Hoće li nedavna pobuna u Fergusonu, Misuri, biti prelomna tačka u borbi protiv rasne nepravde ili će postati sitna fusnota u radu o građanskim nemirima početkom 21. veka nekog budućeg diplomca?
Verovatno ste čuli o ubistvu u Kent Stateu: 4. maja 1970. godine Nacionalna garda Ohaja otvorila je vatru na studentske proteste na univerzitetu Kent State. Tokom tih 13 sekundi pucnjave četvoro studenata je ubijeno, a devet ranjeno, jedan od njih trajno paralizovan. Rezultat je bio štrajk četiri miliona studenata širom zemlje u više od 450 kampusa. Pet dana nakon pucnjave 100.000 demonstranata se okupilo u Vašingtonu. Američka mladež se okupila i tražila kraj Vijetnamskog rata, rasizma, seksizma i bezumne vere u politički establišment.
Verovatno niste čuli o pucnjavi u Jackson Stateu.
Tog 14. maja, deset dana nakon što je Kent State zapalio naciju, na većinski crnačkom univerzitetu Jackson State u Mississippiju, policija je sačmaricom ubila dva crna studenta ( maturanta srednje škole i oca 18-mesečnog deteta), a ranila još 12 osoba.
Nije bilo protesta širom zemlje. Nacija nije mobilizovana da uradi bilo šta. Taj bezdušni Levijatan zvani istorija progutao je ceo događaj, brišući ga iz nacionalne memorije.
Ukoliko ne želimo da zločin u Fergusonu jednako tako bude progutan i postane ništa više od crevnog nadražaja istorije, moramo da se odnosimo prema situaciji ne samo kao prema pitanju sistemskog rasizma nego onome što jeste: klasnom ratu.
Fokusirajući se samo na rasizam, diskusije se svode na to da li je smrt Michaela Browna ili druge trojice nenaoružanih crnaca koje je američka policija ubila ubila u poslednjih mesec dana, pitanje isključivo pitanje diskriminacije ili prikrivanja policijske greške. Onda ćemo debatovati o tome da li u SAD ima jednako rasizma crnaca prema belcima, kao belaca prema crncima. (Da, ima ga. Ali generalno belci-protiv-crnaca ekonomski utiče na budućnost crnačke zajednice. Crnci-protiv-belaca ima skoro nemerljiv društveni uticaj).
Onda ćemo nastaviti raspravu o tome da li je ili ne policija u SAD ugrožena manjina koja je takođe diskriminisana na osnovu boje – plave. (Jeste. Treba mnogo stvari uzeti u obzir pre osude policije, uključujući politički pritisak, neadekvatnu obuku i politiku prikrivanja informacija). Pa ćemo preispitivati da li su crnci češće upucani jer češće čine zločine. (Zapravo, studije pokazuju da su crnci češće ciljani u velikim gradovima poput Njujorka. Teško je dobiti veću nacionalnu sliku jer su istraživanja nedovoljna. Studija Odeljenja za pravdu pokazuje da je u smrti povezanoj sa hapšenjem u SAD između 2003. i 2009. godine bilo malo razlike između crnaca, belaca ili latinosa. Međutim studija nam ne govori koliko njih je bilo nenaoružano).
Besno promicanje različitih rasnih agenata skreće pažnju Amerike s puno važnije teme: činjenice da mete na kojima koriste prekomernu silu policajci ne biraju prvenstveno na osnovu njihove boje kože, već stanja koje je puno gore od zaraze ebolom: siromaštva. Naravno, za mnoge u Americi biti obojen je sinonim za biti siromašan, a biti siromašan sinonim za biti kriminalac. Ironično, ovo pogrešno shvatanje vredi i među siromašnima.
I tako to hoće status quo.
U izveštaju američkog Popisa stanovništva navodi se da je 50 miliona Amerikanaca siromašno. Pedeset miliona glasača je moćan blok ako ikada odluče da se organizuju u nameri da ostvare svoje ekonomske ciljeve. Zato je ključno da onih najbogatijih Jedan posto drži siromašne podeljene ometajući ih emotivnim pitanjima poput imigracije, abortusa ili ograničavanja prava na posedovanje oružja kako kako se nikad ne bi prestali pitati zašto su postali tako sjebani i zašto to toliko dugo traje.
Jedan od načina da se ovih 50 miliona drži podeljeno je preko dezinformacija. PunditFact je u istraživanju o vestima na mreži nedavno zaključio da je 60 odsto tvrdnji na Foxu i kanalu Fox News lažno. Na kanalima NBC i MSNBC, 46 odsto tvrdnji se smatra lažnima. To su “vesti”, ljudi! Tokom pobune u Fergusonu, Fox News je objavio crnovelu fotografiju Martina Luthera Kinga Juniora sa boldiranim natpisom “Zaboravljajući poruku Martina Lutera Kinga / Protesti u Misuriju prerasli u nasilje”. Jesu li napravili nešto slično kada je Džordž Buš napao Irak: “Zaboravljajući poruku Isusa Hrista / Amerika zaboravlja da okrene drugi obraz i ubija hiljade”?
Kako gledaoci mogu da naprave razumne izbore u demokratiji kada su njihovi izvori informisanja korumpirani? Ne mogu, i upravo tako Jedan odsto kontroliše veru 99 odsto drugih.
Još gore, pojedini političari i preduzetnici su se ujedinili kako bi siromašne držali takvima kakvi jesu. U satiričnoj informativnoj emisiji HBO “Last Week Tonight”, John Oliver razotkrio je nenamenske kredite i one koji bezdušno eksploatišu očaj siromašnih. Kako se industrija koja iznuđuje 1.900 odsto kamate na pozajmice izvlači s tim? U saveznoj državi Texas Gary Elkins blokirao je federalni zakon kojim bi se ograničile kamate na ovakve kredite, unatoč činjenici da je vlasnik niza poslovnica koje izdaju upravo nenamenske kredite. A političar koji je stalno gnjavio Elkinsa o njegovom sukobu interesa, republikanac Vicki Truitt, samo 17 dana nakon što je napustio ured postao je lobista ACE Cash Express. U suštini, Oliver je pokazao kako su siromašni namamljeni u takvu pozajmicu samo kako je ne bi mogli otplatiti čime je osigurano da će uzeti još jednu pozajmicu. Krug ne sme biti prekinut.
Distopijske knjige i filmovi poput “Snowpiercer”, “The Giver”, “Divergent”, “Hunger Games” i “Elysium” su hit poslednjih godina. Ne samo zato što izražavaju tinejdžerske frustracije prema autoritetu. To bi objasnilo popularnost među mlađom čitalačkom publikom, ali ne i među dvadesetogodišnjacima i odraslima. Pravi razlog zašto masovno želimo da gledamo porcelanski portret Donalda Sutherlanda u “Hunger Games”, kao nemilosrdnog predsednika SAD posvećenog očuvanju bogatih dok prst zabada u rane siromašnih jeste zato što to deluje kao istina u društvu u kojem Pojedinac postaje sve bogatiji dok se srednja klasa urušava.
Nije preterivanje; statistike pokazuju da je to istina. Prema izveštaju istraživačkog centra Pew iz 2012. godine, samo polovina američkih domaćinstava ima srednja primanja, što je pad za 11 odsto u odnosu na sedamdesete; prosečna plata srednje klase je niža za pet odsto u poslednjih 10 godina, ukupna imovina se smanjila za 28 odsto. Nekolicina (samo 23 odsto) smatra da će imati dovoljno novca da se penzionišu. Najkritičnije od svega: najmanje Amerikanaca ikada veruje u mantru Američkog sna da je naporan rad karta za uspeh.
Umesto da se ujedinimo protiv pravog neprijatelja – političara koji ništa ne rade, donosilaca zakona i drugih koji su na vlasti – upadamo u zamku suprotstavljanja jednih prema drugima, trošeći energiju na borbu sa našim saveznicima umesto sa našim neprijateljima. To ne uključuje samo rasu i političke stranke, nego i rod. U knjiz “Unspeakable Things: Sex, Lies and Revolution”, Laurie Penny sugeriše da umanjenje šansi za napredovanje u karijeri mlade muškarce čini da se osećaju manje vrednim u očima žena; kao rezultat oni svoj bes usmeravaju ne prema onima koji su uzrok problema, nego prema onima koji takođe pate od posledica: ženama.
Da, svestan sam da nije pravedno da generalizujem najbogatije. Među njima ima i super bogatih ljudi koji su velika podrška zajednici u kojoj žive. Ponizni u sopstvenom uspehu, pomažu drugima. Ali to nije slučaj sa mnogim milionerima i milijarderima koji lobiraju da se izdavanje bonova za hranu smanji, ne daju olakšice mladima koji uzimaju studentske kredite i uskraćuju beneficije nezaposlenima.
Svaki put kada se desi jedna ovakva pucnjava/smrt zbog prekomerne sile/strahota zbog politike “stand-your-ground” (zajednički naziv za set zakona koji je na snazi u nekim američkim državama op.p.), policija i pravosudni sistem ispadaju siledžije koji održavaju nepravedni status quo. Naš bes raste i u neredima tražimo pravdu. Informativni kanali intervjuišu sve ljude, a eksperti određuju ko je kriv.
I šta onda?
Ne kažem da protesti u Fergusonu nisu opravdani – jesu. Zapravo, trebamo više protesta širom zemlje. Gde je naš Kent State? Šta treba da mobiliše četiri miliona studenata u mirne demonstracije? Jer to je potrebno da bi se desila prava promena. Srednja klasa mora da se pridruži siromašnima a belci moraju da stanu uz afro-amerikance na masovnim demnstracijama, u obaranju korumpiranih političara, bojkotovanju poslova koji eksploatišu, u podršci donošenju zakona koji promovišu ekonomsku jednakost i mogućnosti, i u kažnjavanju onih koji se kockaju sa našom finansijskom budućnošću.
U suprotnom, dobićemo samo ono što smo izvukli iz Fergusona: gomilu političara i slavnih koji iskazuju svoje simpatije i zaprepaštenost. Ako nemamo određenu agendu – listu tačno navedenih stvari koje želimo da promenimo i način na koji to želimo sa uradimo – skupljamo se iznova iza mrtvih tela naše ubijene dece, roditelja ikomšija.
Nadam se da je John Steinbeck bio u pravu kada je napisao u “Grapes of Wrath”, “Represija samo povezuje i jača potlačene”. Mada sam više sklon ehou pesme Marvina Gayea napisane godinu nakon pucnjave u Kent Stateu:
Inflation no chance
To increase finance
Bills pile up sky high
Send that boy off to die
Make me wanna holler
The way they do my life
Make me wanna holler
The way they do my life