Redovni čitaoci mojih članaka već znaju da su Holanđani ogromne cicije. I dok se u drugim zemljama ljudi hvale koliko puno su nešto platili u Holandiji je tema br. 2 na rođendanima (nakon razgovora o vremenu) koliko malo si za nešto platio – to ima i svoj naziv “koopje”, što je sinonim američkog “good deal”-a ili balkanskog “sirotinja”.
I pošto ja imam holandski pasoš i državljanstvo od 1995. (uključujući i pismo od tadašnje kraljice Beatrix) i ja sam poprimio neke lokalne navike.
Tog dotičnog petka 9. septembra 2011. sam kao i svakog dana tokom večere sa svojim partnerom gledao Dnevnik u 20 časova. Udarna tema: Odlukom Visokog suda u Holandiji tamošnje opštine ne smiju više naplaćivati izdavanje lične karte jer je vlada propisala da su one obavezne a po Ustavu vlada ne smije građanima nametati extra troškove. Kad smo čuli ovo, oboma su pale kašike na tanjir, zgledali smo se i bez izgovorene riječi otišli svako do svog novčanika i pogledali lične karte. Gledali smo se opet – nasmješili i nastavili jelo. Ovo nam je ulepšalo cijeli vikend! Zašto? Pa ličnu kartu treba ponovo izvaditi svakih 5 godina a cijena je €44 eura, što znači ako je obnoviš sada imaćeš za sljedecih 5 godina besplatnu ličnu kartu! To nije samo muzika u ušima svakog Holanđanina – to je NIRVANA!!
Dakle u ponedeljak smo otišli u zgradu opštine i tamo nas je dočekao red od 30-tak ljudi. Moja opština je mala, ima svega 20-tak hiljada ljudi i red od 30 ljudi na šalteru za izdavanje dokumenata je nevidjena gužva. Očigledno ima puno poštenih građana koji nemaju pametnija posla u ponedeljak ujutro nego da čekaju u redu ne bi li uštedeli 44 eura.
Naravno, trebalo je popuniti par formulara, napraviti nove slike (po EU standardu – gledati pravo u kameru bez smijanja) i sve to predati na šalter. Holandski šalterski radnici su po pravilu prilično efikasni i red je bio brzo smanjen. Kada sam ja došao na red predstavljen mi je printout mojih podataka iz opštinske dokumentacije i postavljeno standardno pitanje: “Molim potpišite da su ovi podaci ispravni. “
E sad, ovo nije prvi put da sam zatražio nove dokumente i da sam odgovorio na isti način: Moje ime (Saša) se pise sa slovom Š, ali pošto vaš kompjuterski sistem to ne prihvata ime je napisano sa S i to je ok.
“E to nije u redu, samo trenutak molim” – odgovori mi mlada radnica na šalteru i ode zabrinuta lica u kancelariju iza šaltera da konsultuje svog menadžera. Nekih 3 minuta kasnije se vratila sa drugim dokumentom. Ne samo da ona ne može da mi izda ličnu kartu – ona je AUTOMATSKI PONIŠTILA SVE MOJE DOKUMENTE (lična karta, pasoš i vozačka dozvola)!
U Holandiji je sve što ima veze sa bazičnom administracijom oko ličnih podataka veoma komplikovana stvar. Opštinska registracija stanovnika, registracija adrese a pogotovo pravilno upisivanje imena se vode ozbiljnije nego nuklearna elektrana. U Holandiji je nemoguće promjeniti prezime (osim kod udaje/razvoda) a za promjenu imena treba dozvola kraljice (čitaj: sporo, komplikovano i treba ti jako jako dobar razlog – kao na primer da su ti roditelji bili šaljivdžije pa su te nazvali “Traktor”).
Poništavanje svih mojih dokumenata je bila katastrofalna situacija. Dat mi je drugi formular koji treba ispuniti i priložiti zajedno sa originalnim izvodom iz matične knjige rođenih (iz Sarajeva) zajedno sa zvaničnim prevodom i stambiljom sudskog prevodioca, kao i po mogućnosti originalne dokumente (lična karta, pasoš iz bivše Jugoslavije). Prošla me je jeza kad sam samo zamislio kako ću sve ovo da skupim. Naravno onda kad to predaš treba tvoj zahtjev za korekciju pisanja imena da razmotri specijalna komisija koja se sastaje samo jednom mjesečno. A da ne pomenemo da su mi svi dokumenti poništeni!!!
Došavši kući sjetio sam se da mi je drug Wim (arhivar u provincijalnoj arhivi već 30 godina) pre par godina sredio svu moju dokumentaciju, i gle čuda: tamo sam uredno arhivirano našao sve potrebne dokumente. Kad te holandska birokratija zezne ona to uradi u potpunosti ali kad ti pomogne onda je usluga svjetske klase. Elem skočio sam na biciklo i zaletio se u opštinu pre nego sto zatvore šalter. Predao sam dokumentaciju i popunjen formular 3 minute pre zatvaranja.
I stvarno 14 dana kasnije sam dobio pismo gdje su me obavestili da sam sada u opštinsku administraciju upisan pod svojim pravim imenom: SAŠA.
Unaprijed predati zahtjevni formulari (sa slikama po EU standardu) su već bili kod njih, dokumenti su napravljeni i treba samo da dođem da ih pokupim.
Sretan, ostišao sam do šaltera i tamo me je dočekala dobra ali i loša vijest.
Dobra vijest: svi dokumenti su vec napravljeni i mogu da ih preuzmem sa mojim imenom napisanim sa slovom Š.
Loša vijest: U međuvremenu je poništena odluka Visokog suda da se lična karta ne smije naplaćivati. Totalni račun: 44 eura za ličnu kartu, 52 eura za pasoš i 65 eura za vozačku dozvolu. I još tome treba dodati 20 eura za slike. Dakle, platio sam 181 euro za slovo Š!
Ok, mislio sam kao pravi Holanđanin – platio sam dobre pare za to slovo Š – ali to nije problem ako ću od toga imati koristi. Dakle nazvao sam svoju banku i rekao da mi se ime sada drugačije speluje nego na njihovoj kartici a odgovor je bio: “Žao mi je, naš sistem ne podržava slovo Š!” Isti odgovor je bio i kod VISA i MasterCard kartice – “Nas sistem ne podržava slovo Š”.
Moje fino novo slovo (koje sam platio 181 eura) je izgleda bilo teže iskoristiti nego što sam očekivao. Neobeshrabren, nastavio sam da zovem sve moguće firme koje izdaju kartice.
Ispalo je da Holandske železnice podrzavaju slovo Š, ali na mojoj pretplatnog karti stoji samo inicijal imena – koji je još uvek nepromenjen. Ista situacija je za karticu zdravstvenog osiguranja, pretplatne kartice za muzeje, kartica organ donora, itd. Zahvaljujući starom dobrom holandskom običaju da se nikada ne piše puno ime nego samo inicijal, svi oni koji bi mogli da upišu moje novo skupo slovo Š nemaju potrebe da ga pišu! A oni koji bi trebalo da ga pišu – ne mogu! Mala utjeha je bila kad je na kraju dana moja trenerka na fitness-u čula ovu tužnu priču, otišla do recepcije, uzela flomaster i dodala rukom kvačicu na slovo S na mojoj članskoj karti.
Dva mjeseca nakon toga sam kupovao avionsku kartu kod KLM.COM za put u Glasgow i u rubrici “Ime” stajala je primedba: “Molim upišite svoje ime IDENTIČNO kao što stoji u vašem pasošu”. I tu sam se nasmejao. E konačno! Avionske kompanije su veoma stroge po tom pitanju! Konačno ću moći da iskoristim svoje skupo plaćene dokumente i ako ništa drugo da tokom sat i po leta ponosno gledam na boarding kartu!
Pun ponosa sam upisao svoje ime: SAŠA – samo da bi me docekala error poruka: “Naš sistem ne podržava slovo Š!”
U proteklih dvije godine sam došao do zaključka da se ovo dešava zbog toga što sam htio da profitiram na račun nekog drugog. Riječima moje klijentkinje Marije (vlasnica uspješne life-coaching prakse): “Saša, sometimes, karma is a bitch!”
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys