Tržišna kolonizacija intelektualaca

 

U mnogim diskusijama tokom poslednjih  dekada mogli smo se osvedočiti da javni intelektualci, čini se, nisu sposobni govoriti o urgentnim društvenim temama, a da pritom ne izvode oralni ekvivalent prikaza akademske literature. Iako razlozi za to mogu sezati od želje da se slušateljstvo informiše o relevantnim raspravama u polju do nastojanja da se demonstrira erudicija, ostaje činjenica da mnogi javni intelektualci svoj rad tretiraju kao osnovu za nagrade unutar akademskog polja, ali i da uticaj zabavne industrije sve više gura u smeru kolonizacije intelektualaca od strane večno ekspandirajućeg tržišta.

Postojalo je vreme kada je podela između akademskih intelektualaca i onih čija je primarna vokacija briga o javnom dobru i opšim interesima bila obeležena njihovom institucionalnom lokacijom. Prvi su radili na univerzitetima, koledžima i drugim institucijama visokog školstva; potonji u javnim ustanovama, organizacijama civilnog društva, verskim udruženjima i političkim strankama. Pritom je deo pripadnika ove druge skupine, kada bi društveni uslovi bili nepovoljni za one koji se suprotstavljaju dominantnom mišljenju, nerijetko bio prisiljen raditi iza rešetaka ili iz rovova.

Te su dve sfere stvarale zajednice intelektualnog razvoja i – iako je to sve više prošlost – skromne ali presudne mogućnosti zaposlenja. I onaj ko želi da misli, mora naime da jede.

Tokom vremena neki su akademski intelektualci postali javne ličnosti, a neke javne ličnosti su ušle u akademsko polje. No politička legitimacija obe grupe zavisila je o učincima njihovog rada na javne institucije i društvene pokrete. No onda nas je 1980-ih zapljusnuo talas reakcionarne politike s ciljem da opozove mnoga od postignuća borbi iz 1960-ih. Ta je nastojanja pratio i rat protiv levo orijentisanih intelektualaca.

U ironijskom obratu, antilevica se pritom poslužila bar jednim marksističkim uvidom, što dobro ilustruju radnja romana Atlas Shrugged Ayn Rand iz 1957. godine – napala je materijalne uslove reprodukcije opozicije. Desničarski think tankovi, naduvani korporativnom finansijskom potporom, pokrenuli su rat protiv socijalnih politika i institucija koje su pružale sigurnosne mreže za disidentske leve, pa čak i centrističke intelektualce. Kako su javni intelektualci sve više zavisili o zaposlenju u akademskim institucijama, desnica ih je napala tamo gde će to najviše boleti.

Rastući pritisci na akademskom tržištu rada počeli su da utiču na svaki aspekt akademskog života, dok je pomak u smeru neoliberalnih i neokonzervativnih politika doveo do presušivanja državnih potpora koje su u Hladnom ratu, kada je javni imidž kapitalističkih zemalja bio važan koliko i tehničko vladanje sredstvima ratovanja, bile obilate. Privatizacija je postala mantrom protiv nepoželjnih projekata u humanistici, u paketu sa svima poznatim promicanjem korporacijskog i konzumentskog modela visokog obrazovanja. Ta se promena odrazila na sociologiju akademskih institucija. Jedan od upadljivih ishoda tog procesa jest pojava akademske menadžerske klase. Na mnogim univerziteta to je dovelo do toga da administrativni kadar brojčano nadmašuje nastavni, što je proces koji se retko spominje kao faktor rastuće cene visokog obrazovanja – administratori su skuplji od nastavnika.

To, naravno, ne vredi za sve predstavnike administrativnog osoblja, no iznimka od pravila ne eliminiše njegovu eksplanatornu snagu kao pravila. Ona samo ukazuje na to da pravilo ima granice primenjivosti. U prošlosti je administrator bio naučnik koji je administrativne obaveze preuzimao zbog predanosti instituciji u kojoj radi. Danas postoje administratori koji istraživački rad obustavljaju nakon primanja doktorata ili neke usporedive akademske titule. Njihov odnos prema akademskom menadžmentu posle toga postaje instrumentalan, slično menadžerima s MBA diplomom (Master of Business Administration) koji savladavaju tehnike poslovnog delovanja, a da pritom često ne razumeju širu društvenu problematiku.

Ta akademska menadžerska klasa sastavljena je od mešavine nastavnika, knjigovođa, pravnika i poslovnih ljudi (koji često sede u nadzornim odborima i na različitim nivoima univerzitetske administracije). U pravilu nema drugih ciljeva osim imitacije tržišnih odnosa. Njena otvoreno obznanjena ambicija glasi: povezati univerzitet sa sociologijom i normama tržišta. Ta veza sa sobom donosi prateći oblik racionalnosti i tržišne društvene prakse. Hegemonija tih praksi, koje postaju i osnova intelektualnog i profesionalnog legitimiteta, predstavlja oblik kolonizujuće racionalnosti. Budući da ima posledice po ponašanje aktera unutar akademskog polja, po njihov način mišljenja i ono što proizvode, taj proces nazivam tržišnom kolonizacijom akademske sfere. Njen korelat je tržišna kolonizacija znanja.

Akademska menadžerska klasa operiše logikom kojom upravljaju kvantitativni modeli procene. Stoga se znanje podvrgava neprestanom merenju, a isto vredi i za same moduse procjene. Meri se, pre svega, rangiranost časopisâ i broj radova koje je neki istraživač objavio u najviše rangiranima među njima. Rezultat je dominacija konzervativnih modela procene, gdje prestiž izdavača i osiguranje podrške intelektualnog establišmenta vrijede više od bilo koje ideje.

Sadržaj uzmiče pred dominacijom forme i dovodi do pojave oblika prosuđivanja koji se, navodno, suzdržava od proizvoljnih vrednosnih sudova, u korist dominacije vrlo ograničenog broja markera. Rezultat je bizaran oblik cirkularne logike u kojoj se radovi hvale zbog objave u istaknutim publikacijama. Drugim rečima, neki istraživač ili javni intelektualac važan je ako je njegov rad objavljen u prestižnim publikacijama, čiji prestiž pak proizlazi iz činjenice da u njemu objavljuju istaknuti istraživači i intelektualci.

Ti procesi imaju posledice i na sadržajnom nivou proizvodnje znanja. Kako se institucije sve više orijentišu prema željama potrošača, tako opada i interes za stvarni istraživački rad, i to u meri u kojoj potrošači traže titule i predvidive markere koji sugeriraju obrazovanost, a ne kritička i teška postignuća stvarnog obrazovanja. Kako se sve više istraživača takmiči za sve manji broj radnih mesta, tako i averzija prema riziku postaje sve naglašenija, a kreativnost posledično opada.

U humanistici, na primer, težnja za sigurnim zaposlenjem znači povratak skolastičkim oblicima znanja, samo što sada nauka zauzima mesto boga ili bogova oko kojih su skolastičke institucije prošlosti bile izgrađene. Posledica je da je danas, na prema potrošaču orijentisanom univerzitetu, pre svega demonstracija dvaju vrsta kompetencija tržišno isplativa: demonstracija vladanja tehničkim znanjem (ponekad naučnim, ali češće samo nalik naučnom) i demonstracija tekstualne kompetencije, koja predstavlja korelat prve. Vladanje tehničkim znanjem nudi prilike za osiguranje dotacijâ privatnih fondacija, profitno orijentisanih korporacija i neoliberalnih ili neokonzervativnih državnih projekata. Nadalje, za potrošače koji diplomom žele osigurati određeni tip zaposlenja, tehničko-znanstveno ili profesionalno znanje pruža kompetencije za ta tržišta rada.

Tekstualna kompetencija u humanistici i nekim delovima društvenih nauka imitira (ili predstavlja ekvivalent) naučno-tehničko znanje. Predavanje kanonskih tekstova potrošačima osigurava dojam obrazovanosti preko familijarnosti s njima. Istraživanja koja osporavanju te tekstove, proizvode nove tipove tekstova ili možda čak nadilaze domenu tekstualne virtuoznosti, zbog toga imaju manju tržišnu vrednost. A univerzitetski predavači imaju, pre svega, da osiguraju tehnike koje su tržišno isplative.

U slučaju da se neki mladi istraživač pobuni protiv ovakvog stanja stvari, njegovi će ga kolege, savetnici i prijatelji suočiti s moćnim korektivom: “Ti želiš posao, zar ne?” Pitanje osiguranja zaposlenja tako postaje retoričkim adutom kojim se povratno legitimiše celi proces. U akademskom polju to dovodi do čudne logike: najbolji način da se dobije posao je da se posao već ima. Tako se mnogi akademski, a samim time i mnogi javni intelektualci, neprestano nalaze na tržištu rada. Pitanje potencijala tržišne isplativosti upravlja svime što proizvode. A u akademskom polju ništa ne poseduje toliku tržišnu vrednost kao reputacija da ste pametni. U tome ima logike: nitko ne želi tupave intelektualce.

Problem, naravno, leži u tome kako se “pamet” definiše. U tržišno orijentisanom društvu to znači znati igrati igru dizanja vlastite tržišne vrednosti. Problem postaje evidentan kada stvar uporedimo s etikom. Jednom sam pitao ekološku aktivistkinju, koja je tvrdila da je etičnija ekološka pozicija ključna ako želimo odagnati predstojeće katastrofe, što bi je više mučilo: da je smatraju neetičnom ili glupom. Priznala je da bi je više mučilo ovo drugo. No u društvu u kojemu biti etičan predstavlja oblik gluposti, što bi javni intelektualci trebali činiti?

Učinci razvoja tržišno usmerenog znanja ogledaju se i u načinu na koji mnogi profesionalni intelektualci koji otvoreno zastupaju društveno-kritičan projekt pišu i predstavljaju svoj rad. Iako je važno koristiti se relevantnim istraživanjima prilikom zagovora pitanja od javnog interesa, realnost je da neki istraživači operiraju više kao ekvivalent brenda u oblasti znanja nego kao zagovornici određenih ideja. Rezultat je, kao što sam se požalio na samome početku, da velik deo današnje kulturne kritike sve više liči na prikaze akademske literature (tekstualna tržišna isplativost!) u disertacijama i stručnim časopisima. Kako tržište postaje sve konzervativnije, to, prije svega, znači rast vrednosti kanonskih tekstova. Velike ljude iz minulih vremena tako dopada uloga osiguranja tržišne prođe. Posledica je da mnogi dobronamjerni ljudi danas više ne poseduju kapacitete za mišljenje ili barem – kapacitete za formulaciju misli izvan retoričkih parametara akademskog diskursa. Oni, pre svega, ističu svoju tržišnu vrednost, a taj modus prezentacije onda utiče i na ljude čija prvenstvena karakteristika nije njihova pripadnost akademskom polju. Jer intelektualac koji deluje izvan akademskog polja “doseže” relevantnost kada mu se kao priznanje izvan akademskih intelektualnih postignuća ponudi zaposlenje u akademskom polju.

No zabrinutost oko tržišne kolonizacije akademskog polja i njenih učinaka na javni intelektualni život ne treba shvatiti kao kritiku pojedinaca čiji su ciljevi primarno akademski. Definitivno mi nije namera da se pridružim neurotičnim prozivkama koje akademske intelektualce osuđuju zbog toga što su deo profesije koju naša civilizacija visoko ceni ili ju je barem nekoć cenila. Presudno pitanje glasi: možemo li implicitne prakse akademske procene uopšte smatrati akademskim praksama u stvarnom smislu reči? To pitanje ne proizlazi samo iz činjenice uplitanja intruzivnih nadzornih odbora, koji od akademskih intelektualaca sve češće traže da se reše zadnjih duhovnih preostataka svoje vokacije i postanu ekvivalenti automatima, nego i iz činjenice da su mnogi akademski i javni intelektualci itekako naučili igrati tržišnu igru – po njenim pravilima. Ti intelektualci, stekavši željenu ocenu vlastite “pameti”, shvataju da ništa nije toliko tržišno isplativo kao postati “brendom”, što se obično postiže frazama koje postaju izomorfne s autorom. Proizvesti ideju koja doprinosi unapređenju ljudskog znanja divno je postignuće. Pa ipak, s karijernog gledišta, ono autora može ostaviti i pred poslovičnim vratima. Proizvesti ideju na način koji će autora vezati uz tu ideju, učiniti ga njezinim egzemplarnim nosiocem i brendom, nazočnost autora pretvara u neophodnu sastavnicu iskustva njegova intelektualnog proizvoda. Još učinkovitija je transformacija autorova imena u proizvod sam po sebi ili barem uspostava izomorfnog odnosa između njegova imena i proizvoda njegova rada. Za to postoje mnogi primeri. Može li iko, da uzmemo dosta recentan primer, spomenuti dekonstrukciju a da istovremeno ne spomene ime Jacques Derrida ili ime Derrida a da ne spomene dekonstrukciju?

Time ne želim reći da takve asocijacije nužno podrazumevaju nešto zlokobno ili nelegitimno. Na kraju krajeva, isto bi se moglo reći za relativnost i Einsteina, psihoanalizu i Freuda, hegemoniju i Gramscija, pravdu kao nepristranost i Rawlsa ili orijentalizam i Edwarda Saida. Taj bi se popis dao i nastaviti, ali verujem da je čitalac shvatio na što ciljam.

No proces postajanja eponimom za intelektualno postignuće uvelike ovisi o rastu tržišne potražnje. Intelektualci su stoga suočeni s imperativom prodaje vlastitog znanja u obliku koji je intelektualcima u prošlosti bio nepoznat. Nekada su intelektualci podlegali drugačijim kriterijima procene, u svijetu s bitno drugačijim odnosom između univerziteta i tržišta te akademskih i neakademskih intelektualaca. Da bismo ilustrovali promene tih odnosa i produbili dosadašnju diskusiju, vredi razmotriti ulogu samog kapitala u moderno doba.

Kapital proizlazi iz vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. A ta je karakteristika ujedno određenje klase koju znamo kao buržoaziju. U korelaciji s buržoazijom stoji i proizvodnja mistifikujućih modusa argumentacije, praksi znanja čija je svrha stvaranje lavirinta racionalizacijâ za otuđenje živih ljudskih bića. Kao što je objasnio Peter Caws, slavni engleski filozof nauke i kulture: “Jedan zgodan način da se izbegne odgovornost za nezgodne društvene činjenice (polarizacija na privatno vlasništvo i najamni rad, na primer) jest da ih se smatra odnosima između ljudi i stvari: kapitalista stoji u odnosu sa svojim vlasništvom, čime obezvlašćeni radnik nestaje iz jednačine; radnik stoji u odnosu sa svojim radom, čime vlasnik fabrike na sličan način iščezava iz priče. No Marx insistira da i jedno i drugo predstavlja prikrivene odnose između ljudi i drugih ljudi: vlasnik privatnog vlasništva razvlašćuje ljude od krvi i mesa; radnik je rob nadnice, podčinjen drugim ljudima, a ne pukim ekonomskim apstrakcijama.”

Građansko akademsko polje na sličan se način održava legitimišući prakse građanskog ili buržoaskog društva. Ponekad to poprima ironične oblike, kao u slučaju elitnog antielitizma (čemu svakodnevno mogu svedočiti mnogi koji predaju na elitnim visokoobrazovnim institucijama diljem sveta), kada zagovornici buržoaskog društva, doduše, ističu svoju vernost jednakosti i slobodi, ali istovremeno zahtevaju da argumenti koji insistiraju na pravednosti i opravdanosti društvenih nejednakosti dobiju, ako ništa drugo, barem jednako pravo glasa.

Iako mogu biti i kritični prema građanskom društvu, mnogi javni i akademski intelektualci imaju građanske aspiracije. Što ti intelektualci čine s obzirom na to da nisu vlasnici sredstava za materijalnu proizvodnju, da je jedini kapital koji poseduju kulturni kapital njihove akademske titule? Naša kratka rasprava o brendiranju sugeriše da teže epistemološkom ekvivalentu kapitalu: vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju znanja.

To vlasništvo, kojim se upravlja posredstvom društvenih, kulturnih i pravnih institucija, u savremenom je društvu pod dominacijom tržišta suočeno s problem tržišne kolonizacije uslova proizvodnje znanja. Na primer, što kapital znanja postaje složeniji i neprozirniji, to više se veže uz odnos autora i proizvoda, čineći ih jednim nerazdvojnim entitetom. No budući da niko drugi nije identičan s autorom i brendom, mogućnosti profitiranja od tog kapitala postaju sve suženije. To znači da potražnja za proizvodom ujedno postaje potražnja za samim autorom, koji u tom procesu i sam postaje proizvod, što na koncu rezultira prećutnom afirmacijom tržišnih sila.

No još bizarnije od toga jest da je u poslednje vrijeme i politički identitet intelektualnih proizvoda postao moment u procesu marketizacije. Tako potrošači koji traže desničarske, centrističke ili levičarske intelektualne proizvode mogu birati između celih dijapazona javnih i akademskih intelektualaca koji tu potražnju servisiraju, nudeći i svoj politički identitet kao zalog vlastite tržišne marketabilnosti. Uz odgovarajuće uslove, nečija politička orijentacija tako postaje karakteristikom koja povećava tržišnu prođu.

Zajedno, ti procesi tržišne kolonizacije akademskih institucija, akademskih intelektualaca i guranje javnih intelektualaca u korset savremene tržišne logike i neokonzervativnog akademskog života stvaraju klaustrofobičan okoliš za kritičko mišljenje i proizvodnju novih i revolucionarnih ideja.

Pa ipak, ova mračna slika ima i poneku rupu. Moj dosadašnji popis pojedinaca koje vežemo uz velika intelektualna postignuća dalje i recentnije prošlosti, na primer, teško da se može smatrati potpunim. Imena koja sam naveo uvrstio sam, pre svega, zbog njihove široke prepoznatljivosti, ali i da bi čitaoce podstaknuo na razmišljanje o alternativama bez pada u reakcionarni animozitet spram same ideje u akademskom kontekstu situiranih intelektualnih projekata. Kod mnogih intelektualca na tom popisu – kao i kod njihovih nastavljača i sledbenika – nužno je naglasiti njihovu lociranost u akademskim institucijama kao važan aspekt njihova razumevanja, unatoč često očiglednih uticaja na šire pojmljenu kulturu znanja od one akademske.

No, tačno je da postoje i intelektualci koji su nudili alternative toj putanji. Na primjer, W. E. B. Du Bois, najveći afričko-američki istraživač u društvenim naukama, imao je vrlo nestabilan odnos sa univerzitetom. Stvorio je neke od najrevolucionarnijih kategorija za istraživanje rasizma, kolonijalizma i savremenog političkog života. Kada je zbog svoje političke orijentacije izgubio predavačko mjesto, egzistenciju je osiguravao radom u alternativnim institucijama i, dakako, svojim pisanjem. Anna Julia Cooper radila je kao upravnica u srednjoj školi, iako je i ona nekoliko godina provela u alternativnim institucijama. I u njenom slučaju to je bio rezultat gubitka zaposlenja zbog političkih stavova. Njen rad u sklopu crnačke feminističke misli i dalje je uticajan. Zajedno s Du Boisom ujedno je jedna od utemeljiteljica Panafričkog pokreta. Aimé Césaire, koji je skovao pojam négritude, nije dozvolio da ga sputava na francuskim univerzitetima uobičajena praksa permanentne racionalizacije, a pamtit ćemo ga i zbog njegova rada kao političke figure na Martiniqueu, kao bivšeg gradonačelnika Fort de Francea te njegove presudne intelektualne prisutnosti u crnačkoj dijaspori i postkolonijalnoj misli. Isto možemo reći za ulogu Leopolda Sanghora, jednog od rodonačelnika négritudea, u Senegalu. A tu je, naravno, i rad Frantza Fanona, čije pisanje i biografija, usprkos njegovoj formalnoj ulozi u obučavanju mladih kadrova u psihijatrijskoj bolnici Blida-Joinville u Alžiru, ostaje trajan spomenik borbi za slobodu u kolonijalnom i postkolonijalnom svijetu.

Odrazi tržišne kolonizacije javnih i akademskih intelektualaca te mistifikacijskih praksi koje generira možda nigde nisu toliko izraženi kao u kritičkoj literaturi o nekima od intelektualaca koje sam naveo kao predstavnike alternativne prakse. Njihovi kritičari često ističu akademske zvezde kao politički superiornu alternativu intelektualcima iz prošlosti koji su – a to je uvijek izvor sumnjičavosti – bili poznati kao revolucionari. Primer unutar akademskog intelektualnog mainstreama jest favorizovanje Martina Heideggera (slavnog akademskog filozofa koji je nekoć bio član Nacističke stranke) u odnosu na Jean-Paula Sartrea (slavnog filozofskog pisca i antiimperijalistu koji je odbio akademsku karijeru i vezivao se uz gotovo svaki levi revolucionarni pokret od svog srednjeg doba sve do svoje smrti).

Mnogi aspekti Sartreove biografije u tržišno kolonizovanom akademskom polju pre će biti izvor nelagode nego inspiracije. Sartreu su nuđene sve prestižne akademske nagrade francuskog i evropskog društva, uključujući mesto predavača na najistaknutijoj obrazovnoj instituciji Francuske – Collège de Franceu, i za pisca najprestižnijeg od svih mogućih odlikovanja, Nobelove nagrade za književnost. Odbio ih je sve.

Iako je sam Sartre postao sinonim egzistencijalizma (što je, dakako, intelektualni brend prvog reda), njegove su odluke kontinuirano sugerisale da se rukovodi standardima s onu stranu uobičajenih modela (samo)procene. Znao je da je građanski pisac, ali je preko pojma politički angažovanog pisca uzdigao pisanje i pitanje javnog angažmana do nivoa koja je podrazumevala da živi skromnije i umre bitno manje bogat nego što je mogao biti. John “Tito” Gerassi dobro je u posmrtnom govoru svome slavnom kumu sažeo načelo po kojemu je ovaj živeo: “Sartre je bio iznimno velikodušan i skroman čovjek. Iako je sa svojim dramama, romanima, esejima, filozofskim djelima i biografijama Baudelairea, Flauberta i Geneta zaradio mnogo novca, umro je u dugovima, pošto je većinu svog imetka potrošio na potporu političkih pokreta i aktivista, ali i velikog broja intelektualaca u materijalnim poteškoćama. Pet mladih pisaca i danas svaki mesec prima ček od Sartreova izdavača, ne znajući stvarni izvor tog novca.” Gerassi dodaje: “Sartreovu filozofiju je teško živeti. Možda je upravo zbog toga većina anglosaksonskih komentatora i nastavnika, koji su odgojeni na suženoj tradiciji pragmatizma, bila sklonija hvaliti moralnu poruku koju je propagirao Sartreov egzistencijalni rival Albert Camus. Budući da je svaki oblik organizovanog delovanja doveo do doktrinarnog autoritarizma, tvrdio je Camus, sve što nam preostaje jest izvikivati ‘Ne!’ ‘Loša vera!’ odgovorio je Sartre. Ono što umesto toga moramo činiti, rekao je, jest uvijek iznova odabrati stranu. Nijedan čin nije čist. Svaki čin je izbor koji će nekoga otuđiti. Nitko ne može živeti a da ne zaprlja ruke. Biti jednostavno protiv znači biti odgovoran za propust da se bude za, da se zagovaraju promjene. Vratiti se propoziciji da su ljudska djela predeterminirana znači dići ruke od čovečanstva. Nijedan pisac ne može prihvatiti totalitarizam impliciran u pojmu ‘ljudske prirode’. Ako piše, želi da promeni svet – i sebe u njemu. Pisanje je čin. Pisati znači zauzeti stranu.”

Ovo su uuslovi koji će kod mnogih savremenih akademskih i javnih intelektualaca (većina potonjih danas radi na univerzitetima) izazvati nelagodu. I Gerassi radi u akademskom polju, na Univerzitetu Queens u sklopu CUNY-a (City University of New York), ali je i javni intelektualac. Njegovo divljenje prema Sartreu ne temelji se na sudu da je Sartre zbog naravi odluka koje je donosio bolji od nas ostalih, nego na činjenici da su njegove odluke uistinu bile ogledalo njegovih uverenja. Kritičan prema akademskom ustrojstvu i životu intelektualca u njemu, Sartre ga se odrekao i pronašao način da živi bez akademskih afilijacija. Kritičan prema građanskom životu, Sartre je pokušavao, kako je najbolje znao i umeo, da živi život koji će biti primer njegove posvećenost slobodi. Sartreov život, kao uostalom i Fanonov, suočava nas s pitanjem kakve bismo odluke mi doneli da se nalazimo u istoj situaciji. Šta smo sve spremni odbaciti ili prigrliti u ime svojih uvjerenja?

Za mnoge je nemoguće da vide intelektualce poput Fanona i Sartrea kao bilo što drugo osim figurâ koje pronose svoju moralnu superiornost i nipodaštavaju druge, iako ni jedan ni drugi nisu tvrdili da akademski intelektualci ne bi smeli imati akademske težnje ili raditi na sticanju akademskih nagrada. Od nas ostalih samo su tražili da se ne pretvaramo da svet na bilo koji način profitira ili postaje boljim mestom zbog činjenice da mi ubiramo nagrade za svoj rad, naročito kada se on odvija u sklopu nekih od najprestižnijih reprezentativnih institucija establišmenta.

I danas, dakako, postoje intelektualci koji se bore da bi iznašli alternative. Čak i unutar univerziteta postoje oni koji rade i delaju u skladu s uverenjima za koja se nadaju da će nadići snažnu gravitacionu privlačnost tržišnih sila. Oni su izvor inspiracije za sve one u čijim nastojanjima i dalje odjekuje moćna istorijska potraga za odgovorom na pitanje – šta činiti? Oprostite mi što ću završiti odolevajući marketinškoj napasti da navedem njihova imena.

Lewis R. Gordon,

profesor filozofije na Univerzitetu Konektikat,  Univerzitetu Rodes u Južnoj Africi i  Univerzitetu u Tuluzu u Francuskoj

Preneto sa: Le Monde diplomatique

Akuzativ, 18.09.2014.