Nekada davno, u jednoj maloj demokratskoj zemlji dogodilo se nešto veoma čudno. Održani su izbori, ali kada su glasovi prebrojani pokazalo se da je važećih listića bilo jedva 25 odsto. Stranka desnice osvojila je 13 odsto, stranka centra 9, a stranka levice oko 2,5 odsto. Bilo je nekoliko neispravnih listića, ali svi ostali, oko tri četvrtine ubačenih, prosto je ostavljeno prazno. Politički establišment se jako uznemirio. Zašto su građani glasali „belim listićima“? Šta su hteli? Kako su „beli listići“ ovo isplanirali i kako su uspeli da se organizuju?
Frenetični pokušaji vlade da se dokopa kolovođa bele zavere bili su bezuspešni. Ispostavilo se da iza belih listića ne stoje ni ideolozi ni organizatori. To nije bila zavera, niti nešto planirano i pripremano. Nije bilo čak ni tvitovano. Jedino racionalno objašnjenje bilo je da je većina ljudi, i to istovremeno (svaki pojedinac nezavisno od ostalih) došla na ideju da ubaci prazan listić u kutiju. Stoga i nije bilo nikog sa kim je vlada mogla da pregovara, nikog da ga uhapsi i nikog ko bi se mogao odobrovoljiti ucenjivanjem ili kooptiranjem. Posle nedelju dana napetosti, vlast je ponovila izbore. Ovoga puta 83 odsto listića ostavljeno je prazno.
To je skraćena verzija priče koja se prvi put pojavila u romanu portugalskog pisca Žozea Saramaga Viđenje iz 2004. Međutim, sada se nešto slično „pobuni belih listića“ proširilo na stvarni svet. Nezadovoljne mase koje američki kolumnista Tomas Fridman naziva „ljudima sa trga“ kao da su spontano stupile na scenu, okupirajući prostor koji ne pripada ni vladama ni tradicionalnim opozicijama. Ovaj „trg“ bi mogao biti Tahrir u Kairu, Majdan u Kijevu, Taksim u Istanbulu, avenija Haib Burgiba u Tunisu, Bolotnaja u Moskvi, Rotšildov bulevar u Tel Avivu, Puerta del Sol u Madridu, Sintagma u Atini, Zukoti park na Donjem Menhetnu, trg Altamira u Karakasu ili bilo koje drugo slično mesto. U preko sedamdeset zemalja sveta ljudi su izašli na velike dugotrajne proteste koje političke partije ignorišu, ljudi koji ne veruju velikim medijima, retko imaju vođe i uglavnom zanemaruju formalnu organizaciju, oslanjajući se umesto toga na internet i ad hok skupove za kolektivnu debatu i donošenje odluka.
Ovaj novi talas glasnog nezadovoljstva ne podiže se oko neke konkretne ideologije ili jasnog niza zahteva. Kako Fridman piše, čine ga uglavnom mladi ljudi „koji teže višem životnom standardu i većoj slobodi… međusobno povezani masovnim okupljanjem na trgovima ili virtuelnim trgovima ili i jedno i drugo, ujedinjeni ne toliko zajedničkim programom koliko zajedničkim pravcem kuda žele da njihovo društvo krene.“
Epidemija protesta (da navedemo samo nekoliko) izbila je u arapskom svetu (počevši od Tunisa) krajem 2010. i početkom 2011, u Rusiji na prelazu u 2012, u Turskoj 2013, u Ukrajini krajem iste i početkom 2014. godine, i u Venecueli u februaru 2014. Svaki od ovih protesta bio je gnevan na svoj način i iz svojih lokalnih razloga, ali zajedno oni čine svetsku pojavu koja je izmenila ideje o budućnosti. U pitanju su masovni događaji sa stotinama hiljada učesnika. Od jula do oktobra 2011, u Izraelu se odvijalo najveće spontano mobilisanje građana u istoriji ove zemlje. Iste godine, preko dva miliona ljudi je protestovalo u Španiji, dok je preko tri miliona ljudi učestvovalo u protestima u Brazilu 2013. Ove demonstracije su dočekane sa simpatijama u najširoj javnosti, naročito među mladima. „Nema nikakve sumnje“, napisao je Erik Šmit iz kompanije Google, „da će nova budućnost biti puna revolucionarnih pokreta, kako komunikacione tehnologije budu omogućavale uspostavljanje novih veza i generisale više prostora za izražavanje“. Ali, dodaje on, „videćemo manje revolucionarnih ishoda“.
Demonstranti su pokazali otvoreno neprijateljski stav prema institucijama i nepoverenje prema tržištu i državi. Nekada su protestni pokreti bili usmereni na emancipaciju – zalažući se za prava radnika, žena ili manjina – a cilj njihovih uličnih okupljanja bio je pristup državnim institucijama. Današnji pokreti izviru iz drugačijeg sentimenta. Njih ne pokreću nezastupljene grupe koje hoće da uđu u institucije, već nove generacije buntovnika koji žele da potpuno zaobiđu postojeće institucije. „Demonstranti nisu političarima podneli konkretne zahteve i predloge“, tvrdi aktvista pokreta Occupy Wall Street Dejvid Grejber, „Naprotiv, oni su stvorili krizu legitimiteta samog sistema, pokazujući kako bi mogla da izgleda prava demokratija.“
Nepoverljivi prema institucijama, demonstranti su bili nezainteresovani za preuzimanje vlasti. Njihova pobuna nije bila usmerena protiv vlade, već protiv toga da se njima vlada. Ovaj duh libertarijanizma, ili čak „anarhizam sa malim a“ jeste nešto što povezuje Occupy Wall Street sa egipatskim ustankom protiv diktatora Hosnija Mubaraka. Ali iako su demonstranti uspeli da kod nekih potpale antiinstitucionalnu imaginaciju, kod drugih su izazvali strah od haosa i bezvlašća, što je omogućilo vladama da zahtev demonstranata za direktnom demokratijom predstave kao ugrožavanje javnog reda.
Kako da razumemo sve ove proteste? Da li oni signaliziraju radikalnu promenu političke prakse ili su samo treptaj na radaru javnog života, spektakularna ali na kraju beznačajna erupcija javnog gneva? Zašto su se protesti pojavili i u demokratskim i u nedemokratskim državama? I šta je to što političko remećenje reda čini toliko primamljivim u svim ovim različitim društvima?
I demokratije i nedemokratije
Među više od sedamdeset zemalja uzdrmanih velikim političkim protestima u proteklih pet godina spadaju autokratske države kao što je Mubarakov Egipat i Ben Alijev Tunis, ali i demokratske zemlje poput Velike Britanije i Indije. Neke su, poput Izraela, bogate; druge, poput Bosne, siromašne i pogođene depresijom. Neke su velike (Rusija), a neke (ponovo Bosna) male. U većini njih društvena nejednakost raste, iako to nije uvek slučaj – u Brazilu se smanjuje. Protesti su izbili u zemljama koje muči globalna ekonomska kriza i njene posledice – Grčka i Španija na primer, ali izbili su i u zemljama poput Turske, čija je privreda nastavila da raste jedva dotaknuta globalnim ekonomskim nevoljama.
Iako je zanimljivo da je talas demonstracija pogodio i demokratske i nedemokratske zemlje, takođe je zanimljivo da su i demokratske i nedemokratske države najčešće reagovale na zastrašujuće sličan način. Mnoge vlade su brže-bolje pokušale da diskredituju proteste kao nespontane i organizovane ne od naroda već od nezadovoljnih elita. U toliko politički različitim zemljama kao što su autoritarna Rusija, izborno demokratska Turska, poludemokratska Ukrajina i članica EU Bugarska, reakcije kao da su izašle iz istog scenarija. Nije iznenađujuće da su autokrati ili autokrati u pokušaju, poput ruskog Vladimira Putina, turskog Redžepa Tajipa Erdogana i ukrajinskog Viktora Janukoviča, iznosili ludačke teorije zavere, optužujući za proteste američke „strane agente“ (Rusija), mutni „kamatni lobi“ koji hoće da profitira od nereda (Turska) ili lokalne fašiste i oligarhe kojima manipuliše zapad (Ukrajina). Ali slušati demokratske lidere kao što je Sergej Stanišev – bivši premijer Bugarske i današnji vođa Partije evropskih socijalista u Evropskom parlamentu – koji demonstrante naziva plaćencima sumnjivih oligarhijskih interesa, to je nešto sasvim drugo. Niti se neka vlada naročito snebivala da upotrebi policiju da obuzda (a u nekim slučajevima i napadne) demonstrante.
Može se razumeti zašto građani kojima je uskraćeno pravo da izaberu svog lidera izlaze na ulične proteste, koji su izvor društvene i političke promene. Ali da to rade građani zemalja gde su izbori slobodni i pošteni? Ovo je jedno od ključnih pitanja koja postavlja današnji protestni talas. Da li je moguće da su se u mnogim zemljama izbori, te par excellence prilike da birači pokažu svoju volju, sada ironično pretvorili u kolektivnu proslavu narodne nemoći, pa onda građani zaključuju da im je potreban neki drugi i smisleniji način da iskažu svoje želje?
Rastuća popularnost termina „dirigovana demokratija“ nam nešto govori. Ovaj koncept je maglovit: razni politički akteri koriste ga iz različitih razloga za opisivanje vrlo različitih režima. Putinove apologete eufemistički nazivaju njegov autoritarni režim, koji se služi nameštenim izborima za legitimisanje kremaljske vlasti, „dirigovanom demokratijom“. Kritičari demokratskog deficita EU osuđuju „dirigovanu demokratiju“ tvrdeći da je EU oduzela ključne odluke građanima nekih država članica zahtevajući da pitanja poput budžetskog deficita budu „ustavno definisana“ ili prepuštena neizabranim organima. Ovaj termin se takođe primenjuje na Hong Kong, gde vlada mešavina konkurentske izborne politike i institucija koje daju Komunističkoj partiji u Pekingu ogromna ovlašćenja nad Hong Kongom. Neki su zabrinuti da rastući uticaj novca u politici pretvara Sjedinjene Države u još jednu „dirigovanu demokratiju“.
Ovaj niz različitih upotreba je poučan, jer dovodi u pitanje ideju jasne razlike između demokratskih i nedemokratskih režima. Od nas se tako traži da razmišljamo o praktičnim implikacijama dve jake ali kontradiktorne tendencije koje danas oblikuju globalnu politiku. Kako se informatičke i komunikacione tehnologije šire, javni život se demokratizuje i pojedinci postaju sve snažniji. Ljudi mogu da saznaju više i brže, i da se organizuju brže i lakše nego ikad ranije, što predstavlja pretnju za autoritarne režime.
Izbori kao proslava nemoći
Seks nije ljubav, a izbori nisu demokratija, ali niko ne može da razume misteriju ljubavi bez razumevanja seksualne privlačnosti, i niko ne može da razume demokratiju ako ne shvata šta bi praksa održavanja izbora trebalo da znači. Demokratija poziva na obuzdavanje intenziteta političkih aktera i ujedno preuveličano dramatizovanje političke igre. Demokratija treba da podstakne apatične da se zainteresuju za javni život, a da istovremeno ohladi strasti fanatika. Mobilisanje pasivnih i smirivanje razjarenih je suština izbora. Ali izbori od nas traže da sudimo o političarima ne na osnovu onoga što rade, već onoga što obećavaju da će uraditi. U tom smislu, izbori su mašina za proizvodnju kolektivnih snova. Ako zabranite izbore, pristajete ili da živite u sadašnjosti gde budućnost ne postoji ili prihvatate budućnost koju vam propisuje država. Cilj izbora je da budućnost ostane otvorena. Oni donose promene, ne sprečavaju ih.
Aleksis de Tokvil je među prvima primetio da je diskurs krize prirodni jezik svake prave demokratije. Demokratska politika, po njemu, zahteva dramu. „Kako se izbori bliže“, piše on, „intrige postaju aktivnije, agitacija življa i sve šira… čitava država pada u grozničavo stanje… Čim se sudbina objavi… sve se smiruje, kao nabujala reka koja se mirno vraća u svoje korito.“
Demokratska politika je nemoguća bez stalnih oscilacija između preterane dramatizacije i trivijalizacije problema sa kojima se suočavamo. Izbori gube svoju moć ukoliko ne mogu da proizvedu preuveličanu atmosferu krize, a da istovremeno ne izazovu optimistični utisak da se kriza može rešiti. Kao što Stiven Holms voli da kaže, da bi izbori uspeli, ulog ne sme da bude ni preveliki ni premali. Ako je u pitanju opstanak pojedinca, nerealno je očekivati da izborna igra uspe. Najnoviji događaji u Avganistanu i Iraku pokazuju da kada ulog postane prevelik, ljudi se radije hvataju metka nego glasačkog listića. Međutim, ako se ništa važno ne rešava na izborni dan – ako glasanje izgubi svoju „dramatičnost“ – zašto bi se bilo ko maltretirao da glasa?
Neke evropske države su danas školski primeri krize demokratije izazvane premalim ulogom. Zašto bi Grci ili Portugalci izlazili da glasaju kada savršeno dobro znaju da će, u uslovima problema vezanih za evro, politika svake naredne vlade biti potpuno ista kao politika aktuelne vlade? U vreme Hladnog rata građani su mogli da se okrenu biralištu očekujući da će od njihovih glasova zavisiti sudbina zemlje – da li će ostati deo zapada ili će se pridružiti istoku, ili da li će privatna industrija biti nacionalizovana. Velika, zastrašujuća pitanja tražila su tada odgovore. Danas je razlika između levice i desnice praktično iščezla, dok se glasanje više svodi na pitanje ukusa nego na bilo šta nalik na ideološko ubeđenje.
Izbori ne samo da gube sposobnost da privuku ljude, oni čak više ne mogu ni da efikasno prevaziđu krizu. Građani gube interesovanje za njih. Vlada široko uverenje da je to postala zanimacija za budale. Tačno je da su se izbori proširili na mnoge nove zemlje i da su u mnogim zemljama oni slobodniji i pošteniji nego ikad ranije; ali iako glasamo češće nego ranije, izbori više ne mogu da mobilišu pasivne i umire razjarene. Pad izlaznosti u zapadnim demokratskim državama koji se beleži poslednjih trideset godina, uz erupciju masovnih političkih protesta u poslednjih pet godina, jasan je pokazatelj krize.
Problem sa izborima nije samo u činjenici da su ugroženi nedovoljno zastupljeni. Kada je u pitanju i samo upravljanje državom, izbori gube na značaju. Ne samo zato što je politički izbor sužen, nego i zato što izbori više ne „proizvode“ većinske političke mandate. Fragmentacija javne sfere dovodi do nestanka većine u modernim demokratskim državama. Godine 2012, među 34 države članice OECD-a, samo je u četiri zemlje vlada imala apsolutnu većinu u parlamentu.
Paradoksalni efekat nestajanja dramatičnosti u izborima jeste njihova mutacija u ritual koji se više vezuje za ponižavanje stranke na vlasti, nego za izražavanje poverenja u opoziciju. Poslednjih godina skoro je nemoguće pronaći vladu koja uživa podršku većine građana, makar i godinu dana nakon dolaska na vlast. Pogledajte dramatični pad podrške francuskom predsedniku Fransoa Olandu. Njegov rejting je pao na 13 odsto otkad je porazio svog potivnika Nikolu Sarkozija u maju 2012, iako se u Francuskoj ništa naročito neobično nije dogodilo. Olandov slučaj pokazuje da veza između vlade i njenih pristalica, koja je nekad ličila na nesrećan ali stabilan katolički brak, sada više podseća na vezu za jednu noć.
Ne treba da čudi podatak, kako pokazuju istraživanja, da predizborna prednost koju u Evropi imaju aktuelni funkcioneri sada nestaje. Vlade padaju brže nego ranije, a ređe se ponovo biraju. „Više niko ne biva zaista izabran“, tvrdi francuski politikolog Pjer Rosanvalon, „Vlast više ne uživa poverenje birača, već samo ubire plodove nepoverenja u njihove suparnike i prethodnike.“
Postoji još jedan perverzan efekat ovog nestajanja dramatičnosti: izbori više ne mogu da demobilišu opoziciju. Tradicionalno, izborna pobeda je podrazumevala da će pobedničkoj stranci biti omogućeno da vlada. Kao u ratovima, izbori su imali jasne pobednike i gubitnike, a pobednici su nametali dnevni red – bar u prvo vreme svoje vladavine. Opozicija je mogla da sanja o osveti, ali ne bi se lepo provela kad bi ometala vladu u vođenju države.
Postojanje manjinskih vlada omogućava manjini u opoziciji da ne prizna poraz. Kako su razultati izbora postajali sve beznačajniji, tako je politika postajala sve agresivnija. Što se vlade više sprečavaju (od strane MMF-a, EU ili investitora i berzi) u pokušajima da promene ekonomsku politiku, utoliko se politička konkurencija više svodi na identitetska pitanja. Kada birači shvate da ne mogu da kazne bankare, a da i sami ne snose posledice, krivica se svaljuje na imigrante. U najkraćem, birači više ne vide izbore kao sredstvo koje omogućava promenu, dok ih vlast više ne vidi kao efikasan izvor mogućnosti upravljanja.
Dilema srednje klase
Da li narodni protesti predstavljaju novu instituciju koja treba da kontroliše političare između dva izbora? Ili su oni alternativa izbornoj politici? I zašto srednja klasa gubi poverenje u izbore? Ako želimo da shvatimo prirodu današnjeg protestnog talasa, moramo pažljivije da razmotrimo posledice sve slabijeg uverenja građana da izbori utiču na politiku.
U Rusiji u decembru 2011, nakon sumnjivo sprovedenih parlamentarnih izbora, srednja klasa je izašla na ulice tražeći slobodne i poštene izbore. Svi su priznavali da bi Putinova stranka najverovatnije dobila čak i najpoštenije izbore, ali poenta, kako je verovala ruska srednja klasa, nije bila preuzimanje, nego osporavanje legitimiteta Putinovog režima. Na Tajlandu je srednja klasa tražila da ne bude izbora. Tražili su „imenovani komitet“ koju će dovesti u red tajlandsku politiku, pod sloganom „reforma pre izbora“. Na kraju su u maju 2014. dobili vojni puč, koji su s olakšanjem prihvatili. U Turskoj, protesti u parku Gezi (koji su izbili u maju 2013. zbog Erdoganovog plana da poseče drveće i pretvori zelenilo oko trga Taksim u moderne poslovne prostore) doveli su do kritike premijera i zahteva da njegova vlada podnese ostavku. Zanimljivo je da demonstranti nisu tražili vanredne izbore, pretpostavljajući da ne govore u ime većine birača. Dobar rezultat premijerove partije na lokalnim izborima 2014. potvrdio je te sumnje. Cilj protesta u parku Gezi nije bilo formiranje izborne većine, već pokušaj da se donekle ograniči njena moć.
Slučaj Bugarske je najzagonetniji. Ovde su desetine hiljada ljudi (što je impresivan broj u zemlji od samo 7,3 miliona stanovnika) zakrčile glavni bulevar Sofije sredinom 2013, demonstrirajući protiv postavljanja ozloglašenog oligarha na čelo antikorupcijske agencije. Prema anketama, 70 odsto stanovništva podržavalo je demonstrante. Njihov pokret je tražio nove izbore, ali u istoj anketi koja je pokazala ovu ogromnu podršku, većina ispitanika (uključujući i one koji su podržavali vanredne izbore) rekla je da najverovatnije neće glasati, jer nema partija ni kandidata koji zaslužuju podršku.
U ovim protestima postoji emocionalni ton koji je ujedno i aspirativan i defanzivan. Mnogi demonstranti iz „srednje klase“ ne protestuju zato što pripadaju srednjoj klasi, već zato što bi hteli da joj pripadaju. To jest, oni se osećaju kao pripadnici srednje klase u pogledu obrazovanja i vrednosti, ali vide da su primorani da preživljavaju u ekonomski opasno vreme. Primanja su mala, dobra radna mesta retka, čak su i oni koji zbog svoje imovine čvrsto pripadaju srednjoj klasi – prezaduženi.
Protest daje snagu a glasanje frustrira, jer pobeda željene stranke više nije garancija da će se stvari promeniti. Izbori gube svoju centralnu ulogu u demokratskoj politici, jer građani više ne veruju da njihova vlada zapravo upravlja državom, a i zato što ne znaju koga da okrive za svoju nesreću. Što su naša društva transparentnija, utoliko je građanima teže da procene prema kome da usmere svoj bes. Živimo u društvima „nedužnih kriminalaca“, gde vlade radije pokazuju svoju nemoć nego snagu.
Umesto što pokušavamo da srušimo vladu, treba li onda da je žalimo? Birači se danas osećaju bespomoćno jer su političari koje biraju iskreni po pitanju svog gubitka moći. Kao što je neko ispisao na jednom zidu u Brazilu, „Dosta mi je štednje, hoću obećanja!“ Iza ove poruke krije se nešto važno. U bezalternativnoj demokratskoj politici, političari pokušavaju da nedavanjeobećanja prikažu kao nekakvu vrlinu. Ali takav stav se svodi na gubljenje moći birača. Demokratija se napaja obećanjima: političari koji ne daju nikakva obećanja ne mogu ni da budu pozvani na odgovornost. „Nikad ti ništa nisam obećao“, glasi rečenica koju obično nalazimo u ljubavnim romanima. Kad ovo čuje, odbačeni ljubavnik može samo da pobegne i brizne u plač.
U svojoj zanimljivoj knjizi iz 2006. Counter-Democracy, Rosanvalon predviđa pojavu protesta bez vođe kao instrumenta za transformaciju demokratije u dvadeset prvom veku. Korak po korak, tvrdi on, „pozitivna demokratija izbora i pravnih institucija“ biće okružena „negativnim suverenitetom građanskog društva“. Ljudi će utvrditi svoj suverenitet kao moć nepristajanja. Ne očekujte političare koji zagovaraju dugoročne vizije ili političke pokrete koji promovišu inspirativne kolektivne projekte. Ne očekujte da će političke stranke imati lojalnost svojih sledbenika i aktivirati građane. Demokratija budućnosti izgledaće sasvim drugačije. Ljudi će izlaziti na scenu samo da odbiju određene mere ili da raskrinkaju određene političare. Ključni društveni sukobi koji čine politički život vodiće se između naroda i elite – ne između levice i desnice, već između dna i vrha. Nova demokratija će biti demokratija odbacivanja.
Novi politički čovek nema nikakvih iluzija o efikasnosti vlade, ali ipak veruje da narod ima odgovornost da je kontroliše. Strast za transparentnošću i opsednutost odgovornošću prirodne su reakcije na urušavanje političke reprezentacije.
Ni revolucija ni reforma
Da li antiinstitucionalni etost protesta i antipolitička priroda njihove politike predstavljaju prednost ili slabost? Da li su protesti uspeli ili propali? Da li remećenje može da bude efikasniji instrument radikalne promene od revolucije ili reforme?
Nije lako odgovoriti na ova pitanja. Ako se nedavni masovni izlivi socijalnog gneva mogu smatrati revolucijom, kao što mnogi tvrde, u pitanju je vrlo čudna vrsta revolucije. U dvadesetom veku, revolucije su još uvek imale ideološka obeležja. Bile su „komunističke“ kao Lenjinova, „fašističke“ kao Musolinijeva ili „islamske“ kao Homeinijeva. Današnji protesti, s druge strane, zvuče kao primeri korporativnog brendinga: imamo „fejsbuk“ ili „tviter“ revoluciju i „blekberi“ nerede. Oni su privukli pažnju javnosti, a da nisu iznedrili nikakve nove ideologije ili harizmatične lidere. Protesti će biti upamćeni po video snimcima, a ne manifestima; hepeninzima, govorima; teorijama zavere, a ne političkim traktatima. To su primeri posebnog oblika participacije bez reprezentacije.
Iako ne teže preuzimanju vlasti, oni nude efikasnu strategiju osnaživanja građana u doba globalizacije. U svetu gde vlade imaju manje vlasti nego ranije, gde su korporacije pokretljivije a političke partije nemaju kapacitet za izgradnju političkog identiteta oko vizije budućnosti, građani crpu svoju snagu iz sposobnosti da ometaju. Karakteristično je da u većini slučajeva demonstranti nisu odlučili da poremete javni red štrajkujući, već zaposedajući javni prostor. U središtu protesta nisu stajali radnici ili studenti, nego idealizovani građani. Protesti su uspeli da izvrše uticaj na politiku izvan nacionalnih granica i da poljuljaju svaki osećaj sigurnosti elite. Za razliku od izbora, demonstracije su uspele da efikasno prenesu intenzitet javnog raspoloženja, a od države do države, mržnja prema elitama bila je osnova tog raspoloženja.
Protesti su pokazali da stvari mogu da se menjaju. Čak i ne zalažući se ni za šta konkretno, protesti su potvrdili mogućnost promene i tako postigli nešto što su nekada činili izbori – održali su budućnost otvorenom. Ljudi koji su zaposeli trgove osetili su moć koje nema na biralištu.
Protesti efikasnije nego izbori unose razdor u elitne redove, kako nacionalno tako i internacionalno. Elite se više od bilo čega drugog plaše gnevne gomile koja nema ni vođu ni zahteve. Masovni protesti istog trenutka dele elitu na one koji hoće da postignu sporazum i one koji bi da gaze, na one koji bi da pregovaraju sa demonstrantima i one koj bi ih radije pohapsili. I dok se izbori jedva beleže u međunarodnim medijima, veliki protesti mogu da privuku svetske naslove.
Protesti predstavljaju pobunu protiv institucija predstavničke demokratije, ali ne nude nikakvu alternativu. Čak je i njihova jasna opredeljenost za nenasilje rečita, jer između ostalog odražava i strah od političke reprezentacije i hijerarhije. Zaista, čim je nasilje izbilo na protestima na Evromajdanu, organizovane paravojne grupe su iskoristile trenutak. Uspeh u oružanoj borbi zahteva opraštanje od ideje revolucije bez vođe. Kada je u pitanju borba, kao i u slučaju izbora (koji predstavljaju nadmetanje radi dobijanja jasnog rezultata, odmeravanjem snaga bez prolivanja krvi), ovi novi protestni pokreti mogu brzo da se istope.
Demonstranti u svojim izjavama odlučno odbacuju ideju o politici bez otvorenih mogućnosti, ali sami protesti se u stvari svode na jedan vid prihvatanja ove nove realnosti. Nijedan veliki protestni pokret nije izašao sa platformom za promenu sveta – čak ni ekonomije. U tom smislu, možda oni nisu toliko pokretač revolucionarne aktivnosti protiv kapitalizma, koliko jedan od sigurnosnih ventila kapitalizma.
Zato globalni talas protesta nije bio obeležen povratkom revolucionarne politike. Poput izbora, protesti služe da revoluciju, sa njenom porukom radikalno drugačije budućnosti, drže na bezbednoj distanci. Kako vreme odmiče, sve je teže proceniti koji su protesti zaista uspeli. Dve godine posle ogromnih demonstracija u Moskvi, Putin je i dalje u Kremlju, a Rusija još manje demokratska nego ranije. U Egiptu je vojska ponovo na vlasti i nasilno se obračunava sa Muslimanskim bratstvom, dok mnogi od onih koji su do pre dve godine zahtevali izbore sada veličaju generalsko preuzimanje vlasti u julu 2013. kao „narodni puč“. U Sjedinjenim Državama,Occupy Wall Street je nestao jednako dramatično kao što se pojavio. U Grčkoj, otpor protiv politike štednje je popustio. U Turskoj, kao što smo videli, Erdoganova stranka je glatko odnela pobedu posle erupcije u parku Gezi. Posle talasa protesta u Bugarskoj, građani su još očajniji i nepoverljiviji nego ranije. Protesti su svuda poremetili politički status kvo, ali su ujedno omogućili elitama da ponovo legitimišu svoju vlast, praktično pokazujući da za njih ne postoji realna alternativa.
Politika protesta predstavlja odumiranje kako klasične ideje revolucije tako i ideje političkog reformizma. Revolucije su vođene ideologijama i očajnički pokušavaju da prigrabe poluge vlasti – pravi revolucionari imaju ideje i žele da pobede skoro po svaku cenu. Nijedna od ovih stvari ne važi za nedavne proteste i demonstrante. Sa svojim nedostatkom ideologije i konkretnih zahteva – oni su doslovno bili buntovnici bez razloga. Politički reformizam prihvata da je svet nesavršen, ali takođe smatra da je popravljiv. Pokušava da deluje kroz institucije, ne protiv njih. Mali koraci i postepene promene, prema reformističkom kanonu, jesu najbolji put ka političkom poboljšanju. Reformizam u svojoj klasičnoj verziji kombinuje promene iznutra sa visokim političkim pritiskom spolja i odozdo. On koristi izbore kao instrument političke promene. Reformizam je bio strategija uspeha zapadnih društava u prošlom veku, ali reformizam nije to što naši novi demonstranti traže.
Demokratija protesta okreće leđa i revoluciji i reformizmu. Krvava istorija revolucionarnih vlada tokom poslednja dva veka diskreditovala je revoluciju, dok se reformizam pokazuje kao nedovoljno radikalan. Demonstranti su skloniji ideji da politička korist za ugrožene ređe proizlazi iz reformizma (koji je njima ionako previše slab i nezanimljiv) nego iz slomova i poremećaja društvenog poretka kao što su ratovi i revolucije. Stoga je demokratija protesta izgrađena oko naizmeničnog niza kršenja i obnavljanja javnog reda.
Nedavni talas protesta najbliži je nečemu što još jedan francuski politički mislilac, Martin Brijo, naziva „plebejskim iskustvom“. To je erupcija građanske energije koja se ne kristalizuje u političke partije ili organizacije, već ostavlja tragove i održava u životu nadu da se svet može promeniti kroz kolektivno delovanje građana. To je momenat, a ne pokret. To je eksplozija političkog subjektiviteta i kao svaka eksplozija, po definiciji ne može da potraje.
Na neki način, današnja pobuna protiv političkog predstavljanja podseća na situaciju u starom Rimu, gde plebejci povremeno napuštaju grad, masovno izlazeći iz Rima kako da bi se privremeno ulogorili na nekom obližnjem brdu, kao način da izraze svoje građansko nezadovoljstvo. „Tamo bez ikakvog vođe“, piše Livije, veliki hroničar Rimske republike, „u logoru ojačanim bedemima i rovom, u tišini, ne noseći sa sobom ništa osim neophodne hrane, sedeli bi nekoliko dana, niko ih nije napadao niti bi oni nekog napadali. Velika bi panika vladala u gradu, i u međusobnom strahu sve je bilo neizvesno.“
Protesti su nepredvidivi. Nepredvidivost je izvor njihove političke efikasnosti, ali i izvor njihove slabosti. Vlasti nikada neće znati kada bi narod mogao da se uskomeša i zaposedne trgove, i tako vladu suoči sa nezgodnim problemom nerukovođenog pa tako i nepodmitljivog narodnog ustanka. Ali građani nikad neće znati da li će i pod kakvim tačno uslovima njihovi sugrađani biti spremni da se okupe i ponovo izađu na ulicu. Šta ako je javni interes ugrožen, ali ne toliko otvoreno da nadmaši bezvoljnu silu građanske apatije i inercije? Onda je dobro imati neki čvršći plan od protesta. Šta ako zakažete protest, a niko se ne pojavi?
Journal of Democracy, oktobar 2014.
Preveo Ivica Pavlović