Tri nedelje nisam radio ništa, samo sam gledao fudbal. Košenje travnjaka, plaćanje računa, rad na eseju i predavanju čiji se rokovi opasno bliže, pisanje zakasnelih preporuka i saučešća, odgovaranje na desetine hitnih mejlova i pisanje ljutitog pisma New York Timesu uz nabrajanje brojnih istorijskih omaški u nedavno objavljanom članku Džona Bernsa o 100-godišnjici sarajevskog atentata 1914. na nadvojvodu Franca Ferdinanda – sve će to morati da sačeka. Pošto treba pogledati 64 utakmice, pravo je čudo da uopšte stižem da operem zube i zavežem pertle. Jedini telefonski pozivi na koje odgovaram su oni od drugih zavisnika koji hoće da pričamo o utakmici koju gledamo. Ako se neki neočekivani gost slučajno pojavi na vratima, ugledaću se na fudbalere i odglumiti povredu, padajući na pod i previjajući se u mukama dok ne ode.
Zato sam se prošle nedelje zaprepastio kad je žena umarširla u dnevnu sobu, gde sam se taman raskomotio u fotelji da gledam Holandiju i Meksiko, da me pita da li hoću da s njom i našom unukom idem da beremo jagode. Zinuo sam u neverici. Hteo sam da je zamolim da mi to ponovi, ali sam se prisetio kako to ide sa fudbalom i ženama u mojoj porodici. Moja baba je jednom došla da me gleda kako igram i kad se vratila kući rekla je mojoj majci: „Sva druga deca su lepo trčala i šutirala loptu, samo je tvoj sin skakao gore dole i mahao rukama.“
Koliko god to bilo neshvatljivo, na ovoj planeti ima ljudi koje Svetsko prvenstvo uopšte ne zanima. Ne samo u Sjedinjenim Državama, gde se podsmevamo ovoj uvoznoj zabavi i gde nam je globalna pomama za ovom igrom nerazumljiva, nego i u zemljama gde je sudbina nacionalnog tima u takvom takmičenju mesecima jedina tema razgovora. Sećam se kako sam jednom posetio velikog meksičkog pesnika Oktavija Paza u Meksiko Sitiju na dan kad je njegova zemlja igrala protiv Italije na Svetskom prvenstvu 1994. Prvo smo dva-tri sata otezali, pijuckajući vino i neobavezno ćaskajući o književnosti i umetnosti. Ali na moje iznenađenje i paniku, kada je došlo vreme za utakmicu, umesto da uključe televizor Paz i njegova žena su mog prevodioca i mene odveli u francuski restoran gde smo sedeli okruženi praznim stolovima, jer su te večeri svi ostali u Meksiku bili ili kod kuće i gledali utakmicu ili na velikim trgovima po gradu gde su pratili prenos na velikom platnu. Dok smo se raspravljali oko Hajdegera, sećam se da sam slušao povike i uzdahe kolektivnog razočaranja koji su do nas dopirali iz mase okupljene napolju. U očajanju da čujem rezultat, stalno sam ustajao i odlazio do kupatila da bacim pogled u kuhinju, gde su kuvari i konobari gledali prenos. Uopšte ne pamtim šta je Oktavijo pričao te večeri, zbog čega mi je iskreno žao, jer je to bio najučeniji i najelokventniji čovek kojeg sam u životu upoznao. Ali pamtim krajnji rezultat. Meksiko-Italija: jedan–jedan.
Za nas u Americi koji se sećamo vremena kad su nam Svetsko prvenstvo odmeravali na kašičicu, emitujući svega nekoliko utakmica na televiziji, pa je čovek morao da se vozi u Kanadu ili Meksiko i iznajmi hotelsku sobu da bi pogledao ostale, ovaj turnir od mesec dana sa 32 ekipe i svakom utakmicom prenošenom uživo pravi je raj za fudbalskog zavisnika. Obično se uzdržavam od ovog poroka. Od avgusta do maja pratim englesku Premijer ligu, prolazeći kroz ekstremne promene raspoloženja vikendom pošto navijam za Arsenal, ali ostalim danima u nedelji vodim normalan život i skoro i da ne razmišljam o narednoj utakmici. Ali Svetsko prvenstvo je nešto drugo. Prvom krugu ovogodišnjeg prvenstva prišao sam sa nekom olimpijskom ravnodušnošću, ne mareći previše koji će tim da pobedi i s jednakim interesovanjem prateći i dugogodišnje favorite i zemlje koje imaju male ili nikakve šanse da odu dalje. Poput svakog navijača, i ja imam ideje kako treba da se igra i uživam u predviđanju šta će da urade treneri i sudije, ili igrači u ključnim trenucima. Naravno, posle nekoliko nedelja, nepristrasnost je nestala. Zaljubio sam se u disciplinovane, brze kontranapade Kostarike, Meksika, Kolumbije i nekih drugih timova koje izgleda niko nije obavestio da treba da padnu ničice kada igraju protiv Španije, Engleske i Italije.
Više nego bilo koje drugo Svetsko prvenstvo koje pamtim (a od 1950. gledao sam šesnaest), ovo su obeležili autsajderi, timovi koji su jednako talentovani i pripremljeni kao njihovi čuveni protivnici. Čak i Brazil i Argentina, dve velike fudbalske države sa Nejmarom i Mesijem i drugim poznatim imenima na spisku, često deluju neodlučno i bezidejno u napadu i jedva su, kao što smo videli, savladali Čile i Švajcarsku. Holandija i Nemačka su u prvom trenutku izgledale čvrsto i vešto, ali jedva su se provukle pored Meksika i Alžira, teško je davati prognoze. Pretpostavljam da će biti još epskih bitaka i iznenađenja. Što se tiče SAD, nisam očekivao da će se braniti toliko dobro i igrati tako nadareno sa dva gola razlike protiv Belgije, ali da bih opravdao svoju proročku reputaciju, moram da napomenem kako sam mojoj mački Zeldi (za koju mislim da potajno navija za Liverpul) rekao da će Suarez, koga vrlo poštujem kao igrača, možda početi da grize ako naiđe na nekog tvrdoglavog i nepopustljivog beka na ovogodišnjem prvenstvu.
Dosad je ovo bio vrlo zabavan turnir – ne samo zbog dramatičnosti i neizvesnosti mnogih uzbudljivih utakmica i brojnih postignutih golova, već i zbog spektakla. Brazilce niko ne treba da uči kako da se zabavljaju, ali su im u tome pomogli navijači drugih zemalja, dajući utakmicama karnevalsku atmosferu i pružajući budnim kamermanima mnoge simpatične scene, poput onog mladog para koji se grli i plače posle poraza njihove reprezentacije u poslednjem minutu, pa onda iznenada, pošto su se videli na velikom stadionskom ekranu, počinju da mašu i veselo se smeškaju svojim prijateljima i rođacima kod kuće. Voleo bih da svi to uradimo kada se poslednja utakmica Svetskog prvenstva približi kraju. U međuvremenu, ostaje jedna misterija: ko je talentovanom mladom veznom igraču iz Kostarike…………. DAO IME……… po Borisu Nikolajeviču Jeljcinu, nesposobnom i često pijanom bivšem predsedniku Rusije?
NYRBlog, 02.07.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.07.2014.