Iako je i ranije bilo poznato da je za kraj juna oročeno slovenačko-hrvatsko nadgornjavanje oko preuzimanja Mercatora, novi talas ostrašćenih reakcija gotovo da nikoga nije iznenadio. Ovo samo po sebi govori o značaju najvećeg korporativnog preuzimanja u regionu čije ćemo posledice osećati narednih godina.
Agrokor je odskora i zvanično većinski vlasnik slovenačkog Mercatora, nakon što je završen višegodišnji proces preuzimanja kompanije koji je iscrpeo sve njegove učesnike: samu metu preuzimanja, akcionare koji su dobili manju cenu ali i sam Agrokor, koji je na kraju pristao da plati 86 evra po akciji, što daje tržišnu cenu kompanije od 324 miliona evra. Ovome treba dodati preuzeti dug Mercatora od oko 1 milijarde evra, čiju će petinu Agrokor vratiti samim činom preuzimanja, dok će sa dodatnih 20 miliona evra ojačati obrtni kapital slovenačkog „najboljeg komšije“. Preuzimanje vredno 1,3 milijarde evra postaće tako najveće korporativno preuzimanje u regionu jugoistočne Evrope, koje će stvoriti konglomerat sa 64.000 radnika i godišnjim prihodom od oko sedam milijardi evra.
Kraj slovenačkog soc-kapitalizma
Prodaja Mercatora stigla je u najnezgodniji čas po naciju koja je svoju reputaciju gradila na zaštiti svojih kompanija od stranog preuzimanja, što se nije promenilo ni ulaskom Slovenije u Evropsku uniju. Stoga će parlamentarni izbori, zakazani za sredinu jula, kao centralnu temu imati upravo Mercator i status državne imovine čija je vrednost smanjena pre svega usled mnoštva netransparentnih dilova slovenačke države sa domicilnim tajkunima. Jasno je da preovlađujući populizam uzroke problema neće tražiti u odsustvu konkurencije, stranih investicija i tržišne utakmice pa je odlazeća vlada očekivano zaustavila sve postupke privatizacije koji su u toku. Tako do izbora nove vlade, koji se verovatno neće desiti do jeseni, neće biti zaključen nijedan postupak privatizacije niti započet novi. Ovo praktično znači da će prodaje Aerodroma i Telekoma, koje su u završnoj fazi, biti odložene do daljnjeg, dok će ostale kompanije koje su prošle godine ušle u proces privatizacije očito još dugo vremena nastaviti po starom.
Lista slovenačkih dobavljača Mercatora kao i kolektivni ugovori i druga sindikalna prava neće se menjati u naredne tri godine, ali, nakon tog perioda, oni će biti izloženi konkurenciji tržišta i tada će zvanično početi nova faza u razvoju ovog trgovačkog lanca koji je bio simbol uspona, a sada kraha koncepta para-državnog kapitalizma.
I posle kredita – krediti
Odlazeća slovenačka vlada nije samo zaustavila sprovođenje privatizacije već je i prihvatila zaključak da se Slovenačkom državnom holdingu, fondu koji upravlja državnom imovinom, naloži da ispita finansijsku konstrukciju kojom je Agrokor preuzeo Mercator. Pojedini članovi odlazeće vlade u više navrata su spominjali da je Agrokor sredstva osigurao u operacijama koje su “finansijski vrlo riskantne”, jer je do kredita došao uz visoke kamate, što bi u budućnosti moglo poljuljati finansijsku stabilnost zajedničke kompanije.
Novoformirani trgovinski konglomerat imaće oko 2,5 milijarde duga što pokazuje da Agrokor nije u zavidnoj situaciji kada je u pitanju njegova finansijska situacija. Štaviše, uprkos dobroj poziciji na međunarodnom tržištu kapitala, odnosno činjenici da su njegovi finansijeri najveće svetske finansijske organizacije i banke, Agrokor se mahom zadužuje uz kamate koje variraju oko granice od 10 procenata. Samo tokom ovog proleća, u nameri da što pre obezbedi finansijsku konstrukciju za preuzimanje Mercatora, Agrokor je od ruske Sberbanke dobio kredit u visini od 600 miliona evra, dok je na međunarodnom tržištu prikupio dodatnih 475 miliona evra putem emisije hartija koje će izdati krovna kompanija Agrokor koncerna. Iako je prilikom plasmana ovih hartija obrazloženo da će prikupljena sredstva biti korišćena za isplatu manjinskih akcionara Agrokora, isplatu dividendi i dr, jasno je da će veliki deo novca otići na preuzimanje Mercatora i potonju konsolidaciju novonastalog trgovinskog konglomerata. Ovo novo zaduživanje skrenulo je pažnju i kreditne agencije Moody’s, koja je ionako ne previše visok rejting Agrokora stavila na razmatranje radi mogućeg sniženja.
Kad je već takva situacija u pogledu finansijske strukture Agrokora, laik bi mogao upitati: kako ta kompanija i dalje uspeva da okupi oko sebe renomirana svetska bankarska imena i relativno lako prikupi potrebni kapital? Najpre, u pitanju je reprogramiranje obaveza iz ranijih godina, kada se činilo da su perspektive Hrvatske kao novog člana Unije daleko bolje, s tim u vezi i njene privredne perjanice – Agrokora. Drugo, što je verovatno još važnije, poverioci u preuzimanju Mercatora vide višestruke sinergije koje bi ovom konglomeratu mogle doneti znatno bolji finansijski rezultat. Pitanje je koliko će razna ograničenja i preuzete obaveze sputati čelnike Agrokora u prvih nekoliko godina prilikom finansijske konsolidacije ovog sistema, ali je izvesno da bi bez tih “smetnji” dobar deo cene iz preuzimanja bio pokriven koliko do 2016. godine, kroz razne uštede. Poverioci koji su finansirali poslednje veće zaduženje Agrokora baš tada očekuju listiranje nove zajedničke kompanije na berzi koja bi u slučaju dobro obavljene finansijske konsolidacije mogla prikupiti kapital emisijom akcija. Time bi kreditori izvukli veći deo zajma plasiranog u Agrokor, bez pozivanja na založenu imovinu Todorića, koja je trenutno gotovo u potpunosti pod hipotekom u bankama.
Idea, Rodić, Mercator
Reperkusije najvećeg regionalnog preuzimanja nisu bile predmet veće medijske pažnje u našoj zemlji, što verovatno najviše govori o tome koliko je domaća privredna stvarnost, a naročito njeni kreatori, izašla iz domena realnosti. Glamurozne najave megalomanskih projekata postale su odavno jedino polje interesovanja tvoraca ovdašnje ekonomske politike, dok su realni ekonomski problemi, njihovo alociranje i rešavanje ostali daleko van njihovog domašaja.
Krajem prošle godine domaća Komisija za zaštitu konkurencije odobrila je Agrokoru preuzimanje Mercatorovih prodavnica u Srbiji, ali pod uslovom da otuđi 21 od ukupno 180 sopstvenih prodavnica na našem tržištu. Nakon sprovođenja navedenih mera, Agrokorove trgovine u Srbiji trebalo bi da drže udeo manji od 40 procenata, dok bi zajedno sa jedinim preostalim ozbiljnim rivalom – belgijskom Delhaize grupom – zauzimale preko 70 odsto tržišta. Koliko ovaj oligopol može biti opasan na domaćem tržištu verovatno će na svojoj koži uskoro osetiti potrošači, ali još više snabdevači domaćih trgovina koji su i u prošlosti imali velikih problema, pre svega sa naplatom isporučene robe.
Tržište domaćih trgovinskih lanaca u 2013 (u milionima EUR):
|
Lanac |
Prodaja u 2013. |
Udeo u top 10 |
| Delhaize |
898,2 |
32,78% |
| Mercator |
560,3 |
20,45% |
| IDEA |
489,7 |
17,87% |
| DIS |
224,6 |
8,20% |
| METRO |
206,2 |
7,52% |
| Univerexport |
153,5 |
5,60% |
| AMAN |
66,5 |
2,43% |
| Gomex |
58,2 |
2,12% |
| CDE-S |
43,9 |
1,60% |
| Veropoulos |
39,1 |
1,43% |
| UKUPNO |
2.740,2 |
100,00% |
Domaća potrošnja u maloprodaji, koja nakon izbijanja krize beleži kontinuirani silazni trend, svakako je dominantan faktor koji proteklih godina nije privoleo nijednog novog inostranog igrača na naše tržište. Uprkos povremenim najavama ovdašnjih političara da strani diskontni lanci samo što nisu postali deo ovdašnje ponude, nizak standard stanovništva i nepovoljan poslovni ambijent i dalje čine nepremostive prepreke za dolazak većih trgovinskih lanaca. Stvaranje jake duopolske strukture na tržištu učiniće da ovi odbijajući faktori dobiju još više na intezitetu, s obzirom da će Delhaize i Agrokor gotovo u potpunosti kreirati politiku trgovinskih marži i cena kojoj će morati da se prilagode sitniji učesnici na tržištu. Zastupljenost domaćih proizvođača na policama verovatno će nastaviti opadajući trend, što će uz nepovoljne uslove plaćanja biti novi teg na ionako slabašan oporavak domaće prehrambene industrije. Ukoliko u narednom periodu izostanu državne mere na podsticanju finansijske discipline i poboljšanju ekonomskog ambijenta koji bi doprineo oporavku standarda, očito da ćemo uz nemo posmatranje pokupiti većinu negativnih efekata najvećeg regionalnog preuzimanja.
Nenad Gujaničić
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“