Hidrogliser za Gvozdena vrata polazi iz Beograda, blizu ušća Save u Dunav. Krećući k njemu, baka Anka mi pokazuje, rukom, tačku u gradu gde je, tokom nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941, ostala čitav dana pod ruševinama zajedno sa svojim drugim mužem, naravno, neozleđena, dapače, oboje neozleđeni. Sunce se rađa nad rekom, preobražava vode i maglu u zaslepljujući odblesak. Spuštamo se brzo niz Dunav, duž obala gde ploča Trajanova podseća na pohode protiv Dačana kralja Decebala, vodama što su, pre nedavne izgradnje velike brane i velike hidroelektrane Đerdap, na jugoslovensko-rumunskoj granici, a blizu one bugarske, bile prepune skrivenih zamki, virova i opasnosti. Gigantski poduhvat, koji proizvodi ogromnu količinu energije, izmenio je predeo i izbrisao mnoge tragove prošlosti; sve do pre nekoliko godina, na primer, još je na Dunavu postojalo ostrvo Ada Kale, s turskim stanovništvom, kafanama i džamijom, ali je sada Ada Kale nestala, potopila ju je reka, pripada sporom i začaranom vremenu s dna voda, poput mitske Vinete u Baltičkom moru.
Na Gvozdenim vratima rimski general Gaj Skrabonije Kurion, 74. godine p.n.e., govorio je da oseća odbojnost od zalaženja u mračne šume iza Dunava – čini se da je, kao predstavnik uređene i osvajačke civilizacije, osećao neobjašnjivu odbojnost prema višestrukoj slojevitosti naroda i kultura, izmešanih i nerazlučenih, o čemu i danas može da posvedoči sve ono što se pojavljuje u iskopavanjima u Turn-Severinu. Šetam po hidrocentrali, priključujući se đacima u školskoj poseti. Centrala poseduje neumoljivu veličanstvenost, podseća na preteći i junački ep; za nas pripravljen dokumentarni film govori o njenoj izgradnji i pokazuje titanske kamene blokove bačene u reku, cepanje i razdvajanje voda, nezaustavljivo nadiranje točkova kamiona. Naviknuti na neprestano kritikovanje napretka i zabrinuti za narušavanja ekološke ravnoteže, osećamo iznenađenje pred ovom sagom petogodišnjeg plana, slikama pobede racionalizacije i tehnike nad prirodom i pitamo se da li su one vode okovane cementom ukroćene ili samo pokorene i potmulo spremne na odmazdu.
Ali ova epika, što podseća na rimske akvedukte, Tamerlanove puteve prosečene kroz planine ili Kiplingove slonove, poseduje svoju veličinu i nadličnu poeziju koju nam zaklanja izmučeno i, svakako, razumljivo osporavanje tehnike kojim je prožeta naša kultura. Možda bi valjalo gledati na ove moderne piramide bez ushićenja napretkom i bez apokaliptičnog užasa, svakome dajući njegovo, poput Kiplinga koji u delu Graditelji mostova nepristrasno pušta britanske inženjere i indijske bogove da govore, slaveći i, istovremeno, relativizujući Herkulove poduhvate progresa. Film, premda odličan i upečatljiv, nije lišen prikrivene režimske retorike koju, uostalom, poništavaju učenici što, i pored uzaludnih grdnji lepih i dobrohotnih učiteljica, bacaju petarde u mraku sale za projekcije i međusobno se koškaju, ponovo uspostavljajući sklad između ozbiljnosti posla i bezobrazluka života.
Bez drske galame one dece, verovatno bih manje cenio onaj kiklopski patos. Autobus nas vodi u Kladovo, na bugarsku granicu. Geografija, za neukog zapadnjaka, postaje sve neodređenija. Feliks Hartlaub, nemački pisac koji je ostavio veoma zanimljive beležnice ispisane „u srcu zbivanja“, odnosno u vojnim komandama Wehrmacht-a, primetio je – poslat u onu „jugoistočnu džunglu“ – da je nakon Beograda, u njegovom umu, započinjala nerazgovetna magla što je one balkanske zemlje gde se nalazio preobražavala u nejasne i neodređene, kao i da se pitao gde je. I ja se, čekajući autobus u Kladovu, pitam gde sam.
Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković
Odlomak iz knjige Klaudija Magrisa Dunav, Arhipelag, 2014