Srpska privreda je prošle godine prvi put u novijoj istoriji izvezla robu za više od 10 milijardi evra. Izvozni rast pokreću međunarodne kompanije, što nosi sa sobom i značajne rizike.
U državi i privredi koje su prepune neverovatnih političkih, socijalnih, ekonomskih i raznih drugih paradoksa postalo je potpuno normalno da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Ni srpski izvoz tu nije izuzetak. Letimičan pregled ključnih brojki spoljne trgovine daje razloge za optimizam. Bilans robne razmene za prošlu godinu pokazuje rekordnu vrednost izvoza koji je, po prvi put u novijoj ekonomskoj istoriji, prešao 10 milijardi evra (tačnije, 10,99 milijardi), što je bilo čak za gotovo 26 odsto više nego u prethodnoj, recesionoj 2012. godini, kada je, takođe, uprkos smanjenju BDP-a za 1,5%, izvoz blago povećan. Kako je u istom periodu uvoz rastao znatno sporije, po stopi od 5,1%, krajnji rezultat bio je deficit robne razmene od približno 4,5 milijardi evra. U poređenju sa negativnim rekordom iz 2008. godine, manjak izvoza u odnosu na uvoz gotovo je prepolovljen, a deficit tekućih transakcija u procentu BDP-a čak je četiri puta manji (smanjenje deficita sa -21,6 na -5 odsto).
Grafik 1. Izvoz i strane direktne investicije u prerađivačkoj industriji
Izvor: Republički zavod za statistiku; Narodna banka Srbije; analiza autora
Kroz ove elementarne statističke pokazatelje pomalo se naziru konture poželjnog ekonomskog modela izvozno-orijentisane ekonomije bazirane na proizvodnim granama umesto na sektorima tzv. nerazmenjivih dobara koji su, u pustoši srpske deindustrijalizacije, godinama bili gotovo jedini zdravi delovi privrede. Ako izvoz, po stopama rasta, toliko premašuje uvoz, to znači da domaća privreda postepeno postaje sposobna da generiše veću dodatu vrednost i izveze proizvode viših faza prerade koji su, naravno, na visoko konkurentnim inostranim tržištima višestruko skuplji, donoseći mnogo bogatiji devizni priliv. Kao rezultat takvih izvoznih performansi, po prvi put je udeo izvoza u bruto domaćem proizvodu preskočio, i dalje skromnih, 30 procenata, da bi ovaj pokazatelj izvozne orijentisanosti ekonomije bio poboljšan za oko 14 procentnih poena u odnosu na prvu kriznu godinu (rast učešća izvoza u BDP-u sa 20,6 u 2009. na 34,4 odsto u 2013. godini).
Nije potrebno posebno dokazivati da srpski izvoz, zapravo, pokreću strani investitori koji su, nakon godina intenzivnih ulaganja u bankarstvo, trgovinu, telekomunikacije i nekretnine konačno počeli u znatno većem broju da investiraju i u proizvodne sektore. Za deset godina, zaključno sa 2013. godinom, inostrane kompanije uložile su oko 4,8 milijardi evra u oblasti prerađivačke industrije, od čega, samo između 2008. i 2012. preko 2,8 milijardi (u tom intervalu, sektorske strane direktne investicije prosečno su rasle godišnje za 30 odsto). Ovako uvećana strana ulaganja počela su da se reflektuju na izvoz industrijskih sektora od 2010. godine, a stabilan rast je nastavljen u naredne dve godine, sve do 2013. kada je, uz skok od preko 30 procenata, dostigao nešto manje od 10 milijardi evra. Razumljivo je da najveće zasluge pripadaju Fiat-u koji je u 2013. izvezao automobile za 1,53 milijarde evra, ali je snažan rast karakterističan i za niz drugih grana, posebno za duvansku, hemijsku, elektronsku, metalsku, mašinsku, tekstilnu, pa i industriju gume i plastike, nameštaja i naftnih derivata koje su sve porasle za više od 20 odsto.
Grafik 2. Učešće najvećih izvoznika u ukupnom izvozu
Izvor: Republički zavod za statistiku; Uprava carina; analiza autora
Iza ovako optimističkih brojki krije se, međutim, latentni rizik karakterističan za model privrednog rasta kritično zavisan od rezultata u privlačenju kapitala iz inostranstva. Dok je, do pre nekoliko godina, srpski izvoz generisao izuzetno malu dodatu vrednost i bio previše orijentisan ka tržištu Evropske unije, aktuelne izvozne performanse jasno ilustruju povećani stepen proizvodne konkurentnosti i geografske diversifikacije, pre svega, tako što Rusija postaje sve značajnija izvozna destinacija, a i američko tržište povećava svoj udeo nakon starta prodaje Fiat-ovog modela 500L. Ipak, uprkos snažnom rastu plasmana domaće robe na ovim ogromnim tržištima, srpska privreda i dalje se kreće u pravcu velike geografske koncentracije izvoza. Dok, na jednoj strani, Evropska unija već sada zauzima približno 63% ukupnog izvoza, učešće Rusije čak blago opada, a kada se saberu udeli za tržišta gde roba naših kompanija ima bescarinski tretman (SAD, Turska, Belorusija, Kazahstan i zemlje EFTA, ne računajući države CEFTA), u zbiru se dobija skromnih 6,1 odsto.
Prevelika koncentracija izvoza kao rizik
Izvozna koncentracija posebno je zabrinjavajuća ako se analizira na nivou pojedinačnih kompanija-izvoznika. Samo u prethodnih pet godina, grupa od 15 vodećih izvoznika doprinosila je ukupnoj prodaji domaće robe u inostranstvu sa više od 23 odsto u proseku, da bi njihovo učešće prošle godine naglo skočilo na 1/3 srpskog izvoza. Nešto manji procenti registrovani su samo u prvoj kriznoj godini (2009.) i, naravno, tokom 2012. posle definitivnog izlaska „US Steel“ iz smederevske Železare. Međutim, od trenutka kada je krenula proizvodnja novog modela u Kragujevcu, Fiat je na 1. mestu liste izvoznika zamenio U.S. Steel i to sa još većom dominacijom u poređenju sa ostalim kompanijama u ovoj kategoriji. Relativno posmatrano, fabrika automobila u Kragujevcu već u prvoj godini intenzivne proizvodnje dostigla je najbolji istorijski rezultat Železare, sa procentualnim udelom od gotovo 14 odsto ukupnog izvoza. Italijanska kompanija je, naravno, samo jedan primer, mada najznačajniji, velike izvozne zavisnosti od poslovanja stranih investitora.
Interes multinacionalnih kompanija da ovde pokrenu proizvodnju radi izvoza sasvim je očigledan. Kombinacija izuzetno jeftine radne snage, transparentnih (podsticaji za direktne investicije) i manje transparentnih povlastica (niže cene struje u odnosu na tržišne, primera radi), brojnih drugih olakšica, poput besplatnog ili jeftinog građevinskog zemljišta, kao i privilegija izvoza na velika tržišta bez plaćanja carina sačinjava prilično atraktivan paket ponude koji uglavnom ne mogu da pokvare ni naši tradicionalni komplikovani i nepredvidljivi propisi, ni neefikasna administracija, pa ni večito turbulentna politička scena. Jednim delom interesi stranih investitora podudaraju se sa koristima za državu; sve dok strane kompanije posluju profitabilno, plaćaju poreze i doprinose, angažuju domaće dobavljače, donose devizni priliv, unapređuju lokalnu praksu u menadžmentu i ponašaju se društveno odgovorno, privredni model zasnovan na stranom kapitalu odlično funkcioniše.
Problemi za državu-domaćina nastaju kada profiti krenu da padaju ili ih zamenjuju gubici, a investitore manje košta da izađu sa tržišta nego da nastave sa njihovim pokrivanjem. Smanjenje BDP-a pa i usporavanje izvozne aktivnosti od pre dve godine srećom su tek prvi drastičan ali i opominjući primer šta se može da dogoditi posle odlaska samo jedne velike kompanije (kao što je to bio slučaj sa „US Steel“). Zato je i nedavna vest da Fiat prekida proizvodnju u Kragujevcu, makar i nakratko, nekako čudno koincidirala sa ubrzanjem pregovora sa ruskim vlastima da skinu automobile sa liste izuzetaka od režima slobodne trgovine, i da, na taj način, Fiat delimično kompenzuje pad tražnje na drugim tržištima.
Kratkoročno, ovakvim ad hoc intervencijama može uspešno da se čuva položaj bitnih kompanija i velikih izvoznika i time održava postojeći ekonomski model bez suštinskih promena. Na dugi rok, međutim, rizik koji je imanentan stranim investicijama, a svodi se na izmeštanje proizvodnje ili poslovanja na druge lokacije, sa povoljnijim uslovima za biznis, rešava se na jedini mogući način – diversifikacijom. U ovom slučaju, diversifikacija znači snažna podrška rastu i razvoju domaće privrede i to, na prvom mestu, sektora srednjih kompanija. Na malom lokalnom, pa i regionalnom tržištu, sa slabom kupovnom moći, ekspanzija ovog sektora neizvodljiva je bez jasne izvozne strategije. Početna faza politike fokusirane na internacionalizaciju poslovanja bila bi masovnije osposobljavanje domaće privrede da se uključi u lance snabdevanja međunarodnih kompanija, najpre lokalno, a zatim i globalno. Ukoliko bi se, pored stimulisanja saradnje sa stranim kompanijama, paralelno radilo na otvaranju novih tržišta gde domaće kompanije mogu da budu konkurentne i sa finalnim proizvodima, već bi se ostvario najmanje dvostruki efekat – i dalji rast izvoza i umanjenje zavisnosti od stranog kapitala.
Dragan Pejčić, MBA