Danas sam na putu za Birmingham u Velikoj Britaniji. Dva moja dobra prijatelja su se nedavno uselila u prekrasnu kuću koja je nekih pola sata autom od Birminghama te idem da ih posjetim.
Moj prvi put u inostranstvo je bio u London pre skoro 30 godina i ja se još uvijek veoma dobro sjećam kako sam bio izuzetno impresioniran stvarima koje sam tamo video. Ljudi koji pristojno čekaju u redu, fenomenalni ulični muzičari, high-tech firme, veoma profesionalan pristup svih poslovnih ljudi sa kojima sam se susretao na tadašnjem najvećem kompjuterskom sajmu na svetu – da spomenemo svega par stvari.
U međuvremenu sam naučio kako stvari u Britaniji stvarno funkcionišu i sada sam poprilično iznerviran svaki put kada moram tamo da odem.
I dok sam 1986. bio spreman da sav svoj novac uložim u bilo koju britansku firmu – danas bih radije svoj novac dao šizofrenom manijaku ovisnom o redovnoj dozi kokaina dva puta dnevno.
Stvar je u tome što su Britanci svjetski šampioni u marketingu. Britanske firme su u stanju prodati pesak Arapima i sneg Eskimima. Ali stvarni kvalitet njihovih proizvoda i usluga je obično daleko ispod svake norme (uz par časnih izuzetaka).
I to je vidljivo svugde – od malih do velikih stvari. Moji prijatelji su kupili prilično skupu kuću i prekrasno je uredili. Nevjerovatna količina vremena je potrošena u diskusijama da li pokrivač za krevet odgovara zavjesama i da li je boja tostera u kuhinji identična sa bojom monumentalne AGA peći. Ono što im je “promaklo” je činjenica da su svi prozori od jednostrukog stakla i da kuća uopšte nije dobro izolovana.
Još jedan od izuzetno lepih uređaja u njihovoj kući je British Telecom Internet modem. Ja sam u svojoj karijeri video mnogo ADSL modema u raznim zemljama i ovo je najbolje dizajniran aparat, sa mnogo veoma dobro promišljenih funkcija. Nažalost on je priključen na British Telekom (BT) telefonsku liniju i tu je gde promišljenost prestaje tj. problemi počinju. Naime BT mreža je toliko loša da oko 6 popodne kada svi susedi dođu kući i otvore svoj email ili počnu da surfaju po internetu, doslovno vam treba 2-3 minuta da otvorite naslovnu stranicu npr. BBC vesti. Naravno BT nudi “super fast” paket koji se zove “BT Infinity” koji je dostupan samo preko optičkog kabla i koji nudi brzinu do “76 Mbit/sec”. Ovo je brzina koju u Holandiji, Danskoj, Njemačkoj, Austriji i ostalim zemljama gde su reklame puno lošije ali se dobro investira u pouzdanu mrežu, klijenti dobijaju preko obične telefonske linije. Klijenti u ovim zemljama koji imaju optičku liniju imaju na raspolaganju najsporiji paket koji nudi 100 mbit/sec u oba pravca. I tamo nikome ne pada na pamet da to zove “infinity”.
Britanske firme ne vole ulaganje u infrastrukturu, koja inače i omogućava njihove usluge. To je “dosadno”. Vodovodne firme mnogo više vole da klijentima nude iPhone app koja će da ih upozori da ne zalijevaju baštu, nego da poprave svoju mrežu tako da u ljetnim mesecima snabdjevanje vodom bude pouzdano i da ovakva upozorenja uopšte ne budu potrebna.
Londonski metro takođe smatra da je bitnije klijentima ponuditi informacije kada koja linija metroa ne radi u vidu fine kolor-koordinirane aplikacije – nego popraviti mrežu da bude pouzdana i da metro uvijek vozi na vrijeme. I kad smo već kod poboljšanja usluge – možda ne bi bilo loše nabaviti klimatski kontrolisane vozove.
Ovo je vidljivo svugde od luksuznih hotela sa prljavim sobama, do elektro firmi sa užasno visokim cijenama, do autoputeva prepunih rupa do britanske (kraljevske) pošte koja smatra da je važnije imati novi logo nego obezbediti da užasno loše plaćeni poštari ne kradu skupe proizvode iz paketa.
Nakon tri dana je bilo vrijeme da se vratim kući. Ali to baš nije išlo tako lako. Britanska avio-kompanija FlyBE na Birmingenskom aerodromu je zaboravila da naruči cisternu da im avion napuni gorivom pred polijetanje. Na cisternu sa gorivom za naš avion smo čekali 40 minuta. Vreme sam skratio listajući nevjerovatno dobro napravljen magazin ove avio kompanije!
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys