Dva nova istraživanja ponovo pokazuju koliko je ozbiljan problem nejednakosti koji muči SAD. Prvo, godišnji izveštaj američkog Zavoda za statistiku o prihodima i siromaštvu pokazuje da, uprkos navodnom ekonomskom oporavku od Velike recesije, prihodi običnih Amerikanaca još uvek stagniraju. Medijalni prihod domaćinstva, usklađen sa inflacijom, još uvek je manji nego pre četvrt veka.
Nekada se verovalo da najveća prednost Amerike nije njena vojna sila, već ekonomski sistem na kome nam je zavideo čitav svet. Ali zašto bi drugi oponašali ekonomski model gde veliki broj – odnosno većina – stanovnika gleda kako im prihodi stagniraju dok su zarade onih na vrhu skočile do neba?
Drugo istraživanje, Izveštaj o društvenom razvoju 2014 Razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UNDP), potvrđuje ove zaključke. Svake godine UNDP objavljuje rangiranje zemalja prema indeksu društvenog razvoja (HDI), koji obuhvata i druge aspekte blagostanja osim prihoda, poput zdravlja i obrazovanja.
Amerika je peta prema HDI, ispod Norveške, Australije, Švajcarske i Holandije. Ali kada se njen rezultat uskladi sa nejednakošću, pada na 23. mesto – što je najveći ovakav pad među razvijenim zemljama. Amerika pada ispod Grčke i Slovačke, država koje se obično ne uzimaju kao uzori ili konkurenti Sjedinjenih Država.
U izveštaju UNDP ističe se još jedan aspekt učinka društva: ranjivost. Pokazuje se da, iako su mnoge zemlje uspele da se izvuku iz siromaštva, mnogi ljudi u njima još uvek vode nesiguran život. Neki mali događaj – recimo bolest u porodici – može ih gurnuti natrag u siromaštvo. Silazna pokretljivost je prava pretnja, dok je uzlazna pokretljivost ograničena.
U Americi je uzlazna pokretljivost više mit nego stvarnost, dok su silazna pokretljivost i ranjivost dobro poznata iskustva. Ovo je delimično zasluga američkog zdravstvenog sistema, koji još uvek ostavlja siromašne Amerikance u neizvesnom položaju, uprkos reformama predsednika Baraka Obame. Oni na dnu su na korak od bankrota, uz sve prateće posledice. Bolest, razvod ili gubitak radnog mesta često su dovoljni da ih gurnu preko ivice.
Zakon o zaštiti pacijenta i pristupačnoj zdravstveno nezi (odnosno Obamaker) trebalo je da ublaži ove rizike – i ima jakih pokazatelja da je on na putu da znatno smanji broj neosiguranih Amerikanaca. Međutim, delimično zbog odluke Vrhovnog suda i tvrdoglavosti republikanskih guvernera i poslanika, koji su u dvadesetak američkih država odbili da prošire Mediker (osiguranje za siromašne) – iako federalna vlada pokriva skoro sve troškove – 41 milion Amerikanaca još uvek nema zdravstveno osiguranje. Kada se ekonomska nejednakost pretoči u političku nejednakost – kao u mnogim delovima Amerike – ispostavlja se da država ne obraća mnogo pažnje na potrebe onih na dnu.
Ni BDP niti HDI ne odražavaju promene tokom vremena ili razlike između zemalja u ranjivosti. Ali u Americi i drugim zemljama pokazuje se znatan pad sigurnosti. Oni koji imaju posao brinu da li će ga zadržati, oni bez posla brinu da li će ga naći.
Nedavna ekonomska kriza zbrisala je mnoga bogatstva. U Americi, čak i nakon oporavka berze, medijalno bogatstvo palo je preko 40% od 2007. do 2013. To znači da mnogi stariji građani i oni koji se bliže penziji brinu za svoj životni standard. Milioni Amerikanaca su izgubili kuće, milioni nisu sigurni da li će ih izgubiti u narednom periodu.
Ovo su nove nesigurnosti, a pored njih postoje i stare. U getima, milioni mladih Hispanoamerikanaca i Afroamerikanaca suočavaju se sa nesigurnošću nefunkcionalnog i nepravednog policijskog i pravosudnog sistema. Ako neko naleti na policajca koji je ustao na levu nogu može da ga snađe neopravdana zatvorska kazna – ili nešto gore.
Evropa je bolje shvatila značaj ublažavanja ranjivosti i obezbeđivala je sistem socijalne zaštite. Evropljani su razumeli da dobar sistem socijalne zaštite može da dovede do boljeg ukupnog ekonomskog učinka, jer su pojedinci spremniji na rizik koji vodi do većeg ekonomskog rasta.
Ali danas u mnogim delovima Evrope vlada visoka nezaposlenost (12% u proseku, 25% u najgore pogođenim zemljama), koja je u kombinaciji sa smanjenjem socijalne zaštite usled štednje, dovela do nezapamćenog porasta ranjivosti. Što znači da je pad društvenog blagostanja možda daleko veći nego što pokazuju ustaljena merenja BDP-a – iako su i te brojke same po sebi mračne, jer se u većini zemalja pokazuje da je realni prihod (usklađen sa inflacijom) po glavi stanovnika danas niži nego pre krize – izgubljeno je pola decenije.
U izveštaju Međunarodne komisije za merenje ekonomskog učinka i društvenog napretka (kojom sam predsedavao) ističe se da BDP nije dobro merilo učinka jedne ekonomije. Izveštaji američkog Zavoda za statistiku i UNDP podsećaju nas na značaj ovog zaključka. Već su podnete prevelike žrtve na oltaru BDP fetišizma.
Koliko god BDP brzo rastao, ekonomski sistem koji nije u interesu većine svojih građana, i u kojem se sve veći broj stanovnika suočava sa rastućom nesigurnošću, u suštinskom smislu je propali ekonomski sistem. A mere, poput štednje, koje povećavaju nesigurnost i dovode do nižih prihoda i nižeg životnog standarda, za veliki deo populacije su u osnovi pogrešne mere.
Social Europe Journal, 13.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović