Uprkos tome što cena plodnih oranica u Vojvodini dostiže i 20.000 EUR po hektaru, sela su sve praznija i praznija. Brojni vlasnici prodaju svoja domaćinstva širom Srbije po simboličnim cenama, tek za nekoliko hiljada evra. Kakvi uslovi bi mogli da zadrže mlade u ruralnim sredinama, svojim idejama pokušali su da dočaraju studenti arhitekture iz celog sveta koji su se okupili u Mokrinu, selu na severu Banata.
„International Workshop of Architecture 2014“ okupio je studente arhitekture iz Srbije, Italije, Kine, Izraela, Kolumbije, Venecuele, Hong Konga, Australije i svi oni su videli vojvođanska sela i imali priliku da rade na projektima i predstave ideje za rehabilitaciju jednog od njih, objašnjava za „eKapiju“ Staša Radmilović, organizatorka radionice.
Istražujući, kako Srbiju, a tako i inostranstvo, kaže nam Staša, uvidela je da je problem napuštanja ruralnih područja svuda prisutan, sa razlikom što se u inostranstvu, na neki način, tim problemom bave, a kod nas ne. „Koleginica Marijana Zorić i ja smo shvatile da bi radionica, trebalo da bude baš na temu napuštenih sela Srbije. Tačnije, da bude događaj čiji cilj nije samo edukacija i stručno usavršavanje mladih arhitekata, već i podizanje svesti kako javnog mnjenja tako i stručnjaka u našoj zemlji.“
Za samo pet radnih dana, polaznici radionice su radili na poprilično kompleksnim projektima. Rezultati su pokazali da je jedan od načina rehabilitacije sela programsko rešavanje – kreiranje niza aktivnosti. Dakle, kroz pomenute programe izbrendirati selo. „Zato smo rešili da se bavimo brendiranjem sela, i kreiranjem tih programa čiji bi rezultat bio da svako selo u Srbiji postane destinacija za sebe, ali i privredno/ekonomski entitet na nekom mikro nivou“, objašnjava Radmilović.
Predstavljamo vam nekoliko studentskih ideja za revitalizaciju naselja Grgeteg, oko istoimenog manastira na Fruškoj gori.
„Food is my religion“ – autori: Vladan Perić i Melanie Acosta
Početak ovog projekta leži u samoj istoriji sela. Selo je nastalo oko istoimenog manastira, sa ciljem da se obrađuje manastirsko zemljište i na taj način obezbeđuje hrana monasima i monahinjama. Danas, nakon socijalističkog i demokratskog režima, spona između manastira i sela je nestala. Cilj ovog projekta je ponovno povezivanje i ostvarenje veze između sela i manastira, gde ova dva entiteta postaju potpuno ravnopravni u njihovom novonastalom odnosu.
S druge strane, posmatrajući selo i njegove prirodne potencijale, ovaj tim je ustanovio da su poljoprivredne kulture koje se ovde gaje „zlatan rudnik“. Baziraju svoj projekat na principu 0 km (zero kilometers), gde smanjuju rashode a povećavaju prihode.
Povezivanje sela sa manastirom ostvareno je kroz hranu. Hrana postaje religija, a pripremanje i konzumiranje rituali.
Škola kulinarstva postala je fokus projekta koji se dalje razvijao od koncepta pa do kompleksnog programa. Ovakav program s jedne strane stimuliše proizvodnju i rad u poljoprivredi, a sa druge strane pruža mogućnost razvoja turizma. Kako bi se praktično ovakva škola istakla u odnosu na druge, naglašeno je to da je ovo 0km škola kuvanja.
To znači, da svi sastojci koji se koriste za vreme časa kuvanja, se mogu pronaći u neposrednoj blizini sela. Kako bi se u potpunosti iskoristili potencijali sela, ne samo materijalni već i ljudski, predavači u školi su upravo žene iz sela ali i monahinje iz manastira, koje ne samo da poznaju recepte koji su se prenosili sa kolena na koleno, već i imaju to znanje da od svega nekoliko sastojaka, naprave odlično jelo, zbog načina života kojim žive. Za uzvrat, studenti koji pohađaju časove rade na poljima i lično obrađuju hranu koju će koristiti.
Studenti, različitih uzrasta, dolaze u selo, i ostaju tamo neko vreme, međutim, upravo zbog programa koji se dešava u selu, iako se novonaseljeno stanovništvo često smenjuje, selo više nije prazno.
Na ovaj način, razlike između sela i manastira više ne postoje.
Programi su distribuirani po selu na taj način, da korisnici (seljani, monahinje, studenti), moraju da prolaze kroz čitavo selo na dnevnom nivou, gde se mešaju i postaju zajednički korisnici istih prostora. Praktično, gubi se ta striktna podela i hijerarhija kakva je nekad postojala.
Oko ovih programa, kreirani su i javni prostori, kakvih do sada u selu nikada nije bilo. Oni su međusobno povezani pešačkim stazama koje praktično vode posetioce od jednog sadržaja ka drugom.
Prostorno, jedan program (funkcija), moze biti raspoređen u dva objekta, i obratno, dve programa u jednom objektu. Na taj način, stvaraju se potpuno nove tiplogije u odnosu na one koje trenutno poznajemo, budući da dve funkcije dele jedan isti prostor.
Ovim projektom koriste se puni potencijali Grgetega, kao i elementi koji već postoje na ovoj lokaciji. Ovaj projekat omogućava unapređenje i pomoć samom selu, koristeći potencijale koji su već tamo, kako bi omogućio bolji i viši životni standard, i svetliju budućnost.
„Grgtech“ – autori: Rastko Nozinić i Giulia Temin
Grgeteg je tipičan primer mesta zarobljenog i izgubljenog u vremenu, sa svega nekoliko preostalih farmera i poljoprivrednika, dok je omladina odavno napustila takvo mesto u potrazi za nekim boljim životom i svetlijom budućnošću.
Jedinstvena priroda, zdrav i tih život, stare vojvođanske seoske kuće, usevi, morfologija sela samo su neke od vrednosti i karakteristika sela koje ovaj tim želi da zadrži.
Da bi to postigli, ovi studenti smatraju da je neophodno napraviti susret i kombinaciju dva različita vremena i ambijenta – jednog sa mirnim seoskim životom, i drugog, zanimljivog, zabavnog i uzbudljivog sveta savremenih tehnologija i digitalnog menadžmenta.
Oni su shvatili da su ova dva potpuno različita konteksta u stvari kompatabilna, jer pružaju jedan drugom ono što im nedostaje. Prva sredina pruža zdravu radnu atmosferu, jeftinu rentu već napuštenih objekata i kvalitetno zemljište pogodno za različita istraživanja. Sa druge strane, svet tehnologija pruža nov socijalni mix, podržava digitalni menadžment zemljišta kroz razne aplikacije, igrice i bezične sisteme.
Zemlja se obrađuje i tretira praćenjem aplikacije i igrice koja, prateći poteze korisnika, sugerise sledeće itd. Seoski život na taj način postaje nešto novo, zanimljivo, primamljivo.
U ovom projektu, kompanija savremenih digitalnih tehnologija „useljava“ se u selo, i to u napuštene kuće i okućnice koje su rasprostranjene po selu, i na taj način nudi jednu zdravu atmosferu za rad na istraživanjima i kreativnim procesima. Poput digitalnog parazita, ona menja deo po deo Grgetega u sajber prostore, stvarajući nova mesta susreta, mogućnosti i slično.
Fizičke intervencije u prostoru, koje i podsećaju kao da su digitalna tvorevina stvaraju nov pejzaž i utisak o selu, međutim, one postuju morfologiju sela ne narušavajući postojeći sklad.
I na kraju, spoj ove dve realnosti, omogućava istinski preporod, kroz veću produktivnost, znanje, novo brendiranje kroz nova interesovanja i digitalnu mrežu koja povezuje ovom slične kontekste.
„PermaVillage“ – autori: Maria Egorova i Alessandra Girotto
Ova grupa je rešenje našla u organizaciji PermaCulture (održivi način života) i preuzela njihov model i pokusala da aplikuje na samo selo. Devojke iz grupe su imale za cilj da kroz novi stil života koji bi bio zasnovan u Grgetegu, i koji bi počivao na kulturi, obrazovanju i samoodrživosti, a kao ciljanu grupu koju bi da privuku i dovedu u selo imali su omladinu.
Preuzet model PermaCulture koji je aplikovan na projekat ovog tima, praktično mora da se sastoji iz nekoliko aspekata koje selo Grgeteg svakako ispunajva – neverovatne prirodne karakteristike, blizina urbanom tkivu vojvođanskih gradova, veliki broj napuštenih kuća koje se mogu rehabilitovati/restauirati i ponovo iskoristiti, zatim kulturno nasleđe, tradicije i slično.
Da bi sistem funkcionisao, tim je prepoznao tri različite grupe aktera u čitavom sistemu – investitore, mlade volontere kako iz Srbije tako i iz drugih delova sveta i lokalno stanovništvo.
A sa druge strane, aktivnosti sistema PermaVillage takođe su podeljene u tri grupe, gde se jedna bavi poljoprivredom, druga naseljavanjem i treća umetnošću. Zadatak i cilj prve dve jeste briga o zemlji, usevima, stoki kao i rehabilitaciji napuštenih kuća u selu Grgeteg. Ova faza odvija se uz pomoć pomenutih volontera koji sarađuju sa lokalcima i samim organizatorima.
Zadatak treće grupe jeste rekvalifikacija prostora kroz umetnost, tj. stvaranje javnih prostora kojih u selu praktično i nema, stvaranje događaja i raznih eventova, koji će se tu dešavati, a deo istih dešavaće se i zbog umetničkih instalacija koje bi tu bile postavljene. Celokupan proces prolazi kroz nekoliko faza aplikovanja. Dakle, kod ovog projekta suština je ta da je ova grupa sistem u selu priključila sirem sistemu, na taj način, da Grgeteg čini zaista bitan deo istog.
Izvor: eKapija