Sporazum Finske i Srbije o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija potpisan je još 2005. godine, ali se intenzivnije interesovanje ulagača iz te zemlje beleži tek sada, skoro deceniju kasnije. Očekuje se da će samo aktuelni projekti finskih kompanija obezbediti posao za oko 2.000 radnika u Srbiji. Prema rečima naših sagovornika, glavna prednost Srbije leži u krupnim koracima koje pravi na putu ka članstvu u EU, jeftinoj radnoj snazi i, u poređenju sa regionom, koliko-toliko uređenom poslovnom ambijentu.
Osim poznavalaca prilika u domaćoj industriji boja i lakova, malo ko je primetio diskretnu promenu vlasništva nad šabačkom fabrikom „Zorka boje“. Još 2011. finska Tikkurila sklopila je 12 miliona evra vredan sporazum o preuzimanju imovine, brendova i obrtnog kapitala kompanije koja se otada zove „Tikkurila Zorka“.
To je samo jedna od šezdesetak firmi koje, prema podacima Privredne komore Srbije, posluju u našoj zemlji sa registrovanim finskim kapitalom ili kao predstavništva finskih preduzeća. Sa dolaskom kompanija „Sisu auto“ u Priboj i „PKC Group Oy“ u Smederevo (PKC je najavio zapošljavanje 1500 radnika do kraja 2016. u svojoj fabrici električnih kablova u smederevskoj Slobodnoj zoni), kao i proizvođača izmenjivača toplote „Luvata“ u Sremsku Mitrovicu, možda se, kako naši političari vole da kažu, treba izjasniti kao oprezni optimista u pogledu daljeg priliva finskih investicija u našu zemlju.
„Oprezne su i finske firme kada donose odluku gde i kada će investirati“, rekao nam je Igor Madžarević, konsultant državne agencije za promociju finske privrede Finpro. Prema njegovim rečima, finske kompanije veoma su oprezne u odabiru investicione lokacije i njihov prvi korak ka zvaničnom otvaranju kompanije obično je zastupništvo ili partnerstvo sa domaćom kompanijom. Nije im, kaže, strano ni da prethodno rade veoma složene i dugotrajne analize tržišta. On savetuje našim firmama da igraju na kartu prisustva u celom regionu, i da se promovišu kao pravi partneri za finske kolege za područje čitavog Balkana. Upozorava, međutim, da neke aspekte balkanskog imidža potencijalni partneri neće tolerisati: „Finske kompanije se odlučuju za investiranje samo kada je tržiste dovoljno uredjeno i sigurno, zatim kada procene da je lukrativno i da ima potencijala za razvoj i u budućnosti.
Igor Madžarević, Finpro
Ono što je trenutno u njihovom fokusu, što im uliva poverenje i stavlja Srbiju možda i u najpovoljniju poziciju u regionu u pogledu potencijalnih ulaganja su početak pregovora o članstvu u Evropskoj Uniji , zatim potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom, Kazahstanom i svim susednim državama, kao i najava Vlade da će sprovesti što ekonomske što reforme u pogledu poslovnog ambijenta kroz usvajanje novih zakona. Jedna od najvećih prednosti Srbije u očima potencijalnih ulagača je i jeftina radna snaga i koliko-toliko uređena poslovna klima u odnosu na region“, objašnjava Madžarević.
Najbolju preporuku kolegama svakako mogu da daju kompanije koje su već prelomile i pokrenule projekte u Srbiji. Finska „Luvata“, recimo, poziciju svoje buduće fabrike u Sremskoj Mitrovici opisuje kao „idealnu u Centralnoj Evropi, na sat vremena vožnje od severne Rumunije, istočne Mađarske i zapadne Hrvatske“. Kako nam je potvrdio CFO „Luvate“ Jyrki Vesaluoma, na njihovu odluku da proizvodnju organizuju u Srbiji uticali su trgovinski sporazumi naše zemlje ali i niži energetski troškovi koji će, prema proceni kompanije, doprineti da njihova roba bude konkurentnija kod kupaca u Turskoj, Rusiji i istočnoj Evropi.
Da finske kompanije primenjuju sistem „korak po korak“ pri ulasku u domaći poslovni prostor govore i primeri „Luvate“ i „PKC-a“: obe su, za početak, iznajmile proizvodne hale. Dok „Luvata“, međutim, mirno planira pokretanje proizvodnje u septembru uz zapošljavanje 50 radnika, „PKC“ je izabrao nešto komplikovaniji put: sa smederevskim vlastima ugovorili su da taj grad izgradi i plati novu halu u kojoj će biti organizovana masovnija proizvodnja, dok bi -kako spekuliše dnevni list „Blic“- „PKC“ mogao da postane i prvi korisnik najavljenih vladinih subvencija za zapošljavanje, i to sa čitavih 1500 evra po novozaposlenom. Procenjuje se, inače, da će vrednost investicije „PKC“ na kraju 2016. dostići oko 8 miliona evra. Poređenja radi, u 2013. ukupne neto investicije iz Finske vredele su veoma skromnih 1,74 miliona evra dok se vrednost ukupne spoljnotrgovinske razmene u poslednjih nekoliko godina vrti, u proseku, oko 110 miliona dolara-sa prosečnim deficitom od oko 80 miliona dolara na našoj strani.
Jyrki Vesaluoma, Luvata
Nepovoljan trend razmene na našoj strani može da se preokrene samo predanim radom na povezivanju sa finskim partnerima u ključnim sektorima. Prema rečima Igora Madžarevića, već pomenuta jeftina radna snaga prednost je pri privlačenju ulagača u tekstilnoj industriji ili onih čije proizvodne potrebe zahtevaju montažu bilo kakve vrste: „Primećujemo da su se finske firme fokusirale na automobilsku industriju, koja bi na duži rok trebalo da zaposli više od 2.000 radnika širom Srbije – sa potencijalom da ta brojka bude i znatno veća“. Naš sagovornik podseća da ne treba zanemariti ni potencijal Srbije u etno odnosno ruralnom turizmu, kao i lovačkom turizmu za koji su Finci veoma zainteresovani. Kaže i da domaća IT industrija ima veliki potencijal za saradnju sa finskom. „Na kraju krajeva“, zaključuje, „Srbija može da ponudi kvalitetne poljoprivredne proizvode. Uz pomoć finskih tehnologija – a ta zemlja je lider u svetu po investicijama u obrazovanje, istraživanje i razvoj – srpski proizvodi imali bi dodatu vrednost i postali konkurentniji i profitabilniji, a ne, kao što je trenutno praksa, da se izvoze samo u obliku čistih sirovina.“
Nisu u grču kao mi
Madžarević kaže da razlika između tipične srpske i finske firme leži u tome što je domaća ophrvana poslovnim problemima, od nabavke sirovina preko transporta robe do nesigurne i dugotrajne naplate potraživanja. Nasuprot njoj, tipično finsko preduzeće je inovativno, fleksibilno, konkurentno na globalnom tržištu i orijentisano ka profitu ali striktno u zakonskim okvirima.
Milica Rilak
Tekst je objavljen u letnjem dvobroju #108/109 časopisa „Biznis & Finansije“