Svi znaju da govorno izražavanje nije svojstveno kamenju; ali ako je nemo, to ne znači da ne govori; ono to u stvari čini, ali jezikom koji mi ne prepoznajemo, koji ne govorimo. Postavlja se pitanje: može li se njihovo ćutanje prevesti na naš jezik? Kamenje, kao alat, oduvek se dovodilo u vezu s ranim tehnologijama, od oružja do građevina i igara. Imalo je i veze s pisanjem i slikanjem jer je prvim ljudima obezbeđivalo površine za pisanje i za stvaranje prvih slika. Od kamena su i ploče posredstvom kojih su prenošene duhovne poruke. Kamenje nema samo materijalni aspekt već i virtuelni, ono je nagoveštaj onog što se može ostvariti.
Ima i drugih, mada ne tako čvrstih i pomalo tajanstvenih, veza koje se mogu uočiti kada je reč o kamenju: povezanost s prirodnim silama koje ono oličava, zalog u domenu politike i religije i korišćenje u dekorativne i estetske svrhe. Na fizičko svojstvo kamenja može se gledati kao na podsticaj za preispitivanje konkretnog i preinačavanje empirijskog. Time želimo reći da idejama, pojmovima, znanju, lokacijama kamenje može služiti kao most. Ono, da se tako izrazimo, stvara poeziju života. Ono često predstavlja simbol čvrstine, ali njegova metaforička upotreba ističe njegovu fluidnost. Pesnici su oduvek znali da se elementarni faktori moraju čuti i da im se moramo obraćati. Egipatski pesnik Zion el Abdin Fuad, u pesmi pod naslovom Okruženi nevoljom. Nova pesma za Kairo, kaže:
Da li to putevi dobijaju sedu kosu?
Ili to samo ja starim sám…
Reka vremena teče, gubi se u alejama…
Nanosim pesak i kamenje.
Trenjem kamena o kamen stvaraju se varnice i vatra. Povezanost kamenja i čula ogleda se u tome da je kamenje često predmet ljubljenja, od Blarni kamena do svešteničkog prstenja i hodočasničkih obreda. Kamenje stalno proizvodi zvuke, bilo u dodiru s vetrom, vodom, životinjama ili ljudima. Šire gledano, tečna lava može se smatrati „prelaznim stanjem“ kamenja – stanjem u kome se ispoljava fluidnost sadržana u kamenju. Lava oličava transformaciju kamenja od simbola postojanja u oznaku postajanja: ona menja izgled naše planete, označava velike promene koje se dešavaju pod zemljinom površinom. On stoga otvara mogućnosti za nova tumačenja značenja kamenja.
U ovom slučaju, aspekt čvrstoće prostora može se tumačiti u smislu kretanja i pokretljivosti. Kretanje nije samo premeštanje u prostoru, sled ili pravolinijsko dešavanje. Kamenje se uglavnom dovodi u vezu s nepomičnošću, ali ono koje ostaje nepomično u stvari je ono koje se tokom istorije najviše kreće. Time što je nepokretno ono se kreće u drugim pravcima, u drugim dimenzijama, na sopstveno čudan i često ironičan način. Za piramide bi se reklo da su najnepokretnije stvari na svetu, ali one su prisutne širom sveta; svuda u svetu postoje arhivska sećanja na piramide, za sve ljude one predstavljaju nešto od velikog kulturnog značaja. Moglo bi se reći da to važi i za Zid plača u Jerusalimu, Veliki kineski zid i Kabu u Meki. Kamenje, poput svetih relikvija, putuje i navodi i nas da to činimo; dotiču nas emocionalno, duhovno i na mnoge druge načine.
Još jedan vid putovanja bilo bi premeštanje kamenih predmeta, granita i obeliska u Evropu i Ameriku od strane kolonijalnih sila i njihovo postavljanje na nove lokacije kao dela drugačije kulturne baštine. Ti predmeti služili su kao inspiracija evropskim pesnicima i državnicima koji su preuzeli ulogu njihovih staratelja. Za kamene predmete koji su zaplenjeni i stavljeni pod evropsku kontrolu smatra se da imaju veliki istorijski značaj i da je njihova uloga u prošlosti razlog što se sada tu nalaze, ali u tom kontekstu oni u stvari govore nešto sasvim drugo. Moramo slušati priče pohranjene u tom kamenju, uključujući one o oduzimanju poseda, raseljavanju i otporu. Ako pažljivo slušamo tiho pričanje tog kamenja, shvatićemo da ono govori samo o svojoj prisilnoj izolovanosti, svom zatočenju, prigušivanju svog glasa. Ono ne može da se kreće, menja i govori kako bi inače radilo.
Iako se čini upravo suprotno, kamenje je uvek u pokretu, bilo da služi kao kaldrma ili se nalazi u rukama palestinske omladine, ili pak u ustima nomada da im umanji žeđ dok prelaze pustinju. Kamenje je snažno povezano i s vodom, čini obale i oblikuje tok reka i potoka širom sveta, a na mnogim mestima čini plaže.
Nestalni karakter gradova u svetu čini da na njih gledamo kao na ruševine u nastajanju. Ostaje nam da se sećamo građevina koje se čine čvrstim, ali koje su na putu da postanu ruševine. To svakako govori o prolaznom karakteru mnogih civilizacijskih nastojanja u svetu i navodi nas na drugačiji način razmišljanja o tome šta čini narative „naroda“ i, u vezi s tim, narative „pripovedanja“.
Uništavanjem kamenih statua bliznakinja Bude iz Bamijana u Avganistanu talibani su želeli da unište simbol mira koji su te statue predstavljale. Ali taj simbol je opstao i opstajaće u svesti ljudi širom sveta. Ironično je da su se pojavile glasine da mnogo veća statua Bude u ležećem položaju leži zakopana u zemlji veoma blizu uništenih statua. Nema sumnje da će zemlja iznedriti još priča, tajni i sećanja.
Ser Ričard Barton, koji je preveo Priče hiljadu jedne noći, sahranjen je u Londonu u beduinskom šatoru isklesanom u kamenu. Za ser Ričarda to kameno počivalište označava simboličan kraj lutanja Arabijom. Toj ironiji doprinosi i Musaemura Zimunija, pesnik iz Zimbabvea, koji se sledećim epitafom obraća ser Ričardu i sebi samom:
Pogledaj to kamenje,
Taj opipljivi kraj tišine,
I kada budem u svom grobu,
Kada ovaj epitaf padne u zaborav,
Kamenje i kosti će govoriti,
Nemo će dopreti do tebe,
Ispuniće tvoj um tajnama,
Kada mene ne bude više bilo.
Kamenje je oduvek služilo za označavanje granica i tako ustanovljavalo prve parametre teritorija i država. Pogranične oblasti su i same međe gde su se odvijali brojni ciklusi početka i kraja. Danas širom sveta granice predstavljaju element suprotstavljanja koje se ispoljava u ratovima i smrti. No, granice nikada nisu samo betonski bedemi između suprotstavljenih strana, ma koliko utvrđeni bili. O granicama moramo razmišljati kao o oblastima dinamične interakcije kultura, o zonama u kojima se grupe okupljaju radi razmene svojih različitosti, a ne da te prostore i dalje smatramo poprištima krvoprolića. Moramo pustiti tišinu drevnog kamenja da se oglasi, ne samo u pogledu suprotstavljenih gledišta, već i po pitanju elastičnosti i privremenosti savremenih granica.
Stvari o kojima ne želimo da razmišljamo i koje previđamo jesu one koje govore o sadašnjosti. Stvari koje su najžešće i najglasnije jesu one kojima se maskira prošlost. Želimo da odemo dalje od privida uglađenosti, moći. To nam omogućuje da vidimo dalje od navodno neme i nepromenljive čvrstoće, dalje od ćutanja o sadašnjosti. To znači videti i čuti alternativni oblik narativa, onaj koji veću pažnju poklanja ćutanju i jasnije sagledava naizgled prazne prostore koji čine našu egzistenciju. Opstanak zahteva drugačiji odnos prema elementima i onim elementarnim stvarima koje se zasnivaju na našim svakodnevnim interakcijama, na svakodnevnom životu. Kamenje nisu elementi koji pripadaju stalnoj i nepromenljivoj prošlosti, koja, poput mermernih stepenica, vodi u sadašnjost. Ono predstavlja elemente koji se neprestano menjaju, kao što to čini i sama sadašnjost.
Promišljanje o kamenju podseća nas na permanentnu krizu sadašnjosti, na njenu prolaznost, kao i na našu. Stalno se nalazimo na ivici življenja – na graničnoj liniji sadašnjosti – koju kao da nismo u stanju da pređemo. Izloženi smo zloslutnoj pretnji našem opstanku. Otkrića isklesanih stena, lavirinata tunela, grobnica i pećina smatraju se oznakama nepoznatog „drugog“, a drevne civilizacije gotovo uvek se zamišljaju kao isklesane u kamenu. Upleteni smo, dakle, kao i kamenje, u brojne aspekte koji čine istoriju sadašnjosti. Na sadašnjost obično gledamo kao na projekciju budućnosti ili kao na ishod prošlosti. Ali to ne znači da kada sadašnjost prestaje ona više ne postoji. Ako sadašnjost shvatamo kao nešto što je uvek tu, tada je budućnost u sadašnjosti, a u njoj je i prošlost. Kao element koji je uvek prisutan u svim oblicima i koji se uvek menja, kamenje predstavlja tu istrajnost sadašnjosti, mnogo više nego što predstavlja navodnu istrajnost prošlosti.
Ko, dakle, govori u ime sadašnjosti? To je sámo kamenje, koje podseća na to ko ga je klesao, ko ga je doneo na određeno mesto, ko ga je ljubio, spremao hranu i ubijao njime. Ti sizifovski trudbenici, oni najsmerniji među nama, klešu kamenje, upisuju slova koja oblikuju i utiču na naše življenje i umiranje. Ti obični ljudi istorije, koji grade mostove i puteve, urezuju portrete i statue, postavljaju kamenje koje označava grobove, oni slušaju i reaguju na način govora kamenja. Oni čiji rad ostaje anoniman ostavljaju nam virtuelni rečnik koji sadrži neizbrisive oznake i tragove sećanja kamenja. Statue, koje u sebi nose tajne pune značenja, potvrđuju naše različite načine življenja i proces uklapanja u mudrost naših prethodnika.
Mahmud Darviš, palestinski pesnik, razmišlja:
U vetru ćemo čuti glasove svojih predaka,
Osluškivaćemo njihove poruke u cvetovima na drveću.
Ova sveta zemlja, svaki njen kamen, je naša pramajka.
Kao što su naši preci u svojim kamenitim predelima gledali na svetu istoriju našeg svemira, kamenje nas poziva da učestvujemo u tajanstvenom čudu međusobne protkanosti postojanja i postajanja. Kamenje, dakle, mnogo je više od materijala koji koristimo za izgradnju mostova, hramova i mauzoleja.
Kamenje predstavlja ovaploćenje onog što prelazi granicu, čak i kada se čini da se ne menja. Ono označava prelaze između pojava, između života i smrti, materijalnog i duhovnog. Zamislimo dete koje sa zemlje podiže kamenčić, baca ga u jezerce i uživa u njegovom letu i narušavanju mirne površine vode. Taj iskonski osećaj igre i straha i radosti koji ga prate u čudesnosti postojanja jeste ono što ovde želimo da izazovemo. U našem kulturnom nasleđu postoje duhovne sile koje traže od nas da onome neslućenom u kamenju damo značenje.
Ukratko, „kamenje“ su „ideje“ – u grubim okvirima naših misli. Ono je neispisan prostor koji iskri beskonačnim i prerađenim monolozima značenja. Ono je poput napeva koji imaju svojstvo molitve i trajnu aktuelnost.
Rečnik za 21. vek
Priredili
Vinej Lal, Ašis Nandi
Preveo s engleskog
Stefan Trajković Filipović
Clio, 2012