarije koje su „korporatizovale“ svoje operacije i zapošljavaju isključivo na osnovu kvalifikacija, poverenje i odanost kao zasebni kriterijumi dobijaju na značaju već u Evropi i zatim postaju sve važniji što se više ide na istok. Nisu retki slučajevi u kojima su izvršni direktor i svi zaposleni u porodičnoj kancelariji bliski prijatelji jednog ili više članova familije. Ova specifična vrsta „nepotizma“ može imati svoje prednosti i nedostatke ali jedno je sigurno – u takvom okruženju administrativne prepreke gotovo da ne postoje a posao se obavlja veoma brzo. U razvijenim ekonomijama, porodične kancelarije koje upravljaju velikim novcem svakog dana dobijaju najrazličitije predloge finansiranja i akvizicija iz celog sveta: aplikacije za društvene mreže, naftne platforme, lizing aviona, online kockarnice, luksuzni hoteli, rudnici, plantaže, čak i ostrva u egzotičnim morima.
Marko Nikolić, EY centralna i jugoistočna Evropa
broj 106, april 2014.